Prošlo je više od godinu dana otkako su Brkovi poslednji put nastupali u Novom Sadu, što je za novosadsku publiku možda i previše. Dugo smo čekali pa nam je nedostajao taj “Hormon sreće” (i kao hemija koja prostruji kad se Brkovi pojave, ali i kao album koji su objavili relativno skoro). Obično publika na koncertima burno reaguje na starije pesme, ali ovde to nije bio slučaj. Jedva smo čekali da čujemo uživo i pesme sa novog albuma jer su mnoge u startu postale veliki hitovi.
Na koncertu Brkova nikada ne svira predgrupa, nikada ne dolaze fanovi već smo svi zajedno njihovi gosti, a oni domaćini. Isto kao na bilo kojoj kućnoj žurci i ovde nas je domaćin Shamso69 dočekao sa unapred pripremljenom plejlistom koja je trebalo da razmrda publiku. Masa je polako počela da popunjava prostor u hali dok je sa zvučnika išao pank i nešto tvrđi zvuk. Kako se početak koncerta bližio tako su krenule da se ređaju pesme koje ne očekujete na nekom rok koncertu. Osim naravno kada su u pitanju Brkovi. Njima je dopušteno jer nikada i nisu krili da ne slušaju narodnjake.
Znate one scene kada je neka proslava ili recimo “momačko veče”, pa posle nekoliko piva svi rokeri znaju sve reči folk pesama? E tako je bilo i ove noći, kao da smo bili na žurci/proslavi u režiji naših domaćina, a ne na koncertu. Mada izmami osmeh na licima kada slušate Ramonse, pa Seku Aleksić “aspirin”, Prodigy, a zatim čujete “udara u glavu k’o šampanjac” pa na sve to dođe i Džoni Keš. Bila je važna i poruka i rima jer je među gostima vladala takva klima, je l’ da?
Atmosfera se zahuktala kada je masu progutao dim, a sa razglasa se čuli čisti narodni zvuci harmonike i pesma “Ljubavni rat”. To je bio znak da je sve spremno za koncert i na sceni su se pojavili Šarulja, Žorž, Prasac, Tomac i Shamso69. Već svima dobro poznati u unikatnom stajlingu, veče su započeli pesmom “Hormon sreće” i pod istim gasom vozili do kraja. Šutka u prvim redovima možda je zastala samo tokom pesme “Šef”, ostatak nastupa gosti ove žurke bili su neumorni. To je bilo očekivano kada znate ko je na bini, šta se svira, a i kako. Svira se brutalno iskreno i sa obostranim poštovanjem.
Sloboda, mir i tolerancija su glavne poruke koje su dopirale sa bine rečene na razne načine, samo Šemsu karakteristične. Mesta za politiku i ostale manje lepe stvari nije bilo sem u pesmama kao što su pomenuti “Šef” i “Mazda” jer društvo ipak mora malo da se bocne. Ono što je bilo takođe drago videti jeste Šemsova ljubav prema Novom Sadu, gradu lepšem i od Atine sa kojom se poredi. Koliko god njihovu pojavu i celokupni nastup jedni smatrali vulgarnom, drugi je smatraju prilično legitimnom jer je očigledno da nije poza. U samo jednom Šemsovom “marš u pičku materinu bre” spakovano je apsolutno sve na skali od minus besa do plus beskonačne ljubavi. (Svako ko kaže da nije, licemer je kao i stari znanac koji cajke sluša tajno). Možda smo pominjali ranije, ali svakako možemo još jednom reći da su Brkovi najbolji narodnjaci među rokerima i najjači rokeri među narodnjacima. Upravo zbog te brutalne iskrenosti kojom zrače. Nema foliranja i nema usiljenog forsiranja nekog određenog stila. Kad su oni domaćini, gosti slobodno mogu ispred hale da ostave sve kalupe, šminku i pozeraj bilo kog tipa i pridruže se zabavi koja je svima krajnji cilj. Isti ljudi, bilo da su u prljavim Starkama ili Maksericama, zajedno će se gurati u šutki ili horski pevati “Samo pijan mogu da prebolim” Bojanića mlađeg. “Thinking out of the box” mogao bi da bude moto njihovih koncerata, a to nas dalje vodi i do violine kao novog momenta.
U nekoliko pesama među kojima su “Cvetalo je meni cveće”, ”Znanac”,“Nisam ja za tebe”, “Tolerancija” Brkovima se pridružio i prijatelj Bojan Vasić koji je publici pokazao da violina i te kako može da se uklopi u turbo pank folk wellness i spa. “Mala” je odličan primer saradnje i tolerancije tako da nije ni bitno da li se kaže “hiljadu”, “tisuću” ili “thousand” bitno je da se razumemo, što je Šemso više puta naglasio.
Pesma “Samo pijan mogu” vrlo često je označavala početak koncerta, ovaj put bila je znak za mrak i silazak benda sa bine. Naravno da je bio bis, pa svako opštenarodno veselje na kraju ima tortu, pa je bubnjar Šarulja izašao prvi i zadao ritam, a za njim su se vratili Prasc, Tomac sa svojom kružnom koreografijom, ako može tako da se nazove njegovo kretanje na bini, Žorž i Šemso, a šlag na torti bile su pesme “Opasno se drogiram”, “Bolje da sam s frendovima pio rujno vino”, a jagodu na tortu stavila je “Kurva prokleta”.
Nadamo se da sledeću dozu “Hormona sreće” nećemo morati da čekamo ovoliko dugo. Ide leto i bilo bi lepo da ih slušamo na nekom otvorenom prostoru jer je hala Novosadskog sajma bila pretesna za sve goste.
p.s. Ovo je drugi koncert na kom smo čuli da najavljuju novu pesmu, nadamo se da će biti treća sreća pa da sledeći put u full izvedbi čujemo:”Hoću da mi dete sluša narodnjake, ne da nosi dugu kosu i prljave Starke.”
Mina Erić / Miljan Stojmenović
