U subotu, 13. januara, u okviru oragnizovanog dočeka 7526. godine, u Novosadskoj Sinagogi imali smo priliku da uživamo u koncertu Zorana Predina i Matije Dedića.
Našoj koleginici Marini se možemo zahvaliti što se nekoliko snimaka prethodne večeri našlo na internetu, a ja sam beskrajno mnogo puta pogledala onaj za pesmu “Čekaj me”. Te večeri sam prvi put čula Predina da tu pesmu peva prevedenu sa slovenačkog, prvi put sam te večeri slušala Matiju kako je svira uživo. Slušajući je sada postala sam svesna da bih ceo ovaj izveštaj mogla da posvetim samo toj jednoj izvedbi. I beskrajno patim što ove reči koje pišem nisu ni približno lepe, ni približno nežne i drage onome što se u tom trenutku mora osetiti. Da li je tome doprineo i sam ambijent Sinagoge, ne bih mogla reći, ali bio je to utisak nekakvog gotovo pobožnog blaženstva i jedan drugačiji čulni osećaj lepote, Zoranov dragi vokal koji se na kraju gotovo pretvara u vapaj, u tri simbolična ponavljanja – molba za čekanjem… Pored toga, ne bih vam bilo šta dodatno morala da kažem o toj večeri, bili biste apsolutno upoznati sa lepotom koja se mogla doživeti.
Volela bih možda da je Sinagoga bila prepuna, tako ona odaje nekakve toplije vibracije, međutim ovaj koncert je od onih intimnih, koji se nužno moraju ili bolje rečeno – ne smeju se održavati pred auditorijumom koji se ne da sagledati. Previše je razloga za to, a valjda je ipak najvažniji taj što se nečemu morate suštinski posvetiti da biste to zaista i osetili. Tako je i na ovakvoj vrsti koncerata svako u publici jednako važan i osećate kao da svaka nota rezonira upravo sa vama; gubitkom tih momenata i muzika, i reč bi izgubile smisao.
Dok Predin vodi svoju publiku kroz Bajaginu “Zažmuri”, čini se kao da ste u toj spavaćoj sobi i da dišete zajedno sa protagonistima. Dubina kojom on živi tu pesmu i prenosi je na sve prisutne zrači suštinskim razumevanjem, kao fizički dodir tih osećanja iz kojih je pesma postala. Tako jedna za drugom, pesme su se pojavljivale u Sinagogi kao tek stasale devojke, jedre i lepe, pripravne za sve, kao veliki događaji, svaka pesma kao segmenti života koje prolazimo s mukom i zahvalnošću. A među njima, među nama Zoran kao dobri vodič kroz mrak, koji je tu da između svake numere napravi blagi uvod, da pripremi za dobro i zlo, da obeća da će držati ispruženu ruku i da će sve biti u redu. Taj doživljaj upotpunjuju video-prikazi koji idu pod ruku sa svakom rečju i notom. Kasnije u toku koncerta saznajemo da je to delo još jednog malog čarobnjaka koji je iza kulisa učestvovao u ovom koncertu, Predinov sin, Rok, maestro koji je sem za ovu dvojicu velikana radio i za “neke tamo” Stounse i jednu kraljicu Elizabetu.
Zoran sa svojim vedrim karakterom i snažnim duhom, a kraj njega rame uz rame predivni Matija Dedić za kojeg živite u ubeđenju da ga je sama božanska ruka dodirnula i onda pustila među nas Talenat. Nedavno, čitajući recenziju za njegov album “Male ljubavi”, čuh odličnu kritiku, nešto što mi se možda i pogrešno urezalo u pamćenje, ali nešto što u najkraćoj crti govori o tome kako bi Arsen izabrao Matiju i na dvostruko slepoj audiciji. Sa čime se slažem u svakom slovu; iz Matije isijava svetlo, on se čini kao jedno sa klavirom, on je dete koje se igra omiljenom igračkom, on je u tim trenucima sve najlepše što biste mogli gledati pred sobom i pitate se kada će se dogoditi ona vanvremenska scena iz Besonovog filma, u kojoj Mila Jovović kao peti element (zajedno sa ostala četiri) snagom svetla zaustavlja apokalipsu.
Ako ikada posetim nežniji i topliji koncert od ovog, biću pripravna da vam to javim. Do tada, verujmo i nadajmo se da će, čim se stišaju oluje i urnebesi života koje je ovaj koncert uskovitlao u nama, oni biti ponovo u Novom Sadu.
Više fotografija pogledajte ovde.
Milica Erdevički
Foto: Andrea Magazin
Video: Marina Pešić
