Prvog dana ovog meseca pokrenuli smo novu rubriku na portalu – Dnevnik jednog umetnika. Umetnici su svi ljudi koji se bave kreativnim poslovima: pišu, komponuju, sviraju, vajaju, fotografišu, režiraju… i samim tim njihovi životi deluju dovoljno zanimljivo, poput španske serije, da poželimo da saznamo kako izgleda druga strana medalje tj. kako oni vide svoj život i događaje koji im ispunjavaju svakodnevnicu.
Ideju za pokretanje ove rubrike dao nam je Milan Petrović, koji je zato i dobio čast i (ne)zahvalan zadatak da probija led i da njegov dnevnik bude prvi objavljen. U današnjem izdanju DJU-a svoje stranice dnevnika s vama deli Bojan Savić, gitarista beogradskog benda The Bite.
25.08.2012. ( subota) – 16h
Dragi Dnevniče,
Jebem ja mater onome koji je izmislio petak. Danas svi moraju da proslavljaju Sveti petak, kao: „IJAOOO, danas je petak, ima da provedem pet sati ispred ogledala praveći svoj novi „look“ za večerašnji izlazak sa Milivojem u novi klub gde je sve fancy (fensi, znate, otmeno -prim.aut.), pa ću da knjavam sve do popodne, a sutra je vikend, ići ću sa mojim Milivojem u Ušće, pa ćemo da se šetamo i da kupujemo krpice, ona mala Verica će da odlepi kada nas bude videla“, i sve tako, kao da ostali dani postoje samo zbog vikenda, i tog čuvenog petka koji je preteča istom.
Jebi ga, za mene petak znači da ću sve stvari koje nisam uradio u toku ove nedelje, a tiču se nabavke, čišćenja kuće, posete manje i više važnim rođacima i poznanicima, kojima sam obećao pre dva-tri meseca da ćemo se videti baš ovog vikenda, morati da odradim, i da će vrlo malo vremena imati da se poigram sa svojim trogodišnjim sinom, koga ionako malo vidjam, jer sam ili na poslu, ili na svirkama po Srbiji. O svojoj „boljoj“ polovini da ne pričam, znaš i sam kada smo poslednji put izašli negde zajedno (tu ja listam tvoje strane, pa pronađem 15.05.2012, bili smo u „Meku“, da li se to računa kao izlazak?!). Obično se sve to dešava preko dana, pa onda kasno popodne u kola (što je najbolji deo tog vikenda) i na neku svirku. Jer ovde kod nas sve se dešava petkom ili vikendom (čitaj: subotom).
E, pa juče nije bio izuzetak, ali ovaj put sam se dobrano radovao odlasku u Kragujevac na „ŠUMADIJA FEST“ jer:
a. Imaćemo opet priliku da sviramo pred tim divnim ljudima,
b. Imaćemo opet priliku da se popnemo na veliku binu gde zvučimo najbolje.
Ako se sećaš, pre jedno dva meseca smo svirali u klubu „NEMAM VEDE“, sjajan mali klub, gde smo napravili fenomenalnu atmosferu sa STARS INC. Tu smo trebali da se predstavimo kragujevačkoj publici pre ŠUMADIJA FEST-a, i mislim da je prošlo sjajno.
Elem, put kao put, Julijana se raspitivala za spisak, kada, kako i koliko, jer njoj uvek pripadne ta dužnost da piše spiskove. Miša se žalio na vrućinu (a bilo je jebeno vruće), Igor koji je ostao kao poslednji bastion pušača u BITE-u, verovatno proklinjao što ne može da puši u kolima, a Deni, koji menja Mlakija na gitari, jer se ovaj moča na moru, i koji je naučio četrnaest naših stvari za manje od dve probe, jer nam je u međuvremenu uletela i svirka na prvom moto skupu u Crepaji, se verovatno pitao, kao i Julijana kada je počela sa nama da peva, gde nam stane toliko piva u kola, a kamoli u stomak. E, pa Deni, pogledaj koliki su nam stomaci, pa će ti sve biti jasno…!!
Stigli smo brzo, ispostavilo se isuviše brzo, jer, naravno, sa tonskom ni ZABRANJENO PUŠENJE ni ORTODOX CELTS-i, kao zvezde večeri nisu počeli, gde je, naravno moj kum i najbolji prijatelj uz svoju prvu cigaretu posle dva sata, počeo da me proziva, jer uvek stižem na vreme, i sve ih najstrašnije smaram da požure, ako kasne.
Organizacija je bolja nego na mnogo drugih, pa i većih festivala. Imamo posebnu, veliku prostoriju za bendove, imamo i pića i klope, i imamo veliku terasu gde smo se svi izbacili posle pet minuta „kuvanja“ unutra. Sa terase se lepo vidi bina i publika, pa smo tu visili i gledali šta se dešava, jer nam nisu dali da nosimo pića dole (?!!). I tako, posle jedno sat, Miša mi kaže: „Vidi ovo“. I ja pogledam, a na ulazu klinac od jedno dvanaest-trinaest godina, dovela ga mama, kupuje mu kartu i vodi ga do ulaza, a onda ga pušta da uđe sam, i odlazi.
E jebote….Iz momenta sam se setio mog prvog velikog koncerta, sa Mladenom, mojim najboljim ortakom iz osnovne. Bilo je to 1990., MOTORHEAD je sa PARTIBREJKERS-ima svirao u Hali Sportova. Moj ćale nas je sa našim kecom dovezao, ostavio, i posle, skroz gluve, toliko gluve da nismo čuli ni ćaleta, ni radio u kolima (koji sam posle zapamtio, jer kada mi se vratio sluh, prvo što sam mogao da čujem bilo je „I tebe sam sit kafano“, e ćale, ćale), pokupio na mestu gde smo se i dogovorili, posle tri sata. Za taj koncert sam se spremao dva meseca unazad, slušao sve albume MOTORHEAD-a sto puta, učio tekstove pesama, i znam da mi je sve to i dalje živo, baš kao da se juče desilo, i da svaki trenutak tog koncerta još uvek vidim u svojoj glavi.
E, pa, taj klinac je sasvim sam došao, dovela ga mama da čuje neki od svojih omiljenih bendova. Ima samo jednu torbicu koju nosi preko ramena, i deluje malo sluđeno (nije ni čudo pored tolike gužve koja se polako stvara). I tako krenemo Deni i ja da uzmemo klopu, i ja ga vidim kako se muva tu, čak ni sok ne pije, i priđem i kažem: „Zdravo, ja sam Bojan i večeras sviram, malopre smo te videli kako ulaziš. Da li bi voleo da nešto popiješ, neki sok, vodu ili nešto drugo?“, i on me sa sto posto poverenja pogleda i kaže: „Može, sok“, a ja ga posle pitam jel’ hoće da se upozna sa bendovima u backstage-u i on kaže: „Hoću“. I vidim da mu se oči sjaje, i dođemo gore i upoznam ga sa ljudima iz ČBS-a, sa Acom Seltikom, i vidim da mu je drago, i da mu je srce puno.
Malo smo zaboravili, svi mi, zajedno, da je to ono što predstavlja muzika, da ona spaja ljude, da smo svi mi bili klinci koji su jurili kući sa novim albumom svog omiljenog benda, da smo bili prvi u redu za karte kada je neko koga volimo dolazio da svira, i da smo te iste karte čuvali ispod jastuka dok spavamo i nosili u tajnom džepu kada smo napolje, da ih keva slučajno ne nađe i baci prilikom sledeće inspekcije sobe, misleći da je to neki papirić (možda od trave?!!). Malo smo zaboravili da će sutra taj „klinac“ početi da svira, i da će možda biti novi Aca ili novi Miki i da sve ovo, sav taj rok, trenutno zavisi samo od nas, jer svima se drugima jebe baš za to. I da, ukoliko hoćemo da nas još bude u sledećih pet-deset-dvadeset godina, mi moramo da se postaramo da ti „klinci“ žele da sviraju ili slušaju muziku.
Dakle, posle, kada je odličan EMPATHY, prvi te večeri, počeo da svira, ja sam ga video u prvom redu, pa posle kada smo mi svirali, i dalje je bio tu, i posle na STARS INC. i na ZABRANJENOM PUŠENJU i na CELTS-ima. Sve vreme je bio tu, i slušao i igrao i upijao.
A ja…Jednostavno sam se setio zašto ovo volim da radim. I ovaj vikend mi je bio najbolji u poslednje vreme.
