Nakon četiri koncerta u aprilu ove godine održanih u knjižari Bulevar Books, Nikola Vranjković je ponovo nastupio u klubu SKCNS Fabrika gde su 1. i 2. decembra prošle godine napravili dva vrhunska koncerta. Ono što je najzanimljivije je da je novosadska publika nekako sedmi član benda Nikole Vranjkovića koja perfektno zna scenario za svaki koncert i čini ga uvek jedinstvenim i fantastičnim. I sinoć je tako bilo -Nikola, njegov bend i publika bili su kao jedno.
Koncert je počeo oko 21 čas strandardno pesmom “Fotelja”. I svaki put kada čujem prve taktove “Fotelje”, ili u retkim slučajevima neke druge pesme, obuzme me neka toplina i sve što se dešava u spoljašnjem svetu nestaje iz moje glave. Prošli put na ovo mesto 2.12.2021. došla sam pod velikim stresom koji je bukvalno prvi ton gitare odneo iz mene. Razmišljajući o ovom fenomenu koji se dešava, ne samo meni, zaključila sam da nam koncerti Nikole Vranjkovića dođu kao meditacija i uopšte se ne šalim sa tim. Osećaj koji se stvara tokom skoro tri sata svirke je teško opisati, ali mirno se spava i ispunjeni smo apsolutno do maksimuma. Ne mogu da ne ponovim reči od ranije: predivna poezija podvučena izuzetno kvalitetnom muzikom. Možda savršenstvo ne postoji, ali ovo je vrlo blizu tome.
Već na početku nakon “Fotelje” čuli smo dve nove pesme sa EP izdanja: “Arsenije” i “Teorija zabave”, a nešto kasnije i “Kad tuga pobedi bes”. Ovo sam jedva dočekala jer mi se izdanje vrlo sviđa.
Fabrika je bila prilično popunjena i atmosfera se razlikovala među ljudima iako je bilo primetno da svi na svoj način uživaju. U prvim redovima gorelo je od šutki u nekim pesmama i nekako su ljudi bili otvoreniji da glasovno iskazuju svoje emocije, za razliku od pozadinskih redova koji su nešto mirnije odslušali ovaj koncert.
Iskreno, ovo mi je njihov sigurno sedmi ili osmi koncert u poslednjih godinu dana i svaki je po nekim elementima isti, ali i svaki ima neki svoj “začin C” za koji je zadužena publika. Vrhunska svirka, besprekoran zvuk za koji je zaslužan Miloš Momirov, odličan odabir pesama: “Majdan”, “Večernja zvona”, “Nagrada za strah”, “Dve reči” (uvek horski pevana), “Nikada ti više neću otkriti nijednu tajnu”, “Moraćeš da naučiš da živiš s tim”, “2000 i kusur godina”, “SDSS”…
Za kraj su nas dobro prodrmali sa “Dan koji nikad nije došao” i ostavili nas da uzalud dovikujemo “Protiv sebe”.
Da postoji bunar želja poželela bih da ih slušam svakih sedam dana bar po jednom. Nekome ovo dođe kao meditacija, nekome dođe kao psihoterapija, u svakom slučaju melem je za dušu.
Postoji još jedna zanimljiva stvar u vezi ovog benda: nije vam potrebno društvo da biste otišli na koncert, čak je i poželjno da tokom nekih pesama budete sami sa sobom i da isključite iz svesti postojanje drugih ljudi oko sebe.
Ivana Jovanović
Foto: David Hrubik – pogledajte galeriju OVDE
