Tamara Popov (27) u Novi Sad je došla na studije žurnalistike, ali je za ovaj grad zapravo vezana čitavog života.
U Vršcu sam rođena i tamo sam završila gimnaziju, ali sam zapravo odrasla u Margiti, koja je od Vršca udaljena petnaestak kilometara. U Novi Sad sam se zaljubila još kao devojčica koja je raspuste provodila kod tetke, pa nije bilo dileme gde ću nastaviti školovanje. Mogla bih da nabrojim milion razloga zbog kojih sam kao klinka zavolela Novi Sad, ali me je zauvek osvojio osećajem koji sam stekla mnogo kasnije. Osećajem da sam kod kuće.
Iz ogromne ljubavi prema čitanju, ali i pisanju, Tamara je pokrenula blog According to Tam na kome možemo naći zanimljive predloge za čitanje, njene utiske i preporuke, ali i njene prozne tekstove. S obzirom na to da je Tamara već objavila jedan roman, “Teško te zaboravljam”, a u pripremi je i sledeći, “Dnevnik jedne ljubavi” nezaobilazno pitanje bilo je kada ju je pisana reč opčinila, ali i koliko ju je i kako pisanje do sada lično menjalo.
Prvu pesmu napisala sam u trećem razredu osnovne škole, uz pomoć učitelja. Nakon toga nisam prestala da pišem. Prvo su to bile dečije pesme, potom proza, a uz mene je odrastalo i moje pisanje. Ti tekstovi su dugo bili jedini način na koji sam pokazivala svoja osećanja i trebalo je da prođe mnogo godina pre nego što sam skupila hrabrost da ih predstavim bilo kome. Uz pozitivne komentare koje sam dobijala raslo je i moje samopouzdanje. Mogla bih reći da me je pisanje naučilo da verujem u sebe i da verujem sebi.
Roman “Teško te zaboravljam” naišao je na bezbroj pozitivnih komentara, baš kao i Tamarine priče koje sa svojim čitaocima deli na blogu, u kojima nam, poklanja i svoje najdublje emocije.
U većini priča na blogu ima dosta mene, jer je to i dalje način na koji iskazujem ono što osećam. Neke su potpuna fikcija, kao što je to slučaj i sa romanom “Teško te zaboravljam”. U ovom trenutku ne mogu da se setim šta je pokrenulo ideju za taj roman, jer je dugo bila samo misao u glavi. Onda je jedna “scena” nadograđivala drugu i shvatila sam da to može biti nešto mnogo više od priče na blogu.
Budući da od detinjstva rado posećuje prestonicu Vojvodine, Tamara ističe da joj je svaki kutak ovog grada, na neki način, drag.
Nije preterivanje kad kažem da volim svaki kutak Novog Sada, volim da hodam njegovim ulicama, nebitno da li su u centru, na Limanima, Naselju, Telepu…Volim osećaj koji imam u njemu. Postoji i jedan pasaž u Zmaj Jovinoj, u kom je ušuškana knjižara “Most”, najlepša u ovom gradu, a u istom pasažu se nalazi i jedan kafić čiju baštu obožavam u letnjim večerima, a možda čak i više u onom periodu kad nam proleće stigne u grad i kad tek počnemo da ispijamo kafe po ulicama.
Kada je reč o kulturnoj ponudi grada, uvek je teško izdvojiti samo jednu manifestaciju, ali Tamara nas podseća na jednu važnu i lepu za sve istinske knjigoljupce.
Ne znam da li je to ikako moguće, ali Novi Sad poslednjih godina dobija još više duše, postaje grad koji se ne može ne voleti čak i onima koji su ga iz nekih razloga izbegavali. Raznih manifestacija je sve više i moram da kažem da je to pravo uživanje. Ako moram da se odlučim za jednu, to će naravno biti novosadski Sajam knjiga, koji nažalost ne dobija ni blizu pažnje koliko beogradski. Moram reći, nepravedno.
Vladica Milovanović
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
