Grupacija Atheist Rap nakon nepunih godinu dana ponovo je bila moj sagovornik, a osim otkrivanja detalja da je snimanje novog albuma u toku, govorili su i o proslavi svog jubileja, 25 godina postojanja.
Ovog puta u razgovoru je učestvovao i vrlo bitan član ekipe, njihov menadžer Zlatko Bardun.
Povod našeg razgovora je pre svega jubilej koji slavite ove godine. Kako biste u jednoj ili dve rečenice rezimirali proteklih 25 godina?
RADULE: Sada već 25 godina stihije.
POP: 25 godina luftiranja mozga.
Šta obuhvata petogodišnji plan do sledećeg jubileja?
LEKI: Biološki opstanak i zaustavljanje erozije zdravstvenog stanja ekipe. Sve ostalo je čisti bonus.
Da li uopšte razmišljate o “penziji” i čime biste se tada bavili?
LEKI: Naravno da razmišljam o penziji. Voleo bih da imam neku apanažu pa da se na miru bavim muzikom. Samo, bojim se da ćemo ovako dok se ne izvrnemo, a i kada se izvrnem i ako ostanem živ, nadam se da će se neko smilovati i dotući me. I nadam se da ću otići prvi. Ne drži mi se govor iznad rake bilo kome iz ekipe.
POP: Pemzija je svakim danom sve bliža, mada će u našem slučaju biti 4 klikera, tako da je ne čekam s uživanjem i ne mislim da ću je dočekati, ako bude drugačije voleo bih da poslednje godine provedem na nekom mirnom mestu na moru.
RADULE: Ne razmišljam još u tom pravcu. Kad dođe vreme za to videću šta mi je činiti, bilo to sutra ili za sto godina.
Najznačajniji momenat ili momenti u karijeri grupacije Atheist Rap?
POP: Po ustaljenoj logici, to bi trebali biti datumi velikih koncerata ili izlazaka albuma, ali nisam siguran da je to to. Po meni su najznačajniji momenti oni kad se sećamo lepih stvari i pokojih budalaština koje su za nama.
LEKI: U novijoj istoriji naše grupacije mislim da je dolazak Zlatka na mesto menadžera benda najznačajniji momenat. Digao nas je za dva koplja iznad pozicije na kojoj smo bili, a nama je ostalo samo da sviramo što bolje.
Svoj 25. rođendan proslavili ste u Novom Sadu 27. maja 2014. velikim humanitarnim koncertom. Umesto prodaje ulaznica prikupljana je hrana i voda za ljude koji su bili ugroženi poplavama. Kakav je osećaj ujedno činiti dobro delo i znati da je oko 400 ljudi ostalo ispred kluba koji je bio krcat?
RADULE: Rođendanski koncert nam je stvarno bio za pamćenje po više osnova, meni prvo po broju ljudi koji su dobro razumeli ozbiljnost trenutka i po atmosferi koja je vladala u publici. Vrata kluba Quarter su bila otvorena da bi ljudi koji nisu mogli da uđu zbog kapaciteta samog kluba mogli da slušaju, poneko i da gleda. Sve u svemu rođendanska žurka sa 700 ljudi u klubu i oko 400 ispred, svi koji su došli su se odazvali apelu, priloge su dali i oni koji su ostali ispred vrata kluba, odličan zvuk i organizacija, sve bez ikakvog incidenta.
LEKI: Mi smo to učinili da olakšamo svoju savest i da radeći ono što inače radimo probamo da pomognemo ugroženim ljudima. Zbog godina i zdravlja nismo u mogućnosti da idemo na barikade i da se mašimo lopata, para nemamo da doniramo, pa smo na taj način pokušali da pomognemo, a Zlatko se dobrano potrudio, u saradnji sa Crvenim krstom i udruženjem “Prevent”, da prikupljena sredstva dođu na pravo mesto i da završe tamo gde je najpotrebnije.
POP: Osećaj je lep uz žaljenje što prostor ne beše veći pa da svi uđu. Ovako ispada da smo dali 150% sebe pomažući ugroženima, a to je bolje nego da smo lopatali, čemu baš nismo vični.
Vi intezivno nastupate i u manjim klubovima, ali i na velikim festivalima. Ne pravite razliku da li je u publici 50, 500 ili nekoliko desetina hiljada ljudi. Da li smatrate da je to jedna od važnih stvari da biste opstali u muzičkoj industriji?
RADULE: Nije u pitanju opstanak niti takmičenje, u pitanju je životni izbor. Kada smo počeli da se bavimo muzikom to je bilo isključivo zbog same muzike i druženja, zajebancije što bi rekli. Devedesetih smo u našem malom getu svirali uzduž i popreko u svim mogućim i nemogućim uslovima, tako da nam ništa nije strano. Vremenom je došlo do toga da nas sluša sve širi krug ljudi pa se povećavala i veličina prostora u kojima smo nastupali. E, sad, klubove posećuju ljudi koji žele da čuju bend i takvi ljudi su vredni dobre svirke ma koliko ih bilo. Isto tako na nastupe na megafestivalima dolazi i dosta ljudi koji su slučajni prolaznici, ali uvek imaš dobar deo ekipe ljudi koji su došli na tvoju svirku. Obe vrste nastupa imaju svoje čari. Lično preferiram klubove sa 350 ljudi, glasna pojačala, znoj i direktan kontakt sa publikom.
LEKI: Često su te svirke za mali broj ljudi poprilično emotivne, domaćinska atmosfera i najneposredniji kontakt sa publikom. Ti ljudi plate ulaznicu, a naše je da im za to pružimo maksimum. Proletos smo na ekstremno neposećenom koncertu u maloj srbijanskoj varošici fotografisali sa svih nekoliko prisutnih. I bilo je kao da ih je više od petsto…
POP: Slažem se s kolegama uz opasku da lično više volim veći, po mogućstvu otvoren prostor, jer meni vazduha nikad dosta. Promaju, kojom se manji klub bori za vazduh, ne podnosim.
Obraćaju li vam se neki mladi bendovi za savete, recimo kada se nađete na istom festivalu? Umeju li da iskoriste priliku da nešto nauče od vas i drugih bendova koji mogu da se pohvale karijerom koja traje više decenija?
RADULE: Nisu samo mlađi u pitanju i ne dolaze samo oni po savete, svakakve razmene informacija vezano za muziku se dešavaju tim prilikama. Puno se nauči i iz razgovora sa tehničarima, samim gledanjem postavki mikrofona, pojačala, gledanjem tretiranja instrumenata, zvuka. Može se i od mlađih ponešto naučiti. Čovek uči dogod živi.
POP: E zato je festival dobra stvar. Niti svako može sve znati, niti je razmena informacija bauk.
LEKI: Radule je dobro rekao- današnji klinci su takvi da često mi od njih što-šta naučimo. Ali ono najvažnije se donosi od kuće, to se ne da naučiti…
Razgovarali smo pre nekih godinu dana i tada ste mi rekli da se skupilo mnogo toga i da je vreme da se to i snimi. Kad možemo očekivati novi album?
RADULE: Počeli smo sa snimanjem pre nedelju dana, ako bude sve po planu krajem godine je gotov.
Kakvi su vam planovi za naredni period? Hoće li biti još nekih većih solo koncerata ili ćete se fokusirati na klupske nastupe?
LEKI: Pa naši veći solo koncerti i jesu po klubovima. Uostalom, to je pitanje za Zlatka.
ZLATKO: Godinama unazad funkcionišemo po istom principu. Bend je na nekom svom „neverending touru“, sviramo po klubovima svuda u regionu gde za naš nastup postoji interesovanje lokalnih promotera. Trudimo se da ispoštujemo i publiku u malim sredinama, jer i oni prate bend već decenijama unazad i svi zaslužuju da im dođemo na noge. Veće solo koncerte po halama kod nas može da radi samo nekoliko bendova, koji nisu iz različitih razloga inače koncertno jako aktivni i koji godinu ili dve „ne diraju“ određeni grad. Mi smo odabrali drugačiji put. Bend voli nastupe i pred 100 i pred 100.000 ljudi i trudimo se da imamo isti pristup svakom koncertu. U svakom slučaju, kada je o planovima reč, oni su sledeći: do kraja godine nastupamo na regionalnom touru kojim obeležavamo četvrt veka postojanja, zatim objavljujemo novi album i spotove, tokom naredne godine promovišemo novi album. Ono što nam je svakako u planu je tour po srednjoj i zapadnoj Evropi. Prethodnih godina van regiona svirali smo samo u Engleskoj i Švajcarskoj, malo je to…
Hvala vam na izdvojenom vremenu i želim vam još mnogo, mnogo koncerata na kojima će se okupiti nas više od 500 .
LEKI: Hvala i tebi, a dok je jedan u publici, to je kvorum i biće kao da nas je više od 500.
POP: Hvala i tebi! To s 500 je ionako zajebacija.
Znam da je zajebancija, ali dobro zvuči kad se kaže 🙂
Ivana Jovanović
Foto: Petar Gavrilović
