Domaći film koji je nedavno imao premijeru i sada se nalazi na redovnim bioskopskim repertoarima je „Travelator“ reditelja Dušana Milića u kojem glavnu ulogu igra naš mladi i talentovani glumac, Nikola Rakočević.
Razgovor o filmu upravo sa njih dvojicom vodila je Dragica Mačkić.
Šta znači reč travelator?
Dušan Milić: Travelator-to su one pokretne trake na aerodromu, ne pokretne stepenice nego trake koje vode da bi ljudi brže stigli u avion.
Kako ste došli na ideju da snimite ovakav film? Film je vrlo neobičan, estetika je drugačija od uobičajenih srpskih filmova.
Dušan Milić: Imao sam ideju od samog početka da snimim takav film u kome glavni junak meša fikciju i realnost, taj svet igranja igrica i surov realnosti u kojoj živi tako da je sam taj lik i ta tema dovela do načina na koji smo realizovali ovaj film.
Da li mislite da igranje igrica dovodi do porasta nasilja?
Dušan Milić: Ne mislim. Ne mora to da znači, ali to je neki beg od stvarnosti za ljude i decu koji ih igraju ne mora značiti da povećava nasilje. Ne mora da znači da povećava nasilje, to je samo pomerena realnost u kojoj danas živimo okruženi ekranima i virtuelnim stvarnostima svuda oko nas.
Nikola, reci nam nešto o tvom liku u filmu? Koliko ti je bilo teško da napraviš ulogu s obzirom da lik ima veoma malo teksta i većinu stvari si uradio mimikom?
Nikola Rakočević: Nije bilo toliko teško da se napravi uloga, trebalo je samo da se pokupi energija tog rada i meni je jako puno pomogla atmosfera samog grada (Las Vegasa) kao i izbegličkog naselja u Beogradu. Meni jeste film više impresionistički, vizuelan u svakom smislu, ti utisci ,impresije, poruka se više šalje slikom, tom nekom estetikom nego samim tekstom.
Da li možete napraviti paralelu između Beograda i Las Vegasa? Zašto ste se baš odlučili za Las Vegas „grad greha“, pošto znamo da i Beograd nazivaju „prestonicom greha“?
Dušan Milić: Mi smo uzeli Las Vegas kao to neko mitsko mesto urbanog pejzaža koji se najčešće koristi u video igricama Njujork i Las Vegas. Zbog toga sam ja izabrao Las Vegas jer mi je zanimljiviji po tom pitanju zbog toga što Las Vegas ima petoricu kao scenografija za ljude (misli se na glumce koji imitiraju Elvisa,Merilin Monroe…koji se pojavljuju na velikom ekranu u hotelskoj sobi), ima svašta nešto što mogu da izvučem da iskoristim da pozovem u pomoć mojoj temi koju sam imao.
Da li možeš da uporediš tvoj lik iz ovog filma sa likom iz filma „Šišanje“? Da li misliš da je taj socijalni momenat najbitniji da bi se neko otisnuo u kriminalne vode jer on na kraju filma kaže „Ja sam onaj koji je došao za kilu leba“?
Nikola Rakočević: Postoji velika razlika između ta dva lika. U „Šišanju“ Novica ima ličnu odgovornost i mogućnost da promeni svoj život da ne pođe tim putem kojim je pošao, a ovaj lik je tu gde jeste, on želi samo da izađe. Znači on je već duboko u tome i to beznađe koje on nosi i oseća želi da prekine. Dakle, to je lik koji se nalazi u beznađu, koji je izgubljen, koji levitira u svm svetu, pokušava da se uhvati za slamku, da pobegne iz sveta u kom živi.
A glumci koji se pojavljuju maskirani u Elvis Prislija, Majkl Džeksona i ostale zvezde govore neki deo iz Biblije, je li tako?
Dušan Milić: Imate te takozvane tv evangeliste, te propovednike ustvari na televizijama američkim koji pričaju neke sumanute stvari svojim sledbenicima. Ja sam imao to, samo na nekom audio fonu te citate iz Biblije, ali onda sam video u Las Vegasu u hotelskoj sobi Bibliju koja je ilustrovana. Znači nije tekstualna nego je ilustrovana. Onda sam pomislio da ne bi bilo loše da te moje citate iz Biblije govore neki junaci kojih tamo ima na svakom ćošku. To su ustvari imitatori raznih poznatih ličnosti, oni od toga žive.
Kako si ti doživeo taj momenat žrtvovanja? Koliko sam ja razumela u filmu on se žrtvuje za život svoje majke? Da li on time ipak pokazuje duboku religioznost i plemenitost?
Nikola Rakočević: Pa dobro ne znam do čega bismo došli kad bi sad krenuli da proučavamo modernu psihologiju, da li je on to uradio zbog majke ili zbog sebe. Mislim da je on sam hteo da izađe iz svega toga i da uradi nešto sa svojim životom. Ne samo da spase život, nego ako ništa drugo barem da spase sebe, da umre. Ali religioznost, po meni, to je isto stvar koja može slobodno da se tumači, to je neki osećaj prisustva. Ako pričamo o religiji u filmu to je osnovno jako prisustvo religije koje njemu u suštini ništa ne pomaže. Dakle, on jeste pod velikim uticajem religije, ali to njemu suštinski kao čoveku ne donosi nikakav boljitak.
Zašto se u srpskom filmu konstantno obrađuju socijalne teme. Šta je cilj prikazivanja toga? Da li misliš da treba da počnu fimovi sa prikazivanjem vedrijih tema?
Nikola Rakočević: Po meni, „Travelator“ je jedan od srpskih filmova koji se meni najviše dopao. Znam da zvuči neskromno, ali ja sam imao distancu tri godine od snimanja tog filma i taj fim je po meni nešto potpuno drugačije od onog što smo videli dosad u srpskom filmu. Pun fotografija, pun slika, raznih različitih rola koji imaju jako puno veze jedno s drugim. To je jedan od retkih filmova gde sam ja, gde je prosto sve što postoji u filmu kao izraz, montaža, gluma, fotografija, dakle sve što postoji od filmskih elemenata u filmu služi da bi ispričalo tu priču. I to je jako retko videti. Ništa nije samo po sebi svrha i to je ono što je meni najdraže i najiskrenije u ovom filmu i ja mislim da je ovaj film značajan i važan. Bez obzira ne temu. Čak nije ni ta tema toliko crna, to je neka neminovnost. Taj film nije ispričan na crn način bez obzira koliko je pesimistički sadržaj u njemu i koliko god da je mračan nije pesimistički film nego pokušava da sagleda stvarnost. I drag mi je i bilo mi je drago da se njim bavim kao i svima koji su učestvovali u filmu.
Recite mi za kraj kako vidite budućnost srpskog filma pošto je publika prilično okrenula leđa domaćem filmu?
Dušan Milić: Ja mislim da nije samo domaćem filmu okrenula leđa. Ako pogledate bolje situaciju po bioskopima videćete da je publika u Srbiji okrenula leđa svim filmovima i da je iz godine u godinu sve manje gledalaca po bioskopima. To nema veze sa Srbijom, to je svuda u svetu. Uzmimo na primer u Holivudu – kada padne gledanost filma to se kompenzuje cenom karte. Oni podignu cenu karte za pet dolara i onda se to kompenzuje. Tako da mislim da je budućnost filma vrlo problematična. To će da se preseli na manje ekrane, a onda ćemo da vidimo kako ta nova forma trpi novi narativni izraz. Nešto će morati da se promeni.
