Ukoliko ste pratili rokenrol scenu početkom 2000. godina, niste mogli a da ne primetite, tada vrlo popularan bend Polyester Shock. Sa frontmenom Danielom Mihajlovićem porazgovarali smo zbog čega su prestali sa radom, ali i šta ga je ponovo privuklo i vratilo muzici i osnivanju novog benda Elektromattik.
Čemu toliko dugačka pauza između Polyester Shock-a i novog benda, Elektromattik?
Poliesteru je išlo super. Bend je osnovan 1999. godine i sve je bilo odlično, otprilike do drugog albuma. Izbacivali smo singlove, klubovi su bili prepuni, sva prva mesta na top listama bila su naša. Onda je izašla prva ploča a mi smo nakon toga svirali baš baš mnogo, objavili smo i drugu, nakon koje smo i dalje svirali kao manijaci, a već kod treće počelo je da se osipa intresovanje ljudi. Mi smo i dalje bili prvi na listama, diskomerima, na Metropolisu, Gruvanju, ali koncerata je bilo sve manje i manje. Vremenom, više niko nas nije zvao da sviramo. Vrlo važno je i to što sam ja sve radio sam, bio sam i menadžer i pevač, autor i vremenom, umoriš se od svega toga. Takođe, tih godina došlo je i do smene muzike, pojavili su se neki bendovi sa nekim zvukom koji ja nisam voleo, ni dan danas ga ne volim.
Koji su to bendovi?
Pa na primer Franz Ferdinand i bendovi slični njima. To je bila totalna suprotnost od onoga što smo mi tada svirali. Da se ne lažemo, tu je tada došao i alkohol u ogromnim količinama što je svakako imalo veliki uticaj na nas. Ali mi smo i dalje radili, snimali i kada je došao taj najneuspešniji EP, koji je i zadnje izdanje a zove se “Greška”, onda sam ja poludeo i zakazao tonu koncerata. Neki su prošli odlično, klubovi su bili puni, neki su bili prazni, a sve više mi je klinaca prilazilo i govorilo da smo super i pitalo da li ima nešto od nas da se čuje na you tube-u. A mi u tom trenutku imamo tri albuma, gomilu singlova i spotova i petnaest godina sviranja iza sebe. Osetio sam se malo kao Sizif, samo što guraš bombu uz brdo a ne kamen. U jednom trenutnku, ja sam shvatio da ne mogu više. U tom momentu, Kiza bubnjar, inače moj kum odlučuje da se seli za Oslo, gde je i sada, i to je jednostavno bio taj momenat, dosta. Meni se zgadio rokenrol, odnosno poimanje rokenrola u Jugoslaviji, došli su neki šaljivi bendovi a ja nikada muziku nisam doživljavao kao šaljivu stvar. Svaka njima čast ali za mene je muzika životno ozbiljna stvar.
A onda si odlučio da uradiš nešto solo.
Tako je. Onda sam ja rešio da pravim solo album, sedeo par godina i pravio pesme. Dve sam objavio na you tube-u, jedna se zove “Iz kosmosa” koja je gotovo kubanska stvar sa latino udaraljkama, klasičnom gitarom i bas gitarom. To sam ustvari izbacio na you tube čisto da mi ne stoji na hard disku 🙂 Nisam radio nikakvu promociju, niti sam imao bilo kakva očekivanja. Taj period je trajao tri godine, a onda su mi se javili drugari koji čine grupu NBG i nekadašnji čuveni Pussycat, imali su ideju da radimo nešto zajedno. Ja sam i dalje bio u fazonu da niko ne razume rokenrol, da ne treba ništa ni sa kim da radim, bio sam siguran da je najbolje da nastavim svoju solo priču. Ali uporni su bili i naterali su me da dođem na jednu probu i čim su okinuli prvi rif na gitari, meni se sve vratilo. Narednih pola godine stvarno smo se trudili i pravili pesme, ali razlike su bile ogromne u temperamentu.
A to se sve dešava kada, u kom periodu?
To se sve dešavalo 2016. i 2017. godine. Meni je inače lirika jako bitna stvar, nisam autor koji piše rime radi rime, tipa Rista glista 🙂 Nisu oni radili to, daleko od toga, samo meni je lirika žešća stvar, a moje i njihovo poimanje lirike i načina pravljenja pesama užasno se razlikuje. Jednostavno, nismo se našli iako smo drugari fenomenalni. To je bio period kada sam ja napisao gomilu pesama, tekstova i shvatio da to mora da čuje neko. Nazvao sam Nemanju, koji je bio sa mnom i u Poliesteru i rekao mu, mi moramo da radimo. Nisam mogao da izdržim više, to ti je kao kada u flašu od litar i po sipaš sedam litara, moralo je da izađe. Tu 2017. Nemanja i ja proveli smo za kompjuterom praveći skice i demo verzije svega toga što se posle našlo na albumu Elektromattika. U procesu stvaranja rekli smo sebi, ovo je novi bend, ovo je novi zvuk, mi smo stariji, iskusniji, sve je drugačije, ovo nije Poliester i odlučili da pozovemo Felixa da nam se pridruži na basu. To je bilo rešeno, a onda je krenula jurnjava za bubnjarom po Beogradu. Prva opcija je bio Isidor, svi smo bili tu i 2017. smo počeli od tih kompjuterskih snimaka da pravimo pesme, uvežbavamo ih i to je na kraju preraslo u ploču koja se zove “Otrovan” i bend Elektromattik.
I odmah na početku se pojavi problem sa bubnjarom. Šta se desilo?
Da, odmah. Znaš kako, Isidor je 1996. godište, a ja sam 1976. Tu postoji ogroman generacijski jaz, to ne može da se izbegne. A on je brilijantan bubnjar i vrlo inteligentan dečko, sve je tu sjajno, ali on prosto nije iz te priče gde ti je rokenrol život. Ja sam takav, živim rokenrol a on je dečko mnogo širih shvatanja, tako da je Isidor odsvirao ploču, krenuli smo s probama, pripremama za promociju ali nije išlo. On dečko uopšte ne sluša rok muziku, on sluša fusion, jazz i jednostavno pružili smo ruku, rastali se u najboljim odnosima a onda je počela trka za bubnjarom, ponovo.
A onda, uradiš nešto sasvim neočekivano, raspišeš konkurs.
Da! Onda ja prvi put u životu kao dete od 12 godina odem i dam oglas. Javilo se tu mnogo ljudi, mogao sam da snimim rijaliti opušteno, ne možeš da veruješ kakvih likova je tu bilo. Od gomile, dvojica su zaista bila sjajna a mi smo izabrali Stefana koji nam je baš legao kao tip, kao svirač i koji je inače car 🙂 I evo, od početka juna sa njim uvežbavamo album ponovo, da bi mogli krenuti u live promociju, ja se nadam od početka oktobra.
Za sada ste snimili jedan spot?
Da, snimili smo jedan spot, za pesmu “Moram da te pronađem” (nije odmah mogao da se seti kako se zove pesma 🙂 ), a trenutno je u procesu montaže i drugi spot, ovaj put za pesmu “Sav tvoj mrak” koja je, onako, malo psihodeličnija i dinamičnija.
Album “Otrovan” je besplatan i ljudi ga mogu preslušati na you tube-u, deezeru…
Da, mogu svuda. Album je objavljen za CD Baby koji je američka virtuelna izdavačka kuća. Potpisali smo za njih a samim tim dobili album na svim digitalnim platformama koje postoje, bez imalo šale. Vrlo su uredni u izveštajima i na moje iznenađenje, vrlo smo slušani u Norveškoj, Nemačkoj, Americi, Švedskoj i Grčkoj. Iskreno, ništa mi tu nije jasno 🙂
Kako vidim, Elektromattik je bend koji sve radi sam. Da li i spotove radite sami?
Da, sve apsolutno radimo sami. Evo sad ovaj album producirao je, naravno uz nas, Marko Marović, a spotove snimaju moji drugari koji se time bave, a onda posle ja to montiram sam, bojim.. Ovaj drugi spot snimao je moj veliki prijatelj Osman Ahmed iz Multietničke atrakcije i Plave ptice.
Da li je u planu snimanje još nekog spota?
Pa planiram, mada opet se nakupilo mnogo pesama, ali sigurno će biti još jedan ili dva sa ovog albuma a za sledeće proleće je u planu da izađu jedan ili dva nova singla koja nisu na albumu.
Koliko znam, Elektromatik je vrsta gitare. Zašto se se odlučili baš za to ime benda?
Jeste, elektromatik je vrsta gretsch gitare. Najpoznatiji je “White Falcon” koji svira Billy Duffy, to je stara gitara iz pedesetih godina prošlog veka, neki bi rekli rokabili gitara, mada nije baš, to je džezerska gitara. Mi kada smo birali ime za bend, nismo hteli neki ultra srpsko-hrvatski naziv, a s druge strane, nismo želeli ni da bude englesko kao Polyester Shock. Odlučili smo da bude neutralno, ime gitare samo što smo morali da ubacimo jedno slovo t, zbog autorskih prava. Nema neka interesantna priča iza svega toga, bilo je spontano, Nemanja dao predlog i mi se složili.
Pa dobro, ne mora uvek da bude nešto spektakularno. Dovoljno je zvučno i primamljivo.
Jeste, ali ja nekako volim te pompezne stvari, volim taj glam momenat, ne volim kad je nešto obično.
Ti si autor svih tekstova ili se na albumu našla i neka tuđih ruku delo?
Da, samo ja, uvek. Sve što sam objavio, sve je moje delo.
A gde nalaziš inspiraciju? Da li je to samo obraćanje pažnje na okolinu ili mašta?
Okolina 99,99 posto i jedan posto ja u percepciiji te okoline. Gomila ljudi ti stalno nešto priča, svima nam je tako. Stalno smo u kontaktu sa gomilom ljudi, svi nam nešto pričaju i prepričavaju. Pesme su moje razmišljanje na određenu temu. Moglo bi se reći moj život puta nečiji život jednako je pesma, a ja sam zapisničar. Na primer pesma “Sav tvoj mrak” za koju treba da se pojavi spot, to je istinita priča, kao i svi ostali tekstovi, svi su istiniti. U ovoj pesmi konkretno, pamtio sam šta mi je drugar pričao kada je imao problem sa devojkom. Moja sreća je u tome što su moji prijatelji vrlo rečiti i veoma slikovito objašnjavaju i onda je dovoljno samo da zapamtim priču i oblikujem je u pesmu, a pri tom, sve je istinito.
A postoji li neka autobiografska pesma, neka u kojoj si opisao neka svoja lična iskustva?
Ima, naravno, milion njih. Pesme su odlična stvar, to je vrlo ugodna pozicija da iskažeš neke svoje tajne, neke najskrivenije misli koje ne ispričaš nikome nego ih kažeš u pesmi i niko ne zna da li je to tvoj ili doživljaj nekog drugog. Kad se zbroje tri albuma Poliestera, jedan Elektromattika, nešto njih iz solo faze, ima tu dobar katalog od sto i nešto pesama, a većina je autobiografska.
Šta misliš o današnoj sceni naših prostora, zašto ima tako malo čistog rokenrola?
Pa to je do ljudi koji prave muziku, do autora. Nema mnogo ljudi koji imaju tu potrebnu iskru iznutra i ljubav prema samo toj vrsti zvuka, pretpostavljam da je to osnovni “problem”. A što se naše scene tiče, ima mnogo dobrih bendova. Koliko vidim, ima za svakoga po nešto. 🙂
A za tebe lično?
Ja sam vrlo usko profilisan. Ja recimo volim Gorana Bareta i Majke, volim solo projekat Zorana Čalića, bivšeg giatariste grupa Majke, zatim grupu Kojoti. Ne volim new wave niti bilo šta što se oslanja na to. Nije to ništa ideološki nego jednostavno mi ne prija, kao kada imaš tip devojke, neko voli visoke, neko niske. Volim recimo od Električnog orgazma sve od albuma Distorzija pa do zadnja dva, volim Psihomodo Pop, kao što vidiš, sve ti staro nabrajam 🙂 Od mlađih recimo Atan Lili ima super hitove, ali ja to ne slušam.
Sve bendove koje si naveo, to je stara garda, postoji li neki od mlađih bendova koji ti je zapao za uho, koji ti se sviđa?
Hmmm, pa recimo Vizelj, oni nisu loši, čuo sam par stvari koje su mi ok, zatim momci iz Niša, Plastic Sunday, oni su mi recimo skroz kul…jaooo ubila si me sad, zaboraviću nekoga… 🙂 Ima dosta toga, ali ono što je meni blisko, to je mahom staro. Kada ih pustim sve mi toplo oko srca 🙂
Kakve su reakcije ljudi na Elektromattik, pri tom mislim na ljude koji nisu iz tvoje okoline, ljude koji nisu tvoji prijatelji? Dobijate li neke poruke na društvenim mrežama, ostavljaju li komentare?
Ima, da, mnogo i reći ču ti vrlo iskreno. Mnogo mojih prijatelja koji nisu iz rokenrola me zvalo i reklo “Pa ovo je super, ja ovo mogu da slušam. Ovo nije nepodnošljivo za uvo kao Poliester.” Ljudi koji jesu iz rokenrola su mi rekli da je ovo milion puta bolje, mnogo bolje zvuči, da nije neartikulisana energija, sve je uglavnom bilo pozitivno. Neki, koji su eventualno voleli taj Poliester po malo žale za tim zvukom, fali im prljava gitara. Meni je recimo jako drago da im fali ta prljava gitara, a one su tako zvučale jer nismo umeli drugačije da ih snimimo, inače bi i tada zvučale ovako. Mediji su imali više nego savršene komentare. Dosta ljudi se javilo iz inostranstva. Evo baš pre neki dan sam morao nekom tipu iz Argentine da prevodim na engleski tekst pesme “Otrovan” koja mu se mnogo sviđa. Hteo je da proveri da li mu se poklapa osećaj koji ima dok je sluša sa rečima jer je pokušao na google translate nešto da pohvata ali je to ispalo Boga pitaj kako. Najiskrenije nisam očekivao toliko pozitivnih reakcija. Ja sam prvi put iskreno emocionalano zadovoljan albumom.
Razgovor vodila: Andrea Magazin
