Datum: 18. januar 2013. god.
Mesto: klub „Quarter“, Novi Sad
U petak, 18. januara, u novosadskom klubu „Quarter“ dobro se zapržilo uz jak gitarski zvuk i zdravu svest.
Budući da mi je ovo bila prva poseta klubu (i… okolini), kao i prisustvo na žestokoj korštini posle nešto više od pola godine – koje me je podsetilo na to kako se gazilo u nekoj prethodnoj eri – posvetiću ovom događaju nešto više od par redova.
Sada – kada su se utisci slegli, euforija popustila, svest proradila, a bol se vratio u udove, kao što bi i trebalo nakon sinoćne glavolomke – osećam se dovoljno sposobnim da opisu ovog događaja pristupim koliko-toliko objektivno i osvrnem se na samo dešavanje, umesto na ludačko oduševljenje koje nije prestalo da me šamara u toku prethodne večeri (bez hemije… osim domaće, 21 grad)!
Priča, dakle, počinje ‘vako:
U znak podrške bendu Nothing Else To Do, našeg zemunskog zeta (basiste) i ostatka članova sa kojima smo u isključivo prijateljskom odnosu, skrpila se skromna rumska ekipa i rešila da u susret novom snegu krene preko Fruške Gore i da se dobrano nađipa, pre nego što uđe u još jednu fazu hibernacije. Ipak, zbog izuzetno nemarnog organizovanja naše male ekspedicije, pri ulasku smo doživeli hanter-es-tomson situaciju: „mi došli, a ono – gotovo“. Zapravo, nije bila gotova cela svirka, ali nastup benda W.A.T.T. (za koji smo načuli da je otpržio baš kako valja) jeste bio. Bend W.A.T.T. (Warriors All The Time), okupio je ekipu iz bendova Hang, Prljavi Dripci i Concrete Worms i upakovao ih u zanimljiv prž fuzije garažnog roka i hardkora sa sve ženskim vokalom. Propustiti tako nešto bilo bi izuzetno glupo, a mi, eto, što zbog problema sa prevozom, što zbog neinformisanosti o detaljima, ispadosmo ćuskije.
Ipak, nismo dozvolili da nam takav propust poljulja raspoloženje, naročito kada smo shvatili da smo se našli u ambijentu kao stvorenom za ‘ardkor svirenije. Naime, klub „Quarter“ je dovoljno prostran da bi mogao da primi sve zainteresovane za ovakvo dešavanje, a opet dovoljno uzak, da bi skroman broj posetilaca (skroman u odnosu na dubiozne, partibrejkerske, hladnopivne i goblinske skupove) izvitoperio u ono što se jednom rečju može opisati kao: gužvara! Dakle, naleteli smo na nešto što nisam imao prilike često da viđam, naročito ne u poslednje vreme – hardkor svirka, a sveta toliko da moraš da se guraš da bi stigao do šanka, što je za svaku pohvalu i još jedan od dokaza da ono što se nekada nazivalo „scena“ i dalje mrduši i pokazuje kakve-takve znake života, i svakako ne odustaje. Bilo je tu svakojakih upečatljivaca – od starijih i proćelavih, preko mladih nada koje ne odustaju od zdravog razuma u vremenu kada „Preljubnici“ vode kolo, preko asimetrično podšišanih dama do onih čiju boju kose ne bih mogao opisati u samo jednom članku. Ipak, jedinstveno za ovakvu krajnje heterogenu skupinu je jedno – a to su dve stvari: dobro raspoloženje, zdrava svest i adekvatan izduvni ventil, u vidu (čuju) dobrog rifa, brzog keca i prijateljskog gurkanja. Neverovatno je bilo, posle toliko vremena, na jednom mestu videti toliko različitih ljudi, izloženih svojevrsnim sudbinama, a sjedinjenih u pozitivnoj misli i idealu kojeg još nije srozala isprana svest. Gotovo katarzična predstava!
Iz ovih pozitivnih, opravdanih, ali prilično patetičnih i nostalgičnih misli, ubrzo nas je izvukao bend Analizator – radi se o ekipi novosadskih perverznih komedijaša koji znaju da gruv nije gruv, ako ne zvuči kao prekrupač. Ova momčad protresla su nas svojim kvalitetnim grajnduljanjem, a okupljenoj publici dali povoda da šutnu vilicu-dve-sedam (u krajnje prijateljskom maniru, naravno). Masa je odlično odreagovala na hitove tematski prožete incestom, pedofilijom, razigranim organima, amputacijama, i ostalim slikama koje bi neko tamo opisao kao „degutantne“, ali ja neću, jer se ispod tog nasilnog i bljutavog sadržaja krije valjana doza humora iskorišćena na pravi način.
Nakon novosadskih grajnduljaša, na binu se popeo i beogradski sastav Nothing Else To Do koji je u maniru bendova 7 Seconds i Youth Of Today pojasnio par stvari i ispljunuo (vokalom za svaku pohvalu, moram da primetim) reč-dve o stavu i hardkor ideologiji. Pravi prljavi oldskul nije dao mira masi, pa se dobro raspoloženje održalo sve do nastupa poslednjeg benda…
… kada je nastao pravi mali Armagedon.
Poslednji je nastupio zagrebački bend Black Gust, za koji sam iz najave saznao da sviraju mešavinu starog hardkor panka i garažnog roka. Očekujući (kao što je najavljeno) nešto nalik bendovima Black Flag i Turbonegro, nisam se razočarao… a ni ostatak mase, koji je na sredini nastupa upao u ekstazu. Gomila telesina ispolivanih pivom, znoj, smrdež i razbacani udovi – ne mož’ bolje od toga! Letelo se do bine, pa onda sa bine, skakalo nalik glavnim ulogama u filmu u kojem RZA ima problema sa vlastitim udovima, demonstrirale najnovije granice trpeljivosti tela i integriteta mu, a sve to sa širokim osmehom i u horskom poju, bar onih pesama koje su bile poznate. Nekoliko obrada – od kojih i jedna od Misfits („Death Comes Ripping“), u kojoj sam se i sam dočepao mikrofona – dovršilo je svirku na isti način na koji je i počela, tačnije, eksplozivno i dostojno izraza „hardkor“.
Naravno, tu nije bio kraj, budući da se podjednako dobar provod nastavio do jutra, ali o skvotiranju i blagodetima istog – u jednom od narednih članaka.
Zaključak je jednostavan i staje u tri reči koje su, verujem, poznate svima:
„Hardcore Still Lives!“
Autor: Radoslav Slavnić
