Tim niškog jazz festivala Nišville, obradovao nas je tekstom koji su podelili sa nama, i koji mi sada delimo sa vama, a koji se tiče jazz festivala Nišville, FC Radnički, jazz muzičara Sam Slatera, njegovog benda TG Collectiv, West Bromwich Albiona, srpskih i engleskih navijača.
Ova putopisna, fudbalsko – jazz reportaža objavljena je u klupskom magazinu West Bromwich Albiona čiji je Sam vatreni navijač. Jedan od centralnih događaja u tekstu je odlazak celog sastava na utakmicu Radnički – Partizan, a Slater se osim kao izvanredan gitarista, pokazao i kao veoma inventivan putopisac koji uspešno povezuje dve geografski udaljenje tačke (Vest Bromvič i Niš), ali i dve, samo naizgled nespojive stvari: fudbal i džez!!!
Od “Crne zemlje*” do Balkana, sa džezom
Autor: Sem Slejter (Sam Slater), vođa sastava TG Collective
Prizovite u sećanje 17. avgust, otprilike četiri i po meseca pre današnjeg dana, jedno sunčano subotnje popodne koje je plenilo iščekivanjem, početak nove sezone u Hramu, nevini plamičak sećanja na spektakl od “10 golova” koji je do usijanja doveo kraj naše prethodne sezone, i čvarke koji su se prodavali na tone.
Nakon što je Ricky Lambert uspešno otvorio prvo poglavlje sumnjivih penala za ovu sezonu, malo ko je ove sezone, dok se sumorno vukao niz ulicu Halfords Lejn, imao u vidu utakmicu koja se pripremala nekih 2500 km dalje od Stoun Krosa. U srpskom gradu Nišu, FK Radnički Niš se spremao da zaigra protiv beogradskog Partizana, šampiona srpske Super Lige u proteklih šest sezona.
Na početku jedne od najvećih utakmica u sezoni, zastava Albiona se vijorila celom “domaćom” stranom, vidljiva svim navijačima, a slika obožavanog drozda našla se u srpskim medijima. Ukoliko vam je znanje o geografiji Balkana slaba strana, podsećamo da je Niš treći grad po veličini u Srbiji, u kome su ,,Radnici” igrali od samog osnivanja kluba 1923. godine.
Prateći put kojim su i naši voljeni Drozdovi skoro krenuli, ovaj tim je sada u svojoj drugoj povratničkoj sezoni i u vrhunskoj formi – trenutno su na finom četvrtom mestu u domaćoj ligi, gde su neporaženi na ponovo obnovljenim temeljima stadiona Čair. Dostigavši svoj, verovatno najznačajniji, uspeh u kupu UEFA u sezoni 1981/82, zamalo su se suočili sa Albionom. S obzirom na to da smo u našoj najskorijoj evropskoj avanturi izgubili od ciriškog Grasshoppers-a u prvoj rundi, u drugoj su se našli upravo švajcarski tim koji nas je porazio, i Radnički iz Niša, koji je prethodno porazio Napoli. Čudni su putevi ove prelepe igre.
Nakon pobede nad Grasshoppersom, Rdnički Niš (tada deo Jugoslavije) dolazi do polufinala, ali tada ih, uprkos pobedi u prvoj rundi do koje su došli te famozne večeri na Stadionu Čair, zaustavlja Hamburger. Nekih trideset godina kasnije, s obzirom na srećnu okolnost otvaranja auto-linije od Smethwick-a do Srbije, takozvani “Baggies” i Radnički su se ponovo približili, i to zahvaljujući neočekivanoj inicijativi Nišville Jazz festivala.
Za razliku od Velike Britanije, gde se jazz festivali posmatraju kao događaji od sporedne važnosti, niški festival je najvažniji događaj na kulturnom kalendaru ovog grada, i jedan od najvećih festivala u Jugoistočnoj Evropi. On ujedinjuje ceo grad ispred nekoliko stejdževa raspoređenih po gradu, sa centrom zbivanja u Tvrđavi sagrađenoj u 18. veku.
Jedan od dva britanska benda koji su nastupali na Nišvilu je TG Collective iz Birmingema, a ja sam, na moje veliko zadovoljstvo, jedan od njegovih frontmena. Naš nastup na festivalu je bio ugovoren ranije u toku godine, kao deo naše balkanske turneje, i smatrali smo da bi bilo sasvim pristojno da pitamo da li bi bilo moguće da prisustvujemo utakmici lokalnog fudbalskog tima. Kao splet srećnih okolnosti, ispostavilo se da će tim igrati kod kuće, i to baš na dan kada nemamo nastup, a još i protiv najboljeg tima u zemlji. Prilično dobro.
Iako jazz i fudbal ne idu baš ruku pod ruku u javnosti, moram da priznam da nisam očekivao da ću dobiti onakav odgovor od producenta festivala kada sam mu poslao e-mail sa pitanjem kako se mogu nabaviti karte za utakmicu. S obzirom da sam fan fudbala otkad sam gledao kako naši pobeđuju Stouk (da, dobro ste pročitali) sa 6-0 u 1988, smatrao sam da je logično da spomenem svoja srećna sećanja na Savu Miloševića iz kasnih devedesetih, i njegovo šutiranje iz kornera u pravcu kraljevske palate tu kraj puta (mada je, što je za pohvalu, bio prilično glasan u svojoj borbi protiv režima Slobodana Miloševića).
Izgleda da je umetnički direktor festivala, bio prijatno iznenađen našom željom da prisustvujemo utakmici, tako da nam je ljubazno ponudio besplatne karte. Nedugo zatim zavladalo je uzbuđenje u štampi, mnoge srpske novine i veb-sajtovi izveštavali su o tome kako neki engleski muzičar (za kojeg niko do tada nije čuo) i njegov bend žele da gledaju utakmicu Radničkog, pojavljivale su se šale na račun Save Miloševića, pravile paralele između Niša i Albiona koji se izvlače iz krize i vraćaju negdašnjoj slavi, kao i citati mojih izjava da će ovo biti vrhunac, najbitniji momenat naše dvonedeljne turneje.
Sudeći po novinskim člancima, na predstojeći događaj se gledalo kao na spoj dva najznačajnija obeležja Niša – fudbala i kulture. Prema tome, bez pritiska…
U svojoj naivnosti ubeđeni da će to biti kraj cele priče, bili smo iznenađeni kada smo, mesec i po dana kasnije, po dolasku u grad, bili pozvani na pres konferenciju (imali smo u vidu da nas u Engleskoj uglavnom zovu da bismo pomerili auto ili kofer za gitaru), na kojoj je otprilike 70% pitanja bilo samo o fudbalu, u prostoriji u kojoj je stajalo nekoliko desetina novinara, radio reportera, pa čak je tu bio i jedan snimatelj dokumentarca!
Kada smo najzad otišli na utakmicu, upliv nadrealnog se popeo za još jedan stepen. Neposredno pred početak utakmice predstavili su nas publici (čak su se i na srpskom dale razaznati reči ‘West Bromwich Albion’ koje su se nekoliko puta razlegle stadionom), nakon čega smo razmenili zastavu Albiona (uvek nosim jednu sa sobom) za šalove Radničkog sa glavešinom niških navijača, momkom koji bi mogao da smrvi omanji grad ako bi poželeo, a kamoli nekolicinu jazz muzičara.
Malo me je zabrinula misao da ćemo možda morati da izvedemo neki čudan ritual zagrevanja publike dok smo hodali bacajući festivalske majice na tribine (da li se neko seća onog vrlo uzbudljivog i zanimljivog tip aobučenog u šljašteći plavo-beli prsluk Guest Motors-a, koji se pojavljivao na utakmicama Hawthorns-a u toku jedne polu sezone?), ali na sreću, uspeli smo da izbegnemo dalje privlačenje pažnje i da se u narednih par sati koncentrišemo na igru „izbegni-baklju”.
Niška podrška, Meraklije (naširoko poznati po svojoj naklonosti prema anti-fašizmu) ne uklapaju se u stereotip koji Britanci imaju o srpskim navijačima, već su prijateljski nastrojena, strastvena publika koju čine prilično obrazovani fanovi. Oni su, s obzirom na prisustvo grupe idiotskih muzičara posred domaćeg dela tribine, daleko prijateljskije nastrojeniji nego drugi na mnogim fudbalskim terenima na kojima sam do sada bio, a takav je bio i ceo grad. S druge strane, navijače Partizana je policija morala da odvoji duplom ogradom – očigledno, grupa ,,ultras” i grupa ,,ekstra – ultra – ultras” se ne slažu baš najbolje i zato vole da bacaju stolice jedni na druge. Ništa previše različito od običnog popodneva u Stafordširu.
Da, rezultat utakmice je bio 0-0, pravi klasik, ali je vrhunac utakmice bio kada je Alehandro, naš tonac iz Urugvaja, uspeo da izbegne pažljivo oko naoružanog obezbeđenja i tokom zagrevanja šutne zalutalu loptu preko celog terena. Niko ga od tada nije video.
Prevod: Dušan Milenković
Photo: Miloš Stojanović Šime
*Crna Zemlja – Black Country – Oblast u Engleskoj, severozapadno od Birmingema i jugoistočno od Vulverhemptona
