Jedan od najočekivanijih filmova ove godine, “Smrdljiva bajka”, stiže u domaće bioskope 26. novembra.
Glavne uloge u filmu igraju Žarko Laušević i Jelena Đokić, a režiriju i scenario potpisuje Miroslav Momčilović.
Sinopsis: Moma je skitnica koji živi u napuštenoj fabrici i pati od depresije. Ema je skitnica koja živi u šahtu i lečila se od alkoholizma. Ema je nekada davno izgubila bebu i to je preokrenulo njen život. Moma se zaljubljuje u Emu. Oni počinju da žive zajedno u potpunoj nemaštini. Jedno drugom ulepšavaju dane. Venčavaju se. Venčava ih Kralj klošara (Petar Božović) koji živi na deponiji. Moma i Ema odlaze na medeni mesec i tom prilikom nailaze na ostavljenu bebu pored kontejnera. Nastavljaju porodični život u troje…
„Inspiraciju za ovu priču sam našao posmatrajući par beskućnika, muškarca i ženu, kako se drže za ruke. Bio je to jedan od najdirljivijih prizora koji sam video. Pratio sam ih jedno vreme. Živeli su u kanalizacionom šahtu. Dva junaka, dva anti-heroja, ponižena, osuđena, odbačena od svih, otkrivaju snagu ljubavi u sebi i sopstvenom iskupljenju. Oni, na neki način, predstavljaju spasioce svega lepog i uzvišenog, svega što nas čini ljudima.
To je razlog zašto osećam potrebu za ovim filmom. Za nečim što će nas podići kada postoji toliko briga oko nas i u nama, u momentima kada smo izgubili osećaj davanja nežnosti, brigu o drugima i potrebu za čistom ljubavlju.
Ovo je jedna jednostavna ljubavna priča, razumljiva svakom koji je prolazeći pored beskućnika osetio nelagodu pretvarajući se da ih ne primećuje. Moja namera je da pokušam da učinim te “nevidljive ljude”- vidljivim. Da približim emociju koju sam osetio prvi put videvši taj par beskućnika kako se drže za ruke, kao da im nije potrebno ništa više od tog trenutka, tog mesta i njih dvoje. To je nešto što je promenilo moj stav prema svakodnevnom životu, svakodnevnim problemima i odnosu prema drugim ljudima.
Ključ mog rediteljskog pristupa leži u samom naslovu filma: Smrdljiva bajka. Oboje: i slika i zvuk treba da prenesu jedinstvo suprotnosti. Smrad i bajku. Nežna osećanja u apokaliptičnom ambijentu. Držanje za ruke u okruženju deponije.
Dominantna boja u fotografiji biće boja rdje jer rdja i jeste svuda oko njih. Muzika svedena i decentna u izvodjenju muzičara na češlju i usnoj harmonici, inače omiljenim instrumentima beskućnika.
Ovaj film vidim kao egzistencijalističku melodramu- dvoje ljudi koji su se odrekli svih zemaljskih potreba osim potrebe za ljubavlju.“
Miroslav Momčilović
