Ne sećam se tačno, koje je godine bilo, pa godište i nije bitno, svakako neću pisati o istorijskim činjenicama, dakle, pre nekoliko godina mi neko šapne na uvo, iskreno rečeno ko je to bi mi je otišlo iz sećanja, da je na dolenjsku scenu došao novi bend i da će se predstaviti na tradicionalnom mini festivalu „Ni Zime“ u Dolenjskim Toplicama. Bend sa duhovitim imenom El Kachon.
Tada sam ih videla i čula prvi put. Već tada mi se njihova muzika i energija zavukla pod kožu. Snimci sa tog koncerta su poslužili kao prvi spot, tada objavljen na Youtube. Pretpostavljam, da je moja upadljiva kožna zelena jakna uzrok, da sam lako ugledala svoje lice na spotu, počastvovana. Od tada nadalje ih pratim na koncertima po Sloveniji, koliko dozvoljava vreme i blizina koncerta. Premierno preslušavanje prvog albuma je dočaralo neopisiv užitak, još posebno, ako se sluša dok voziš auto, samo nedostaje natpis sa upozorenjem na omotu: „Oprezno sa nogom na gasu!“
Po trećem objavljenom albumu ih ponovo pratim na koncertima, sada prvi put na Primorskoj regiji i prvi put na Tour Bas-u, sa originalnim dvostrukim značenjem Mini Tour Bass. Pozitivna energija se brzo raširila pre nego smo napustili Novo mesto, a pogotovo, kada sam gitaristu Tomija iznenadila sa autentičnim poklonom i naravno smelim izazovom.
Cilj: Izola, meni jedno od omiljenih primorskih mesta, gde sam provodila odmore u detinjstvu.
Mesto zločina: Hangar Bar.
Prijatno hladna terasa, ljubazni konobari i naravno, velika bina. Početak koncerta po skoku u more i odličnoj morskoj hrani. Priznajem, pomalo sam skeptična po pitanju publike, razmišljam kako to nije domaća publika, „lokalci“ – Dolenjci. Puna terasa, red na točionici za pivo. Iznenadi me prvi aplauz, zvižduci i uzvici i dalje, svaki put glasnije. Publika čak poznaje reči pesama.
Neverovatno. Zafalio mi je egzotični zvuk perkusija ispod spretnih ruku PimpS-a (opravdano odsutan), koga uspešno nadoknađuje „nezasiti termit“ bubnjar Žiga. Ne smem zaboraviti ni vernog obožavaoca u publici, koji svira bubnjeve po stolovima oko sebe i udara nogama u ritmu. Tina svojim anđeoskim glasom odlično otpeva Hard to handle, mada osetim, da i njoj fali PimpS, ipak se ta pesma urezala u njegov deo nastupa, kao da je pisana za njega. Opojni ritam Blues-a i Rock’n Roll-a daju ogromnu energiju koju publika zahvalno vraća nazad. Duboki tekstovi se povremeno urežu i dotaknu duboko u dušu. Koncert se naravno završava sa glasnim „We want more!“ , bis, ali prebrzo je svega kraj.
Po koncertu, gašenje žeđi pivom je obavezno, blizina mora daje danak telima, da se ohlade po vrućem danu. Noćno kupanje je neizbežno i Tomi dobija priliku da ispuni izazov, da nas sve do suza nasmeje i dobije nadimak Borat. Verujem da sada više nema potrebe da objašnjavam šta je bio poklon.
Nepogrešivi pratilac Johnny Walker nas pred jutro lagano spremi za spavanje, i nov dan. Jutarnja kafica, prepuštamo se da nas još malo razbudi sunce i talasi mora. I već smo na putu prema kući, prepuni pozitivne energije, međutim prijatno umorni. Kratak Road trip, koji je zbog svega šta se izdešavalo ostavio utisak pravog dugog odmora i ostaće u sećanju.
Za kraj dodajem još ovu misao: Their parents only know if they were made in blues, but they are surely made for blues.
Mojca Simončič, Dolenjske Toplice, 09. 08. 2016
Foto: Mirsad Grga Demirović
