Scenario: Staša Bajić, Nikola Ljuca
Reditelj: Nikola Ljuca
Uloge: Miloš Timotijević, Slaven Došlo, Tamara Krcunović…
Debitantski film Nikole Ljuce „Vlažnost“, nakon prikazivanja na svetskim festivalima stigao je konačno i u našu zemlju. Imao je tu čast da ovori 44. Fest, da bi nakon toga usledila i novosadska premijera.
„Vlažnost“ je urbana drama sa elementima trilera koja otkriva šta se krije iza srpskog sna i kuda to odlazi žena koja ima sve na čemu bi joj drugi pozavideli.
„Vlažnost” je moderna bajka o uspešnom beogradskom biznismenu Petru, čija noćna mora počinje , kada se njegova žena ne pojavi na vikendici kod prijatelja a on pokušava da sakrije njen nestanak. Uvodna scena filma nam pokazuje ženu u erotskoj sceni sa mlađim ljubavnikom, da bismo saznali da je ona udata za građevinskog menadžera Petra i da žive skladnim životom više klase, koji osamdeset posto naše zemlje ne može da dostigne. Oni imaju posao, novac, prijatelje , idu na zabave , piju skupa vina i mogu da se „provode sa strane” bez ikakvih moralnih posledica. Kada Petrova žena iznenada nestane , on pokušava da preispita čitav svoj život. Krije njen nestanak od porodice, tašte, prijatelja ne bi li uspeo da sačuva idiličnu sliku o „savršenoj porodici“. Međutim bliži se njihova krsna slava i naravno nedopustivo je da se žena ne pojavi. Da li će ona doći na slavu ili ne?
U glavnoj ulozi je sjajan Miloš Timotijević stavljen u poziciju modernog Hamleta, koji mora da bira između svoje časti i sreće drugih ljudi. On je kao stub porodice, stub društva, alfa mužjak kome se svi pokoravaju i udvaraju doživi da mu žena naprosto iščezne bez traga. Tada njegova nesigurnost i frustriranost sopstvenim životom izlazi na površinu.
Počinje da flertuje sa strankinjom koju upoznaje na žurci iako zna da je ona saradnica njegove žene. On se trudi da ne pokazuje slabost ni pred kim a posebno ne pred majkom i sestrom, koje uverava da će mu se žena pojaviti na slavi, iako ni on sam nije u to siguran. Poseže za telefonom da pozove policiju ali ipak to ne čini, zarad sopstvene sujete, ipak to bi bio neopisivi skandal kada bi se saznalo da žena napusti takvog muškarca. Miloš Timotijević je sjajno odigrao unutrašnji monolog koji lik Petra ima tokom celog filma. U filmu ima mnogo razgovora iako uopšte ne postoji dijalog. Glavni lik je previše opsednut svojim problemima i tokom čitave radnje on void borbu sa samim sobom, svojim strahovima, emocijama i željama. Žena koja nestaje Mina (Tamara Krcunović ) se ustvari pojavljuje samo u par scena. Uvodna scena filma u kojoj njoj ljubavnik recituje “Nikad samlji nego krajem jula” ( Ivan V. Lalić) je jedna od najpoetičnijih u srpskom filmu ikad. Ta kombinacije erotike i romatntike, nakon koje ona odlazi mužu i vreća se u surovu stvarnost je možda i odgovor, zašto je nestala. Reditelj je perfidno iskoristio seksualne scene da pokaže razliku u odnosu među ljudima, počev od scene vođenja ljubavi na početku filma, pa do scena razuzdanog, seksa na žurkama koji upražnjavaju nepoznati ljudi. Katarinu Marković (Roza iz “Agencije za sis “) sam prvi put gledala u dramskoj ulozi gde je pokazala da je jedna od najperspektivnijih glumica mlađe generacije. Veoma harizmatična u ulozi Bojane, Petrove sestre, prezauzete majke koja se odnosi oprema detetu kao prema komadu nameštaja, ustvari je njen sin jedina osoba sa dušom u “Vlažnosti”. Njenog sina igra mladi glumac Veljko Knežević, koji je ostvario jednu od najboljih epizodnih uloga na novijem domaćem filmu. Njegov lik je jedini koji se ne uklapa u čitavu priču pokazujući ljudskost i razum kao i naivnost deteta neopterećenog društvenim konvencijama. Monolog kneginje Olge bi bio težak zalogaj i za mnogo veće i iskusnije glumce od njega, ali on ga je odigrao maestralno. Taj monolog koji je dečak izveo na slavi upravo oslikava čitavu srž filma i odnos muževa prema ženama isti kakav imaju i likovi u filmu. Zaista režizerski moment koji zaslužuje aplauz.
Posebno bih pohvalila direktorku fotografije u filmu. Uprkos nedostatku budžeta fotografija izgleda svetski. Sve vreme se oseća ta atmosfera vlažnosti i sparine, i glumcima je neprestano kapljao znoj sa lica, što je vrlo teško postići na filmu.
Reakcije publike su bile pozitivne što se videlo time koliko je publike ostalo u bioskopu nakon projekcije da razgovara sa rediteljem. Film jeste malo Bergmanovski depresivan, ali to je upravo atmosfera koju reditelj želi da prikaže u filmu. Konstantna ravnodušnost i apatija na licima ljudi, koji ne primećuju da su se pretvorili u robote.
Na filmu je prikazan, savremen način realističnije glume nego obično. Reditelj je više pažnje posvetio formi nego sadržaju. Film je izuzetno vizuelan i komunikativan sa publikom u tom smislu. Svaki kadar u filmu je pažljivo odabran, bez suvišnih detalja koji odvlače pažnju od priče. Nikola Ljuca je svojim prvim filmom pokazao hrabrost i inventivnost kakvu nisu ni mnogo popularniji i stariji reditelji od njega. “Vlažnost “ je pravi bioskopski film.
Dragica Mačkić
