Nezavisno od ovogodišnje počasne titule Omladinske prestonice Evrope, Novi Sad je jedna od retkih evropskih metropola koja potvrđuje istinitost narodne izreke da na mladima svet ostaje. Upravo su omladinci članovi Saveta za mlade Grada Novog Sada, radnog savetodavnog tela gradonačelnika Grada Novog Sada koje, između ostalog, predlaže i inicira planove i programe za unapređenje uslova za socijalnu inkluziju mladih i njihovo osnaživanje u društvu.
Najbolja predstavnica osnaživanja mladih u društvu, koju mnogi smatraju heroinom srpskog sporta, je paraolimpijska reprezentativka Srbije u tekvondou, prvakinja sveta u paratekvondou i apsolventkinja slikarstva na Akademiji klasičnog slikarstva u Novom Sadu, Dejana Bačko. Ova natprosečna dvadesetšestogodišnja devojka rodom je iz Bačke Palanke, a u srpsku Atinu se preselila pre četiri godine.
U Novi Sad sam došla 2015. godine kada sam upisala drugu godinu na Akademiji, no u to vreme mi se i porodica preselila u Novi Sad, tako da nisam živela sama. Sada trenutno živim sa asistentkinjom.
Dejana je prva srpska paraolimpijska sportistkinja koja je postala prvak sveta u tekvondou, kada je ove godine osvojila zlatnu medalju na Svetskom paraolimpijskom prvenstvu u tekvondou u Turskoj, a nas je zanimalo kako izgleda jedan trening sportiste sa invaliditetom u Novom Sadu i da li je u kratkom vremenskom periodu naporno od početnika postati profesionalac:
Trening sportiste sa invaliditetom se ne razlikuje mnogo od treninga drugih sportista. Jedina razlika jeste ta što u paratekvondou nema kontakta u glavu. Treninge imam svaki dan, a pred takmičenje dva puta dnevno. Nije lako postići rezultat, on ne dolazi preko noći i ne bere se s drveta, za rezultat je potrebno mnogo truda i ulaganja, mnogo treninga i prolivenog znoja.
Upravo zahvaljujući svom sportskom uspehu, koji ju je već upisao u istoriju srpskog sporta, kao i slikarskom talent i radu uprkos invaliditetu koji je prati od rođenja, gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević javno je pohvalio značaj Dejaninog društvenog angažmana rekavši da ga svaki susret sa Dejanom Bačko podstakne da bolje radi svoj posao, a način na koji Dejanu ohrabruje činjenica da je javno podržava gradonačelnik grada iz koga je postigla dosadašnji uspeh, opisuje nam sledećim rečima: Moram se pre svega zahvaliti gradonačelniku Vučeviću jer mi je više puta pružio podršku na razne načine. Divno je kada neko prepozna tvoj rad i trud i za to te nagradi. Gradonačelnik Vučević je jedna od tih osoba, prepoznao je moj rad te mi pomogao i pružio podršku da ga poboljšam i da ostvarim nove uspehe, kako u privatnom životu, tako i u sportu.
Kada govori za medije, sebe naziva “devojkom sa krilima” mada joj kao svetskoj prvakinji u sportu više pristoji epitet zlatne devojke, međutim, nisu svi do sada znali kako je Dejana postala ”devojka sa krilima”:
Nadimak “devojka sa krilima” dobila sam u emisiji “Život priča” kod Tatjane Vojtehovski, te me od tad svi zovu devojka sa krilima, iako nemam ruke, svi vide da imam krila.
Dejana je osoba koja ima redak oblik invaliditeta, koji je u stvari globalni fenomen jer se osoba rađa bez ruku, a zbog urođenog invaliditeta prvi put se susrela sa diskriminacijom u detinjstvu. Za naš portal Dejana govori iz svoje perspektive o tome kako se Novosađani ophode prema osobama sa invaliditetom budući da je i sam cilj državne politike borba protiv diskriminacije, a Dejana se i u novosadskom gradskom prevozu susretala sa diskriminacijom kada joj kao osobi sa invaliditetom, koja ima prednost, niko nije hteo ustati da bi sela.
Kako dolaze nova vremena samim tim dolaze i bolja vremena za osobe sa invaliditetom. Društvo se polako, ali sigurno menja, ne zanemaruje probleme osoba sa invaliditetom kao pre. Diskriminacije je sve manje, arhitektonske prepreke se uveliko uklanjaju, personalna asistencija učvršćuje svoje korene i širi se sve više, svest ljudi se menja, prava osoba sa invaliditetom se poboljšavaju i primenjuju u praksi. Istina je da diskriminacija i neravnopravnost nikad neće biti iskorenjeni i da će uvek postojati, no moramo se truditi i boriti da se u što manjoj meri ispoljavaju.
Od novosadskih kvartova, koje u pauzama između treninga i obaveza na fakultetu najviše voli da posećuje izdvaja sledeće lokacije:
Pored Đave, najdraži su mi Kej i Štrand, često ih posećujem, tu se opuštam, odmaram, a i ponekad slikam. Na Đavi imam i treninge u parastreličarstvu koje sam počela trenirati od ove godine.
Pred kraj razgovora, Dejana je kao paraolimpijska prvakinja sveta u tekvondou i studentkinja slikarstva, koju invaliditet nije sprečio u životu i radu, uputila svim mladim ljudima sa invaliditetom motivacionu poruku sa snažnim elementima antidiskriminacionih mera:
Ono što želim reći svim mladim ljudima sa invaliditetom jeste da se bore za sebe i svoja prava, da se bore protiv diskriminacije, jer ako ne krenemo od samih nas i naših problema, nikad nećemo poboljšati naše stanje i nikad nećemo savladati problem koji se tiče svih nas, a to je diskriminacija.
Pripremila: Anđela Zec
Fotografije ustupila Dejana Bačko iz private arhive
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
