U ponedeljak 29. decembra, sa početkom u 19.30, na Sceni „Pera Dobrinović“ gostuje Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina sa predstavom Don Žuan po tekstu Ž. B. Molijera, u režiji Igora Vuka Torbice.
U predstavi igraju:
Ivan Đorđević (Don Žuan), Dejan Dedić (Zganarel), Sanja Radišić Subotić (Elvira), Dejan Karlečik (Guzman), Miljan Vuković (Don Karlos), Zvonko Gojković (Don Alonso), Prvoslav Zakovski (Don Luj), Jovan Torački (Francisko), Edit Tot (Šarlota), Jelena Šneblić (Maturina), Stefan Juanin (Pjero), Mirko Pantelić (Gospodin Dimanš/ Debeli Luka) i Jelena Kesić (Devojka).
Scenograf i kostimograf: Veljko Stojanović
Ulaznice se mogu kupiti na blagajni SNP-a po ceni od 600, 700 i 800 dinara. Važe svi popusti.
Reč reditelja
Molijerov Don Žuan delo je koje nema jednoznačnih tumačenja. Ono je kao autorovo zaranjanje u vlastita protivrečja, u unutarnje glasove u kojima su sadržani i dobro i zlo, nagon i moral.
Možemo to videti i na osnovu dva noseća lika ove drame, Don Žuana i Zganarela. U njih, u ta dva znakovita «ja», kao da je Molijer razložio svoj karakter. Otuda i takva struktura i kompozicija ovog dela, puna žanrovskih poigravanja i grubog smenjivanja komičnog i tragičnog. Neko ko se bavi ispitivanjem fenomena Don Žuana, a nađe se pred ovim delom, teško može da izbegne da suočavajući se sa njegovim temama i sam ne zaviri u sebe i oseti u sebi jednako snažna protivrečja. Jednostavni su zato razlozi zbog kojih bismo mogli kritikovati Don Žuana za njegovu neobazrivost i podrugivanje svemu što ga okružuje.
Ipak, ono što predstavlja pravi izazov jeste pronaći razloge zašto ovaj lik mora i dalje da nas opominje i traži da se njime bavimo – posebno danas, kada njegova rečenica: „Samo pomoću licemerja čovek može da se izbori sa porocima u vreme u kojem živimo“, nije više oštrica uperena protiv konkretne (njegove) klase, nego je postala sveprožimajuća istina i datost.
Don Žuan i danas je moćan lik, sukobljen sa okruženjem koje ga sputava, međutim, izgubljeniji je no ikada do sad i malo čega romantičnog je ostalo u tom liku. On putuje kroz svet, luta i beži, ali ono što ga okružuje prevazišlo ga je svojim besmislom, a bez bilo kakvog monolitnog i jasnog referentnog sistema vrednosti protiv kog on ustaje pokušavajući da život učini posebnim i drugačijim od onog koji mu je predodređen. Prokletstvo za njega ništa ne znači, jer u svetu koji je teološki obeležen zlom, pakao je već ovozemaljski ustanovljen. Zato Don Žuan na sebe može i stavlja bilo kakvu masku u rešenosti da, postojalo ono ili ne, „veliko drugo“ izloži svojoj spremnosti da ga pokrene, prekrši njegove zabrane, da ga svojim akcijama kritikuje i komentariše. Cilj tog puta (ili bekstva) samo je jedan: da obrazuje i pronađe vlastiti smisao.
