Subota, 24. decembar, donela je još jedan uspešan tradicionalni KST maskenbal koji je održan po 48. put u Beogradu. Ispred ulaza ste već nešto nakon 22 sata mogli da sretnete jako veliki broj ljudi koji strpljivo čeka da uđe na žurku koja traje celu noć.
Program na glavnoj bini otvorio je KST hor izvođenjem popularnih pesama, obučeni u bade mantile i široke osmehe. Lepa uvertira da se prisutni raskomote, uzmu svoje piće, zapevaju velike hitove i opuste se odmah po ulasku.
Odmah posle njih okupljene je animirao i pozivao na skakanje pančevački Iskaz. Dobra energija prosula se po holu i stepenicama, raspoloženje je bilo odlično, a sam početak tog glavnog programa vrlo dinamičan. Iskaz je tokom karijere imao saradnju sa mnogim kolegama i te pesme su takođe neizostavni deo repertoara, ali meni nekako najdraže kad čujem “Bombu” jer je to pesma preko koje sam ih otkrila.
“Đe se kupaš”, “Što piješ kad ti škodi” i druge ništa manje atraktivne pesme sastava Who See povukle su masu sa svih tačaka u tu jednu gde su oni. Evidentno je da popularnost ovog benda ne jenjava već se publika proširuje stasavanjem mlađih generacija. Definitivno najposećeniji nastup ove večeri jer nije imala gde čačkalica da se pobode, a kamoli da olako siđeš niz stepenice i promeniš lokaciju. Ne pitajte kako znam. Uglavnom, momci su sjajni zaista i ne čudi što se tokom njihovog nastupa atmosfera usijala.
U za nijansu manjoj gužvi našli smo se tokom nastupa još jednih regionalnih zvezda, Zostera. Specifičnost ovog benda je njihova lakoća da ti osvoje srce svojim pesmama, a ko je jednom gledao kako Mario pleše, taj uz Zoster više ne ume drugačije da đuska. Iako su mi klupski koncerti ovog benda mnogo draži, ovaj mi je bio poseban jer sam prvi put uživo čula pesmu “Čovek želi da je ptica”. Ne može se čovek naslušati Zostera, ja bih evo mogla opet sledeći vikend da slušam. Svaka pesma ima neku svoju draž i poruku i više su od puke zabave. Osim možda “Američkog filma”, e ta je za mozak na pašu, i ostavljena je za kraj baš kako dolikuje.
Za kraj programa na glavnoj bini nastupao je Dejan Cukić, sam, ali to nije umanjilo uživanje prisutnih jer je Dejan zaista jedan večito nasmejan čovek, lepog glasa, a očigledno ima i metod kako da kao One Man Show napravi dobru žurku. Pevao je svoje pesme, ali i tuđe, domaće i strane, što bi se reklo sve hit do hita. Dobar izbor pesama jeste delimično ključ za dobar provod. Drugi deo čini da umeš da iskomuniciraš sa publikom što Cukiću nikada nije bio problem.
Na Tribute bini nastupali su Dolce Vita (EKV tribute), Rainmaker (Iron Maiden tribute) i BandX (AC/DC tribute). Iz ove učionice nije bilo bežanja sa časova već je bila puna obožavaoca bendova čiju su muziku izvodili pomenuti bendovi. Rainmaker je od prve pesme “povukao” masu da peva zajedno sa njima te su horski sa Željkom Aćimovićem pevali jedan Kakaši Sensei, Televizor, gusari, gotičari, metalci…Naviknuti na energiju koju isporučuju sa bine, nismo bili iznenađeni na ovaj prizor.
U ponudi su još bili odlični rimobacači Mikri i Škabo, a na Ethno bini nastupio je Deni Boneštaj. Razni dižejevi zabavljali su masu po učionicama sve do ranih jutarnjih časova.
Bilo je vrlo zanimljivo gledati kako svi ovi izvođači ujedinjuju ljubitelje različitih likova iz crtaća, stripova i filmova u istoj misiji-da podele svoje ideje sa drugima, a ujedno i da se uz omiljene muzičare i provedu kao da sutra ne postoji. Bilo je fantastičnih ideja koje ne mogu da vam prepričam, to mora da se vidi. Pored nas je prošetala i Lejdi Di, Darth Vader, Neo iz Matrixa, Džek Sperou, porodica Adams, mnogo likova iz Naruta, ali pobedu odnosi televizor sa miljeom na sebi. Druže, ne znamo ko si, ali što se nas tiče -apsolutni si pobednik ovog maskenbala.
Nakon svega viđenog, nije ni čudo da su ulaznice rasprodate za jako kratko vreme, ali kreativnost se ne može kupiti tako da veliki aplauz za sve koji su se toliko potrudili da ovaj tradicionalni događaj uspe, a to su, pored organizatora, svi posetioci.
Ivana Jovanović
