Svakog gosta tri dana dosta kao i festivala. Za spektakularan kraj 14. Arsenal festa proglašavam “krivim” Zdravka Čolića koju je bacio u senku Kijanu Rivsa. Ispao je mnogo veća zvezda od njega jer publika koja je bila tu se uz Čoline pesme tokom decenija zaljubljivala, rastajala, tugovala, radovala, a to je na nivou svesti našeg prosečnog stanovnika mnogo važnije od statusa holivudske zvezde što je sasvim ok jer bitnije nam je ono što se dešava na ličnom planu.
Da se razumemo i bez potrebe da se oko toga raspravljamo bilo gde kad se sretnemo-Čola je institucija, fenomenalan je i nadam se da će da peva još mnogo godina, ali njemu nije bilo mesto na Arsenal festu iz samo jednog razloga – prostor nije uslovan za ovakvu zvezdu. Publike je bilo na hiljade. Bilo je pametnijih koji su došli vrlo rano i zauzeli mesto, a bilo je i onih koji nisu hteli da žure pa su na kraju čekali pola sata i duže da prođu kroz kapije festivala. Prostor Arsenala je takav da se bina ne vidi iz svih tačaka, što je i normalno. Ne mogu da procenim koliko je stotina ljudi stajalao u takvom položaju pokušavajući da dođu bar do dela gde su mogli da ga vide na video bimu, ali bezuspešno. Eto ideje da se neki video bimovi postave na prilasku glavnoj bini kako niko ne bi vizuelno bio uskraćen. Ovo je sve bilo očekivano. Potpuno ista situacija bila je i na VIP tribinama. Desila se apsolutna dominacija Zdravka Čolića i kao što reče jedan moj prijatelj: “Čola je liga za sebe”. Kakvu energiju taj čovek ima za svoje godine, pa to je neverovatno. Posebno me je radovala činjenica da je simfonijski orkestar nastupao sa njim i sve te pesme koje publika obožava su dodatno obogaćene i stvoreni su neki magični trenuci koji će se pamtiti do kraja života. Meni je ovo bio prvi put da slušam Čolu uživo i s nestrpljenjem sam to dočekala. Ipak bih volela da sam mogla to da učinim na nekom stadionu, u areni ili trećem prigodnijem mestu, ali definitivno je Kragujevac dobio koncert godine zahvaljujući Arsenal festu jer njegova minutaža je bila kao za solistički koncert-oko dva i po sata.
E sad, ovo je povuklo za sobom neke posledice. Program nije mogao da se odvija po najavljenoj satnici i Goblini su na binu izašli sa sat vremena zakašnjenja, tek u 4 ujutro! Nije da nije vredelo sačekati, ali zbog ranog napuštanja smeštaja nismo svi bili u mogućnosti da sebi priuštimo da ne spavamo uopšte, te sam celih pola sata mogla da ostanem. Ali imam insajdere koji su gospodarili prvim redovima i ogradom i koji su mi prepričali ostatak nastupa te ovim putem hvala Marijani i Žiletu na izveštaju o atmosferi i bisu. “Luna” je eksplozivno otvorila uvod u zoru i zatvaranje festivala. Masa je poludela što od čekanja što od ljubavi prema Goblinima. I ovde imamo zaista isti scenario gde god da se nađemo-publika i bend postaju jedno čim ostvare kontakt očima. Neverovatna energije za to doba noći sa obe strane ograde. I naravno da mi je žao što nisam mogla da prištim sebi luksuz nespavanja i ostanem do pola 6.
Pre njih nastupali su Palaye Royale, bend iz Los Anđelesa široj publici poznat pre svega po hitu „Lonely”, a meni potpuno nepoznat jer je to više muzika koju sluša moja ćerka nego ja i to je sve kul i tako bi trebalo da bude. Znatiželjno sam odslušala deo nastupa, cirkulisala u prostoru i tražila mesto gde bih mogla da predahnem. Pitka priča i jedna zdrava opcija za mlađe generacije.
Izvođač koji je oduševio publiku, privukao baš dosta ljudi na Main-u, pa dobio i transparent na norveškom je Sivert Hoyem, nekadašnji pevač benda Madrugada. I ovaj mi je gospodin, priznaću, bio nepoznat do sinoć, a onda sam slušala sa nekoliko strana o njemu i shvatila da se ta greška ispraviti mora. Neka oproste Letu štuke što je moja pažnja nepodeljeno i bez dvoumljenja data Sivertu, Štuke sam ipak slušala mnogo puta, a ovog čoveka ko zna da li ću ikada više imati priliku da čujem. Pozdravio je prisutne na srpskom jeziku sa dobro veče, a onda iskazao zadovoljstvo što je tu i uz pratnju svojih vrhunskih muzičara počastio nas jednom izuzetnom svirkom. Njegov glas neverovatno opušta. Poslušajte ga na striming platformama. Ne mislim da bi solo koncert u Srbiji mogao da bude toliko posećen jer je dobar deo njih sinoć došao iz radoznalosti ili da zauzme mesto za Gobline, ali za početak mogao bi da nastupi na još nekom festivalu.
Circa Waves koji su otvorili poslednje veče Arsenal festa je britanska indi rok grupa i da nije bilo Čole ovo bi bilo možda neko tematsko veče na Mainu. Ali zbog Čole oni su imali najbrojniju publiku od svih stranih izvođača tokom tri dana.
Garden bina je imala još jednom 10 izvođača što sa tehničke strane nikada nije problem jer ekipa koja se bavi tim delom posla to radi besprekorno, ali kada imamo program koji privlači pažnju na dva fronta, onda ostaje samo da vidimo šta ćemo propustiti, a da će manje zaboleti.
Trećeg dana nastupali su: Mali demon, Kruz Roudi, Zhiva, Nik West, Iva Lorens, Despite the Noise, Savršeni marginalci, E-play, Z++, Letu štuke.
Kruz Roudi su nastupili kao pobednici Showcase festivala Isijavanje koji je Arsenal fest prvi put organizovao u maju ove godine u Kragujevcu. Opravdali su ukazano poverenje i kroz pola sata svirke pokazali da imaju potencijal te ako na njemu budu dovoljno radili, možemo očekivati svašta dobro u narednom periodu.
Nik West je morala biti ispoštovana. Posle Maje Cvetković (E-play), mislim da je ona na drugom mestu omiljenih basistkinja među Srbima jer je već “pokorila” Nišvil i Bitefartcafe, a sad je i u Kragujevcu ostavila trag fenomenalnom svirkom. Atraktivna je u svakom pogledu i svirački i vokalno i po izgledu. Neka se odomaćila, rado je viđena gošća.
Nakon nekoliko napada panike tokom pola sata dok sam se probijala da izađem sa Čolinog nastupa, konačno sam se prebacila u Garden oko 10.30h i uspela da čujem 4-5 pesama kragujevačkog benda Despite The Noise i nakon njih Savršene marginalce (ex Hladno pivo). Oba benda sam već imala priliku da slušam i znala sam šta me čeka kao i sa sastavom E-Play. Nizale su se odlične svirke i publika je maksimalno uživala. Iako su ova tri benda žanrovski različita, nekako se sve to lepo posložilo i nadovezalo. Kašnjenje Goblina išlo je u prilogu onima koji nisu hteli da propuste Letu štuke tako da su se oni našli u win-win situaciji pa su zatvorili i Garden i Main.
Ono što sam prethodnog dana propustila da napišem je da je u okviru pratećeg programa Arsenal festa održana i promocija knjige Josipa Dujmovića “Indexi-u inat godinama” na kojoj smo imali priliku da na zanimljiv način čujemo nešto novo ili se podsetimo informacija o ovom legendarnom bendu. Josip je isečcima iz dokumentarnih zapisa potkrepljivao svoje uvodne priče i upoznao nas sa Indexima na sasvim nov način. Po završetku zvaničnog dela promocije, međusobno smo delili neke podatke i zanimljivosti koje znamo, a koje ćemo verovatno i pročitati u knjizi. Knjigu je objavila kuća Multimedia Music i možete je nabaviti na prodajnim mestima i njihovom sajtu ako ste propustili mini promotivnu turneju na kojoj je autor i potpisivao knjige.
Prateći program ume da bude pun pogodak, a primetno je da je izložba portreta Darka Manića Maneta postavljena na ulasku u festivalski prostor bila baš to. Mnogi fanovi zastajkivali su da se fotografišu ispod portreta svog omiljenog izvođača, a naročito sinoć ispod Čoline slike.
Taj fenomen koji sam doživela sinoć naterao me je da razmislim o svemu još jednom. S jedne strane lično bih volela da Arsenal fest ostane “netaknut” i da ne meša babe i žabe, a sa druge strane ako pričamo o decentralizaciji događaja ovaj festival je prvenstveno festival građana Kragujevca pa tek onda gostiju sa strane i ove dve opcije se moraju nekako podmiriti i pomiriti. Gosti sa strane će ostaviti značajnu količinu novca pre svega za smeštaj što je bezobrazno korišćenje situacije vlasnika nekretnina. U Novom Sadu za vreme Exit festivala možete jeftinije proći nego u Kragujevcu krajem juna. Profitiraće i pekare, restorani, kafići, marketi…I to je sve sasvim u redu. Gosti će doći ako im odgovara spisak izvođača, neće trošiti pare uzalud, kao i bilo gde drugo. A što se tiče lokalaca, masovno ih može privući samo neko ko je muzika njihove mladosti, ultra popularan i ne dolazi često u Kragujevac. Ako gledamo tako onda ima logike da se dovedu Bijelo dugme i Čola, iako je za njega ovaj prostor premali i mnogi su bili uskraćeni za potpun doživljaj. Gledajući sa ekonomske strane, sigurno je isplativije dovesti Bijelo dugme nego pet rokenrol bendova srednje kategorije i to za mnogo manje pare.
Festivali ovog ranga ne mogu se praviti iz ljubavi već moraju da se pažljivo planiraju i da budu pre svega bezbedni, a onda i isplativi. Na svu sreću nije se desilo ništa što bi ugrozilo bezbednost posetilaca, a tu pre svega mislim na prirodne nepogode na koje ljudski faktor ne može da utiče. Što se tiče muzike, ono što mom uhu ne prija to zaobilazim kao nekad kiša oko Kragujevca, ali me raduje što sam čula minimum dva izvođača koji su kvalitetni, a ja nisam znala za njihovo postojanje. Nadam se da ste se lepo proveli ako ste bili prisutni, a ko je samo čitao ove redove mogao je da stekne slikovitiji prikaz u glavi. To bi bilo to za četrnaesto izdanje. Ostajte dobro i vidimo se za godinu dana.
Ivana Jovanović
