Splitski TBF (The Beat Fleet) je među najinovativnijim bendovima našeg regiona, sa preko 30 godina karijere. O Saši Antiću iz ovog benda snimljena je epizoda serijala „Zauvijek autor“ Tonija Volarića, koja će biti prikazana u okviru takmičarskog programa muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam (1. oktobar, Dorćol Platz, 20h). Razgovarali smo sa Sašom Antićem, koji ovim lepim povodom stiže u Beograd, na Dorćol Platz.
TBF je već decenijama jedan od stubova regionalne hip hop scene. Kakvi su vam planovi danas, šta ima novo u bendu?
TBF je dobro, kotrljamo se, živi smo, zdravi smo, držimo se skupa. To je valjda najveći uspeh, mislim da smo najdugovečniji splitski bend u stalnoj postavi. Non-stop se nešto radi. Gorući problem je što nemamo prostor, tražimo gde možemo raditi. Nismo imali sreće s tim. Ima materijala i ideja dosta, zajednička potreba je da snimimo novi album. Pitaju nas ljudi za to, dosta je prošlo vremena, tako da smo u toj nekoj fazi.
Zbog pesme “Moja mater te traži” ste bili čak i na sudu. O čemu se tačno radi i kako gledate na tu situaciju?
To je jedna dogodovština iz naše muzičke karijere, a najviše se mene ticalo kao autora pesme. Šta se dogodilo – taj stih iz pesme “Moja mater te traži” se našao u jednoj prepisci u Virovitici, između jednog mladića i policajca. Mladić je policajcu napisao nešto – “naša mater te traži”, on i brat su već od ranije poznati policiji. Uglavnom, to je shvaćeno kao pretnja i s tim su išli na sud, i onda je prvo to odbačeno na sudu u Virovitici, pa je išlo na Viši sud u Varaždin, i tamo je traženo mišljanje sudskog veštaka po pitanju tih stihova, da li oni mogu biti stvarna pretnja. I kao veštaka su zvali mene, kao autora tih stihova. Ja sam se našao u situaciji da moram braniti svoj rad, svoje stihove na sudu. Sad mi je sve to smešno, ali tad mi je to bio košmar i trauma. Ali sam se uhvatio posla, napisao sam tu jednu gotovo disertaciju koja je na brojnim mestima bila absurdna, groteskna, gde sam ja došao do zaključka da u pesmi možda uopšte mater ni ne postoji, da je to sve fikcija, da je to prazna pretnja, da je to blef glavnog aktera koji je nemoćan, koji je jadan, koji je jadan nasilnik koji sad preti, blefira s nečim šta možda i ne postoji. Uglavnom, sve je to ispala jedna lakrdija, optužba je odbačena, ispostavilo se da niti ovi policaci, niti ti momci slušaju TBF, niti znaju za pesmu. To su bile neke duševne boli, mogao sam ja njih sve tužiti nakon toga.
TBF je poznat po fuziji različitih muzičkih žanrova. Koliko je ta mešavina zvuka namerna, a koliko spontana? Da li postoji pravac u kojem biste voleli da eksperimentirate u budućnosti?
Luka, Mladen i ja smo krenuli iz američkog hip-hopa, repa, skužili sno rano tehniku semplovanja. U toj muzici koju smo slušali, u tom repu krajem 80-ih, početkom 90-ih uglavnom su bili semplovi fanka, soula, džeza, pa malo je tad već počela neka filmska muzika. Ta umetnost semplovanja je svoj vrhunac dosegla kroz ‘90-e, sa boljim semplerima i kompjuterima. Mi smo već tad tražili semplove, ploče, uglavno sve sa ploča, i nekako smo se uvek bazirali na našoj domaćoj muzici, pa smo odakle čupali semplove. Bilo je tu pesama sa Spliskog festivala, pa Toma Bebić, pa i Oliver, Josipa Lisac, to smo semplirali. To bi bila osnova na koju smo dodavali razne semplove kao ukrase, tražili smo dosta semplove glasova iz etno muzike, World Music najčešće, kao i nesvakidašnje instrumente. Uglavnom to je jedna igra, istraživanje. Kasnije smo opet išli žanrovski u razne stilove, više u nekom ritmu, gruvu, tako da je bilo i latina i hip-hopa, rokenrola, pa fanka, džeza, džangla, svašta nešto, ulazili smo razne stilove, gde god bi se moglo repovati. A onda bismo na odsvirano dodavali semplove, tako da je nastajala zanimljiva fuzija – i spontano, a i kao proizvod samog načina rada.
Film iz serijala Tonija Volarića “Zauvijek autor” osvetljava Vaš život i stvaralaštvo i biće prikazan na festivalu Dok’n’Ritam, 1. oktobra, na Dorćol Platzu (od 20h). Kako je bilo videti sebe kroz oči drugog umetnika, i šta Vas je najviše iznenadilo u samom procesu snimanja?
Moram reći u startu da sam tu kao rezerva među 10 odabranih. Ja sam najmlađi autor u tom serialu sa evo svojih skoro pa 51 godinu. Ovaj serial ide na kartu da se malo osvesti javnost i senzibiliše po pitanju autorstva i uopšte intelektualnog vlasništva kod nas. Lepo je slušati kolege i prijatelje kako govore o meni. Prošlo je puno vremena, stvarno, puno se napravilo. U dokumentarcu su četiri ključne tačke – TBF prvo, pa moja solo karijera, pa karijera u Sinestetu i jedan period sa Leut Magnetikom.
Neobično je slušati o sebi, nekako mislim da se takvi dokumetarci rade kad neko umre, pa se osvrćemo. Još ne gledam iza sebe, još gledam ispred sebe, radi se uvek nešto, stvara se. Ali eto, lepo je druženje koje će sad biti u Beogradu, Toni Volarić i ja dolazimo na poziv organizatora festivala Dok’n’Ritam.
Svirali ste u maju baš na Dorćol Platzu, gde će biti prikazan film. Hoće li publika 1. oktobra imati priliku da porazgovara sa Vama?
Da, bili smo prvi put tu u maju ove godine. Sjajno mesto, svidelo mi se, odlična scena, zvuk, baš je odličan koncertan prostor. Radujem se dolasku i druženju i vidimo se, koga god nešto zanima može me pitati!
Piše: Dijana Babić
