Sarajevski bend Letu štuke nastupali su sinoć pred novosadskom publikom u, kako to uvek biva na njihovim koncertima, punom Domu kulture.
Ako se osvrnemo u godine koje su za nama i na sve nastupe koje su Letu štuke imale u svojoj dugogodišnjoj karijeri a uzimajući u obzir atmosferu koju prave na svirkama, možemo sa velikom sigurnošću reći da su Novosađanima jedan od omiljenih bendova iz regiona.
A zašto ih uopšte volimo?
Neko zbog toga što smatra da su pop-rok bend pa uživa u rokenrol zvuku koji stvaraju, onaj ko ga gleda kao alternativni rok bend – zbog originalnosti kojom isijavaju, dok neki zbog sevdaha koji izazivaju svojim jedinstvenim melosom i prepoznatljivim balkanskim šmekom. Štuke su sve to i još više. I glas i stas, i Dino i Šaran. Svakidašnji su kao kada sve reči koje koristimo svakodnevno ukombinujemo u najrazličitije kombinacije i dobijemo nešto jedinstveno, lako prepoznatljivo, ali zvučno genijalno. E to su oni – i okom vidljiva lepa, energična aura koja ih okružuje i milozvuk koji vam nikada neće dosaditi. Meni sigurno ne.
Neću vam reći da ste propustili fenomenalan koncert jer ako volite Letu štuke onda znate šta ste mogli očekivati i šta ste sinoć mogli doživeti – i pevati himničnu “Bože zdravlja” i ovacijama ispratiti “Minimalizam”, podivljati uz “Psycho” i “Signale”, izgoreti od energije uz “Zemlja gori”, horski pevati “Kao na zapad”, poskakivati uz “Pero Papacoder”, „pobalkaniti se“ uz “Paranoju”, uživati uz “Gorile u magli”, “Toplu vodu”, “Bella Donnu” pa preko “Kula” i “Sunca” dočekati najemotivniji deo večeri uz “Šutiš” i “Mjesto za dvoje” pa i “Kretena” i “A kada boli” na bis izvedene; to ste mogli doživeti i čuti baš tim redom, uživati u energiji sa bine i u onoj koju je publika vraćala ka njoj, primetiti i parove i one „bez para“ koji su sa ushićenjem prihvatali svaki sledeći akord i znali svaku pesmu, bez iznenađenja. Otiđite na prvi sledeći koncert pa ispravite grešku (večeras u Beogradu u Zapa bazi) i doživite taj trenutak gde ste deo gomile koja i diše i njiše se kao jedno. Prepoznaće se u njoj…
Ako ste Štuke voleli od prvog albuma (koji je nedavno doživeo i reizdanje i to na dvostrukom vinilu), volećete ih i dok preslušavate poslednji, četvrti. Kada nešto zapravo volite, to odoleva vremenu. Ne volite ga manje ili više već jednako bez obzira na proteklo vreme. A ja Letu štuke volim – njihovu doslednost u nastupima i konstantnost u kvalitetu, a to je upravo ono što dobre bendove razlikuje od ostalih. I to traje godinama. I neću ih voleti više nego sada, nego podjednako. Novinarski možda neobjektivno, ali subjektivno je sinoć potpuno preovladalo Domom kulture…
A zašto ćemo nastaviti da volimo Letu štuke?
Pa zbog toga što oni „šalju signale i vuku ka sebi“, što kod njih ima tamo jedan grad „gdje kiša mora stati“ i u njemu „iako smo niko ipak nismo svako“; tamo je ljubav „glad, neutaživa, plemenita moćna i samoživa“ a ja sam tu „zbog nečeg tvoja zadnja greška“…
Šalim se. Ne zbog toga… Volećemo ih zato što su najbolji bend na svetu.
Nataša Panić
Foto: David Hrubik – galeriju pogledajte OVDE.
