Pre sedam godina, Džiboni je rasuo verse i note pred novosadsku publiku, pružio koncert za pamćenje pa ništa manje nisam očekivala ni ovaj put. U međuvremenu, ovog umetnika satkanog od najfinijih niti slušala sam nekoliko puta ali ovaj koncert budio je, mom biću do sada nepoznate emocije.
Muzika koju on stvara vanvremenska je, svaka pesma sa novom urezanom borom dobija novu dimenziju, novi osećaj, novu ljubav. Upravo, shodno godinama koje živim, pesma “Sreća” bila je najbolji izbor za početak još jednog koncerta za nezaborav. Bacivši pogled na sve ćoškove bine videla sam Dalmaciju pred sobom. Sa bine čulo se to njegovo “pivajte s menom”, Klint Istvud, Bred Pit, Brus Vilis i Džoni Dep (kako ih je predstavio) samo za ovu priliku obukli su bele košulje, crna odela, crvene pojaseve i ove noći bili klapa Iskon dok se iz pozadine izdizala improvizovana barka “Udica”, koja je u tom momentu za mene bila Nojeva. U njoj videla sam spas i želju da me uz čarobne note odvede daleko na pučinu mora gde ću, kako pesma kaže, naći svoj mir. I uspeo je. Svi oko mene bili su u nekom svom svetu, daleko odavde, negde gde su našli svoju sreću i mir.
Znajući Džibonija, prava plima najfinijih emocija tek je trebala da usledi….a već sa prvom pesmom, sve je došlo na svoje mesto. A kad nađeš mir, shvatiš da činiš pravu stvar. Upravo to je bila sledeća pesma koja je publiku “naterala” da ne štedi svoja grla. Velika hala Spensa bila je puna do poslednjeg mesta i nije bilo onog ko nije podigao ruke ka nebu i zapevao “Činim pravu stvar….ne spominjem te ja…”. Džibonijeva tajna veština iskazuje se osmesima koji su na licima publike iako pevaju stihove koje prizivaju suze. “U ljubav vjere nemam”, svako je makar jednom pomislio i sigurno se tada nije smešio. Velemajstor Džiboni iz vas izvlači neverovatnu količinu dobrote i sve što u tom momentu možete je da se smeškate i uživate. Osetio je on to. Talas pozitivne energije 10.000 ljudi zapljusnuo ga je i nije imao kud. Veselost i razdraganost koja je isijavala iz njega podigao je lestvicu kvaliteta na, do sada, meni nedoživljen nivo. Na jednom koncertu, od tri u nizu koja je održao u Sava centru pre nekoliko godina, sećam se svojim šarmom i neposrednom komnukacijom sa publikom osvojio me je. To mora biti još jedna njegova tajna veština. Priznao nam je, “Meni je večeras toliko lipo, i brine me to. Ja bih sada samo pričao sa vama, ne bih ni pivao…” 🙂 Oh čoveče divni, pa pričaj….od tebe, sve prija. Da svoje koncerte “ne odrađuje” pokazao je i ovog puta prepoznavajući dobar deo publike u prvih nekoliko redova. “Ti…tebe se dobro sjećam, imao si žute cipele koje su me strašno dekoncentrirale u Sava centru” rekao je. Saznao je da je iz Trebinja, a ceo Spens je sada znao da je nama nepoznati čovek i ovaj put u žutom…izuo je jednu patiku, i svima je pokazao. Nepoznati baš voli žutu boju 🙂 Svim ženama čestitao je njihov dan i dao jedan savet, “Sa muškarcima morate kao sa malom djecom. Budete li se tako ponašale prema njima, sve će biti u redu”. Džibo, znamo mi to, nego uvek se pojavi onaj jedan, tako poput tebe, koji budi najlepša osećanja u nama i…sve zaboravimo 🙂
Pesme su dolazile i odlazile, baš kao da ih blagi talasi nose po moru i kad stignu pred nas, proliju svu svoju lepotu na obalu, nama u ruke i srce. U par pesama čuli smo “holivudsku” klapu Iskon a capella, nakon čega bi im se virtuozi poput Nikše Bratoša i ostalih muzičara (neka mi ne zamere, od očaranosti nisam im zapamtila imena) pridružili u pesmama. Nisu izostale ni pesme poput “Mirakul”, “Libar”, “Udica”, “Oprosti”, “Tempera” i mnoge druge. Kako to uvek biva na njegovim solističkim koncertima, i ovaj put Džiboni je imao goste. Prva na binu izašla je Maya Azucena, ponosna vlasnica nestvarno lepog i moćnog vokala koji smo u toku večeri imali nekoliko puta priliku da čujemo, prvi put u pesmi “Judi, zviri, beštimje”. Oduševljenje publike koje se oslikalo ogromnim vriskom i aplauzom izazvao je Damir Urban koji se onako bogovski ponosno ukazao na bini u svojoj prepoznatljivoj suknji i sakou crne boje. Zajedno sa Džibonijem otpevao je njegov veliki hit “Budi moja voda”. Zapravo, bilo bi ispravnije reći da su njih dvojica bili prateći vokali publici koja je iz sve snage pevala ovaj veliki Urbanov hit. Trans koji su izazvali vrlo emotivnim izvođenjem ove pesme nastavio se u pesmi “Posoljeni zrak i razlivena tinta” koju su Džiboni, Urban i Maya otpevali zajedno. U nekoliko navrata Džiboni se zahvalio svima što su došli, a ponajviše onima koji su doputovali iz daleka, a nije zaboravio ni muškarce koji su bili tu “zarad mira u kući” kako je rekao. Pesmom “Zlatne godine” završen je zvanični deo koncerta. Naravno da to nije bio kraj. Nakon što su se na tren ugasila sva svetla, u sredini dvorane Spensa svetlo je obasjalo malu binu na kojoj se pored Džibonija, violiniste i gitariste nalazio mini tamburaški orekestar. U ovom sastavu izveli su tri pesme, “Žeđam”, “Nisi više moja bol” i “Hodaj”.
Očekivali smo da je to bilo to…ali ne. Brzinom svetlosti, dok je Maya pevala “Amazing Grace”, vratili su se na veliku binu i za kraj izveli “Cesaricu”, pesmu koju uvek i svuda publika peva kao jedno, “Ne odustajem” i veeeeeeliko iznenađenje za sve, pesmu “Zemlja” kultnog beogradskog benda EKV kojom je ova čarobna noć završena. Neizostavni deo ovog tročasovnog spektakla bio je momenat kada je Džiboni preskočio ogradu i ušetao u od sreće raspamećenu publiku. Nije zanemario ni one na tribinama, a sreća toliko očigledna na njegovom licu još jednom me je podsetila zašto je ovaj čovek toliko voljen.
Kada smo kretale na koncert, fotografkinja Marina i ja bile smo sigurne da ćemo pustiti makar jednu suzu. Ipak, bio je to najveseliji koncert za plakanje. Izbegla sam suze zahvaljući set listi na kojoj se nije našla, meni omljena, “Divji cvit”. Džibo, ubaci je neki sledeći put. Svima, pa i meni, treba da se ponekada dobro isplačemo.
Hvala za ovo divno veče.
Više fotografija sa koncerta pogledajte ovde.
Andrea Magazin
Foto Marina Pešić
