Dom omladine Beograd, 23.2.2014.
Prolazeći kroz Sizifove i Tantalove muke na putu ka prestonici, moja malenkost je rešila da „overi“ na pravi način ono što se ne sme propustiti, jer Napalm Death četvrti put uživo i Hatebreed drugi put uživo
, dovoljno razloga za ponovno uživanje u životu i jedini cilj putešestvija za glavni nam grad zemlje Srbije….Ne bih bio ja – ja, kada ne bih uneo malo avanturističkog duha – nazad u doba moje adolescencije, pa sam stopirajući prema glavnom gradu na auto-putu bratstva i jedinstva naišao na sijaset problema transportnog karaktera, a to nije samo zato što mi na naplatnoj rampi, po onom severnom vetru i kiši niko nije hteo da stane, nego i zato što mi nikad nije duže prošlo 2 i po sata… Razočaran, vratih se na železničku stanicu Paraćin i polako, što bi orijentalci rekli klaj, klaj, truc, truc, brzim železnicama Srbije, supersoničnom brzinom od 40 km na sat, nekako stigoh posle 4h i 15 min do željenog mi cilja…Mašala!!!
Pa opet, ni to nije loše jer dolaskom u Beograd, imao sam toliko vremena tek da klopam nešto usput i da se popnem do Doma omladine, a glavna jela na meniju Amerikane Doma Omladine te večeri bili su Napalm Death iz Birmingema i Hatebreed iz Konektikata, i već sama kombinacija ova dva benda na turneji je zanimljiva i neubičajena sama po sebi. Ali, krenimo redom…
Organizatori koncerta bili su MH Concerts iz Slovenije i Serbian Hellbangers, ekipa prijatelja okupljena oko istog cilja iz Novog Sada i Beograda, koji su koncert marketinški sjajno ispratili i još bolje organizovali, što nije ni čudo jer se radi o iskusnim ljudima koji veoma dobro znaju svoj posao i još bolje ga rade, naročito ako se zna da organizacija ovakvih koncerata u Srbiji potpada pod pojam herojskog čina jer početni entuzijazam koji nas sve drži je nenaplativ realnim platežnim sposobnostima u ovoj zemlji, što nekako i opravdava cenu ulaznice koja se kretala u rasponu od 2000 pre mesec dana, 2500 u pretprodaji i 2990 din na dan koncerta.
Tačno u 20.15h min na binu Doma Omladine izlazi prvi bend te večeri, beogradski sastav Nadimač. Odlično uvežban old school thrash metal crossover zvuk i set lista pesama sazdana uglavnom sa njihovih prethodnih albuma. Prijatno sam se iznenadio kvalitetom zvuka uživo, i prava je šteta što veći broj ljudi nije ispratio njihov polusatni nastup, ali Nezaustavljiva glad, Udri pseto, Smrt autoriteta, Treće oko, Metod skoka na glavu, Samo kec, Komasutra, Hapsi sve i Grad ispod grada je te večeri zvučalo u najmanju ruku za snimanje živog albuma. Verovatno najviši standard trenutno kada je u pitanju taj žanr muzike u našoj zemlji…
Pravi praznik počinje u 21.05h jer četverac bez kormilara, dugoočekivani dezintegratori zvuka, stari majstori Napalm Death iz Birmingema počinju svoj šou sa Multinational corps pt 2, Silence is deafening, Everyday pox, The wolf I feed, Unchallenged hate. Iako je njihov tonac niko drugi do Simon Efemey, od početka nastupa Napalm Death-a dotični ima ogromnih problema sa vokalom Barney Greenway-a, ne uspeva nikako da osposobi zaglavljeni linear za vokale, a ima ozbiljnih problema i sa kompresor limiterom, ne dozvoljavajući da mu se niko od prisutnih ljudi meša u posao. Tek na sredini koncerta, na „nagovor spoljnog faktora“ prevezuje Barnijev glas na drugi ulaz od miksete i dobija bolji rezultat, iako je trebalo po svemu sudeći samo zameniti Barnijev mikrofon. Nevezano za to, ređaju se hitovi Suffer the children, When all is said and done, Errors in the signals, Time waits for no slave, On the Brick of Extinction. Barney Greenway ostvaruje sjajan kontakt sa publikom, jasno stavljajući svima o znanja o kakvom se bendu radi. Sledi Human Garbage, Protection Racket, Taste the poison into….Subjektivni utisak vašeg izveštača je da čak možda i previše priča, ali Barney podseća na sve dosadašnje nastupe benda u Srbiji, pa onda na red dolaze – Necessary Evil, Scum, Life?, Deciever, The Kill, You Suffer, Nazi Punks… i na kraju Greed Killing, i naravno Siege of Power. Moćno, beskompromisno, tačno, jasno i glasno…Što neko od stare ekipe reče – njih treba voleti i razumeti, jer Napalm je Napalm…Bez starca nema udarca. Za trenutak sam se vratio u mladost, evocirajući uspomene i upoređujući njihove prethodne nastupe koje sam video uživo, ali meni bi bili ok i da sviraju unplugged. Praoci grind core-a, na proputovanju kroz ekstremne vrste metala, sa krajnje angažovanim tekstovima i pomalo neobičnim stilom života. Iskreno i opušteno, timski energično, ne sa previše euforije kako je to nekad u mlađim danima bilo, što je potpuno logično i normalno, Danny Herrera, Mitch Harris, Mark “Barney” Greenway i Shane Embury pohodiše i porobiše još jednom zemlju Srbiju…
Posle pauze od 20-tak minuta, tačno u 22.40h na binu Doma Omladine uz zvuke naslovne teme iz filma Roki, izlazi Hatebreed, zvanično drugi put među Srbima. Svoj šou počinju sa To the Treshold, This is Now, Never let it die. Zvuk je nekako jači, konstantniji i bolji, u odnosu na Napalm Death, što je i logično ne samo zbog činjenice da za razliku od Napalma, Hatebreed imaju dve gitare, nego i zbog toga što su oni „zvezde večeri“. To se nekako primećuje najviše u jačini vokala Jamey Jasta-e, alfe i omege benda koji je sjajan frontmen, podseća na nezaboravan nastup Hatebreed-a pre 2 godine, u okviru Exit festivala, ali je isto tako i vidljivo da ostali članovi benda rade za njega. Prilično rezervisan, američki hladan pristup odrađivanju posla, očigledno zbog činjenice što se radi o klupskom prostoru, a ne o festivalu, iako sve pršti od energije, ili je to verovatno cena popularnosti benda od više miliona pregleda na youtube-u..Ređaju se kao na traci Driven by suffering, Defeatist, Honour never Dies, Proven, Perseverence, Live for this, Dead Man Breathing, sledi obrada od Slayer-a Ghost of War, I will be heard i Destroy Everything na kraju, uz najavu da će se sledeće godine u susret 20 godina benda ponovo vratiti u Srbiju. U publici pravo grotlo! Iako na početku pomalo sa nesigurnošću, paljevinski razoran nastup Hatebreed-a tera okupljenu mlađariju na reakciju, jer uz ono sve možeš, ali ne možeš stajati. Vidi se da je publika očekivala Hatebreed sa nestrpljenjem, a džemovanje, šegačenje na razne načine i skakanje na sve strane su apsolutni dokazi za to. Sat vremena grmljavine u centru Beograda i to bi bilo to…
I kako sam se proveo? Odlično – šta sam očekivao, to sam i dobio. Većina od onih 600-700 ljudi te večeri u Domu omladine mora da se složi sa mnom. Na kraju, još jednom – sve pohvale idu na račun organizatora, jer svaki ovakav poduhvat je veliki kao spomenik. Samo napred, momci!!! S nestrpljenjem iščekujemo sledeće poteze.
Sasvim namerno tu – Sub(objektivni)
Slobodan Kotlajić Buzda
Foto: Filip Andrejević (Svet gitara) – galeriju možete pogledati OVDE
