Dobrodošli u Srbiju, obećanu zemlju gde se sve može, a ništa ne može.
Gde je umetnost preživljavanje i preživljavanje umetnost.
Pišem ove redove u nadi da će još neko shvatiti kako je to ovde sve moguće, a da ništa nije nemoguće, a opet, nekako, stojimo u mestu. Potencijalna energija nam je ogromna, a nemamo taj dar da je pretvorimo u kinetičku i pokrenemo se sa mrtve tačke, na kojoj smo nevidljivom macolom zakucani već godinama.
Udoban je život mladog čoveka u ovoj nedođiji, iako svi tvrdimo suprotno. Da nije, ne bismo svakodnevno visili po kafićima, a svakonoćno po kojekakvim klubovima, čast izuzecima i ekipi koja loče vinjak u parku i na minus 5 stepeni celzijusa. Lagodno je upisati fakultet i studirati devet godina o trošku roditelja, koji se raznim načinima dovijaju da dođu do tog novca, i šta onda..? Onda diplomirani štagod trune u ovoj divnoj zemlji punoj mogućnosti za one koji hoće da rade (za džabe) jer ne može da nađe posao i tako diplomirani sociolog zavrži kao beogradski taksista…a mi, muzičari, sviramo. Sviramo za pare, sviramo za pivo, a najčešće sviramo za slavu i tamo neki daleki Vembli i hiljade ljudi na njemu. Nekako, na kraju, uvek sviramo za zaborav, za bekstvo od ove žabokrečine od muzičke scene, da ne kažem, estrade. Tezgaroši sve zauzeše, a najveća je tragedija što oni sviraju loše obrade još lošijih hitova pred 500 ljudi, i svi zadovoljni, dok kvalitetan autorski bend svira pred 50 ljudi, od kojih većina nije zadovoljna.
Država, sa druge strane, taj divni aparat za represiju nad celokupnim narodom, zauzeta je kojekakvim glupostima, kao što je zagledanje međunožja kvazivoditeljki, kopanjem kanala do Soluna, od kojeg se odavno odustalo zbog kompletnog debilizma pomenutog projekta, valjanjem (ili uvaljivanjem) novih starih vozova na stare pruge i tome slično. Posebno me je obradovalo ingeniozno rešenje afere oko mleka i izgovor da nije povećan nivo blablatoksina, ali i ako jeste, povećaćemo dozvoljenu vrednost deset puta. Zamislite utakmicu finala Lige šampiona i da na poluvremenu sudija odluči da poveća golove i stative postavi na korner zastavice jer su obe ekipe zakazale i rezultat je 0:0. Pobogu…a tek sirotinja raja, koja sve to guta i traži još! Molim vas, ako nam već servirate fekalije, ne terajte nas da hvalimo kuvara!
I gde je tu umetnost? Odgovor je – svuda!
Umetnost je to koliko su nas umrtvili putem medija, rijaliti emisija, društvenih mreža. Umetnost je servirati savetnika premijera sa falsifikovanom diplomom, postaviti konduktera za direktora železnice, poslastičara za ministra i tako redom. Onda me pitaju – zašto ti ništa ne radiš po tom pitanju, a ja nemam odgovor. Tu je on negde, krije se u podsvesti, ali nikako da se javi, suviše mu pažnju odvlače nebitne stvari kojima smo bombardovani svakodnevno, a onda i kad izbije na površinu, tek onda shvatimo koliko smo mali i koliko smo loši jer, ne da ne činimo dobro, nego ne činimo ništa.
Zato i jesmo tu gde jesmo i dok se ne pokrenemo, neće nam biti bolje.
Stefan Nedeljković, diplomirani menadžer u kulturi i muzičar
