Završen je EXIT, kamp je zatvoren, stranci i domaći otišli kućama, a odbrojavanje do sledećeg izdanja je već počelo. Naša ekipa imala je juče after u “Kanc areni”, pa se tek sinoć konačno naspavala i presabrala.
Sumirajući utiske od proteklih nekoliko dana došla sam do zaključka da se ništa nije promenilo u odnosu na prošlu godinu i da smo se lepo proveli uz nekoliko bendova koje volimo da slušamo jer još uvek nismo prelomili da idemo na nastupe DJ-eva. Možda propuštamo mnogo, ali verovatno to nećemo uskoro saznati. Sledi kratka retrospektiva, bez razvrstavanja po danima.
Svečano otvaranje dešavalo se na tri lokacije, ispratili smo onu na glavnoj bini zbog uvek spektakularnog vatrometa. Ne vidim poentu motivacionih govornika na otvaranju jednog muzičkog festivala i imam neku averziju prema njima jer sve te poruke mira, ljubavi i tolerancije mogu da se iskažu i na druge načine koji su meni lično prihvatljiviji, ali njihova je uloga da “lože” masu i u tome je Aubrey Marcus uspeo. Usledilo je otvaranje iz svemira, koje takođe nisam ukapirala, kao ni ljudi oko mene, ali me je iz te nezainteresovanosti trgao dečji hor koji je otpevao pesmu “Zemlja” grupe EKV. Ako je već ovo zemlja za nas i sve naše ljude, a naročito za ove fenomenalne malce koji su oduševili sve prisutne, poslušajte tu decu i vratite nam gitare na Main u količni koja je bila nekad.
Ne bih da budem kao baba koja samo priča o uštipcima, ali generalno za nas koji volimo gitarski zvuk i ove godine ponuda je bila srednje žalosna. Ovde moram da napomenem da je Explosive bina standardno imala vrlo jak line up i posebnu energiju te su oni izuzeti iz ove konstatacije koja se zapravo odnosi na Main i Fusion bine. Explosive bina je svetla tačka u svakom pogledu i veliko poštovanje odajem Milanu Rakiću koji je zaslužan za to.
U iščekivanju nekog brutalnog imena za Main zadovoljili smo se s dva jako atraktivna benda: Viagra Boys i Epica. Najava dolaska švedskog benda Viagra Boys izazvala je lavinu oduševljena po društvenim mrežama i to nije bilo bez razloga. Sebastian Murphy je zaista jedna autentična ličnost, a ništa manje zanimljivi su i ostali članovi benda i to ne samo za gledanje. Njihov nastup je bio upečatljiviji od onoga što je usledilo.
Nostalgija za rejv legendama zadržala nas je na The Prodigy iako je bilo jasno da to više ne može biti ona energija koja je prštala dok je Keith bio živ. Odali smo počast, ako budu opet dolazili, mene videti neće.
Fusion bina, nekada moja omiljena bina, imala je šarenu ponudu, kako joj i ime govori, a tamo smo probrano odslušali bendove Pero Defformero, Mortal Kombat, Nikolu Vranjkovića, Short Reports, The Toasters, Dry Cleaning i za kraj Atheist Rap. Ostaje žal što nismo mogli otići na Sunshine, ali sviraju celo leto, pa ćemo se gledati uskoro negde.
Šta reći, Visa Fusion stage je postao Visa Folk stage kada je na binu izašla novosadska paklena četvorka i otvorila nastup poslednjom pesmom koju su objavili “Bambus šumi…U hramu ljubavi”. Pero Defformero će uskoro objaviti novi album i ovo je još jedan video singl kojim su ga najavili. Usledila je audio-vizuelna predstava uz manje tehničke probleme sa razglasom koji su brzo rešeni, ali je zabava bila vrhunska. Odmah nakon njih Mortal Kombat je začinio jutro kod Muzeja svojom žestokom svirkom i već standardno na prvu pesmu publika je zaboravila koliko ih bole noge i ponašala se kao da je tek došla na EXIT.
Nikola Vranjković na festivalu – prekratko. Realno oni u festivalskom terminu nemaju dovoljno vremena za uvod, razradu i zaključak na koje smo navikli na solo koncertima od 3 sata. Setlista je bila pažljivo probrana i dobro izbalansirana. Njihova svirka je bila poput onog vatrometa sa otvaranja.
Short Reports, rok duo iz Novog Sada, bubanj i gitara, otvorili su poslednji festivalski dan u pola osam. Sunce je još pržilo, a oni su dali sve od sebe da opravdaju izbor na konkursu Play at EXIT jer su se na bini ponašali kao da nas je mnogo više jer je to njihovo prirodno stanje. Koncertno su dosta aktivni, a vole i da sviraju kraj Muzeja, pa ih za mesec dana možete čuti na Muzejskoj bini na Nišvilu.
The Toasters su pružili standarno dobru svirku jer uz ska se skače i ne može nikako drugačije. Okasnili smo na početak, ali smo videli kraj. Ovakvih bendova bi trebalo da bude više na festivalima, a imamo i mi u Srbiji neke koji mogu njima da pariraju i da naprave takvu atmosferu. Nakon njih postali smo čuvari stepenica Muzeja čekajući Atheist Rap, pa smo slučajno čuli Dry Cleaning, post punk bend iz Engleske. Gotivna svirka, ali njihov tonac je uspeo da iz miksete pobriše sve što su Ateisti uradili na tonskoj! Usledilo je brzinsko nameštanje i mi smo dobili besprekornu poslasticu za kraj. Njihov nastup obeležile su baklje koje su paljene više puta, opšte ludilo i fantastična energija u publici za koju živi svaki bend. “Dede” su se vratile na EXIT u normalnijem terminu jer su prošli put svirali oko pola 5 ujutru i to je svakako doprinelo da prostor na Fusion bini bude pun. Kratka konstatacija za kraj-Atheist Rap je institucija.
Ove godine na Explosive binu odvukao me je kragujevački Dead Joker. I oni su nastupali vrlo rano, od pola 9, ali imam utisak da je metal publika najvernija od svih jer grubom procenom mislim da se skupilo bar 200 ljudi vrlo brzo. Au, kakva svirka. Nije mi bio prvi put da ih slušam, ali su verovatno poneti tim vibracijama Tvrđave, zvučali još bolje. Ništa novo nećete čuti ako kažem da su sa bine isporučili opasnu grmljavinu, ali drugu reč ne želim da upotrebim za prvi srpski death metal bend. Zanimljivo je da je prvi red uz ogradu bio rezervisan za omladinu oba pola, od kojih neki nisu verovatno ni punoletni, ali su na keca ispoštovali poziv da naprave šutku za kraj.
Osveženje na Reggae bini bio je nastup Del Arno benda. Bogatstvo zvuka dolazi do izražaja kada se okupi ovakva ekipa muzičara uz vokal Jovana Matića koji hipnotiše i opušta publiku na samo sebi svojstven način. Nastup je započeo rečima da mu je jako drago što sviraju na bini koja nosi ime “Wenti Wadada”, čoveku koji je bio zaštitni znak ove bine, a preminuo je 2016. godine. Reakcije publike već nakon prve pesme bile su kao da je koncert već trajao sat vremena i da su čuli još jednu svoju omiljenu pesmu.
Gde smo potražili zabavu u ostatku vremena kojeg je bilo na pretek?
Neke od najvažnijih sporednih stvari na EXIT festivalu su definitivno: Silent Disco, Jack Daniel’s stage, Pachamama i Koktel bar iza glavne bine. Nezaobilazna stanica na EXIT festivalu je Silent Disco. Vredi sačekati u redu i pridružiti se masi koja “u tišini” đuska. I to svaki dan. Za ovu binu ti čak i nije potrebno društvo, možeš otići i sam. Ne moraš ni sa kim da pričaš, ovde su noge u glavnoj ulozi.
Jack Daniel’s stage je i ove godine doveo Pentahouse bend iz Niša, i to dva dana, a oni su ponovo napravili opšte ludilo da nije imala čačkalica gde da se zabode. Ovi ljudi znaju znanje, a to što mi slušamo “kavere” na muzičkom festivalu uopšte nije za osudu, naprotiv. Uz line up glavne bine u subotu, ovo je bio praznik za uši.
Pachamama bina je smeštena na delu Tvrđave odakle imate pogled na Dunav i na grad. A blizu je i čuveni “Pijani sat” gde se svi turisti nezaobilazno fotkaju. Ove godine posetili smo je dok je muziku birala Shi Cu, a dobili smo i banane koje su delile simpatične promoterke jednog trgovinskog lanca. Shi Cu je, kao i uvek kada nastupa, napravila fenomenalnu atmosferu, ali i ne samo ona, ova bina je nudila svakodnevno majstore za dobre žurke.
Za kraj bih pomenula nešto što je možda trebalo već na početku, a to je gubitak kalorija i dehidratacija dok se popneš na Tvrđavu. Jedeš lepo pre odlaska, istuširaš se, kreneš u Petrovaradin, crkneš već kad pređeš most. Koji god ulaz da odabereš, zbog visokih temperatura, kad prođeš proveru na ulazu već si skroz mokar, gladan i žedan. Ako i popiješ nešto pre uspona, to sve ispari dok ne stigneš na festival. Na ulazu ti oduzimaju svu vodu, alkohol, sokove, grickalice, pa čak i sredstva za dezinfekciju. Normalno, prvo što radiš kad se popneš na Tvrđavu je potraga za osveženjem, pa sve ostalo. Mi smo otkrili koktel bar iza glavne bine i uz dosta leda, a minimalno alkohola, rehidratacija je bila uspešna. Još kad u baru znaš čoveka, pa to je dobitna kombinacija.
Sve u svemu, EXIT se neće ni u budućnosti vratiti na ona nekadašnja izdanja, ali nakon druge godine za redom i promene postavki u glavi, mogu reći da ako imate novca, ovaj festival bi trebalo posetiti jer zabava je na svakom koraku samo je potrebno da isfiltrirate ono što vas “vozi”. Još bitnije od novca je društvo sa kojim idete na EXIT. Zapravo je to najbitnija i najvažnija stvar. Anegdote od ove godine koje ćemo mi međusobno prepričavati nisu za javnost, a verujem i da svako od vas ima nešto što je za mali krug ušiju, pa se razumemo u potpunosti.
Danas me čeka još jedan after – Veš mašina stage i zvuci centrifuge dok se pere garderoba, a potom i patike. Ali kakav bi to EXIT bio ako ti obuća ne promeni boju iz crne u sivu i belu?
Tekst: Ivana Jovanović
