Igor Mihaljević jedan je od sagovornika sa kojim biste mogli satima da razgovarate, a da ne iscrpite sve teme u vezi kojih biste voleli da čujete njegovo mišljenje. Bio je dugogodišnji novinar lista Dnevnik, sada je novinar Omladinskog radija Radio televizije Vojvodine, ujedno je i autor vrlo praćenog bloga “Znaš ti zašto”, a u slobodno vreme piše prozu, tekstove pesama i svira bas gitaru u novosadskom cover bendu High-Low za koji nam je otkrio da prelazi u autorske vode.
Novinar, pisac, muzičar i bloger. U čemu najviše uživaš?
Igor: Koga više voliš-mamu ili tatu?
Pretpostavila sam da je odgovor takav. Da li ti od raspoloženja zavisi šta te najviše ispunjava od navedenih poslova?
Igor: Recimo. Da. Savršeno je normalno da onaj ko se bavi sa više stvari jedan dan oseti potrebu za nečim, drugi dan za drugim. Ne mogu da biram između dece. Kad mi se piše proza pišem prozu , kad mi se svira sviram, kad mi se komponuje, komponujem. Kad mi se piše blog, pišem blog. To je sve fakultativni deo mog života. Novinarstvo je moja profesija. Bilo bi možda nepošteno prema poslodavcu kad bih rekao da nešto volim više jer sam novinar i plaćam porez kao novinar.
Kako si odlučio da postaneš novinar?
Igor: Spontano. Moj otac je penzionisani sportski novinar. Radio sam kao šanker u diskoteci Kontrast. Jednog dana mi je otac rekao da mu treba pomoć oko prevođenja tekstova za list Dnevnik. Kako ide u lošim ljubavnim filmovima, jedna stvar je vodila ka drugoj da bi mi 1999. dao novine pod nos i rekao da traže honorarne saradnike.
Iz Dnevnika si prešao na Oradio. Da li ti je prijala ta promena i da li si morao da se prilagođavaš zbog načina rada?
Igor: Uz nekoliko kolega koje poznajem mislim da imam tu, sad je već nazivam privilegijom, da sam radio pod Slobodanom Miloševićem, Đinđićem, Nenadom Čankom, Borisem Tadićem i Vučićem. Upoznao sam režime iz prve ruke u novinarskom poslu i znam kakvi su. Nerado idem u politiku, ali priča koju forsiraju „beli listići“ da su svi isti, dame i gospodo, nisu svi isti. Kristijan Golubović i Arsen Lupen su gangsteri, ali nisu isti. Umetnici su različiti. Novinari su različiti. Političari su različiti. To važi za sve ljude. Na Omladinski radio sam došao zbog neizdržive atmosfere. Plate su kasnile i kasne, plate su kao i svugde u medijima mizerne. Razlog odlaska nije bio novac. Razlog je taj što kad ja dođem na Oradio imam mlade, inteligentne, nasmejane, obrazovane, informisane, lepe ljude koji me sačekaju i meni dan počne sa minimalnom dozom stresa. Problem u Dnevniku je bio veliki politički pritisak. Peđa Novković, kolega koji je okupio O radio, me je “držao na listi” i čim je generalni direktor Radio televizije Vojvodine, Srđan Mihajlović, dao zeleno svetlo za Oradio mene je Peđa pozvao s pitanjem da li bih prešao tamo.
Foto: Igorova privatna arhiva
Sloboda medija u Srbiji-istina ili mit?
Igor: Hajde da uporedimo to sa Slobodanom Miloševićem. Raditi u medijima Slobodana Miloševića s jedne strane je bilo fantastično. Tu nije bilo sive zone. To je bio crno beli svet. Dakle, ili si “za” pa radiš kako ti kažu, a ako nisi u tom fazonu onda dođe neko Odgovorno Lice i izbaci te. Sada smo došli u situaciju „E, sve može, piši, sve OK“ – a ništa ne može. O tome se radi. Niko nas iz Dnevnika nije oterao. Sloba je terao. Ovi ti sve daju, sve može, kao, ali u praksi tebi život postane nepodnošljiv. Teraju te da sam odeš jer onda ne možeš da ih tužiš, ne možeš da dobiješ otpremninu, ne možeš ništa. Otišao si svojevoljno. To je legitimno, ali je ta vrsta perverznog licemerja do te mere izražena, da ljudi beže jer žele bar iluziju slobode da rade svoj posao kako bi trebalo. Nezaboravite, mi smo tu stvarno zbog vas: vaše pare, vaša pažnja. Mi to treba odgovorno da radimo. Ako te neko koči da radiš kako bi trebalo, ne možeš biti srećan.
Novinarstvo inače spada u vrh stresnih zanimanja. Da li ti onda blog služi da iskažeš svoje lično mišljenje kada te bilo koja medijska kuća u kojoj si radio ranije ili si tu sada ograničava u tom smislu?
Igor: Da, sad si dala pola odgovora. To je tako i krenulo. Blog „Znaš ti zašto“ kreće da radi kad ja dobijam pretnje otkazima zbog nortornih činjenica koje sam iznosio na Fejzbuku prvo, naravno. I bio bezobrazan zaposleni. Onda shvatiš da tu postoji neki mali SS nacista koji sve to prati. I kad vidiš da narušavaš ugled firme, a zapravo govoriš da je car go, e onda je bilo „ne može“, pa smo se našli negde prećutno na tome da sam napravio blog u kom ne nuždim u tanjir iz kog jedem. Voleo bih da čitaoci budu načisto-novinarstvo je jedna stvar, blog je druga stvar. Novinarstvo je po svim etičkim kodeksima, a blog je privatna stvar i pišem ga kao građanin koji je igrom slučaja i novinar. Jeste to novinarski pristup, ali je način izražavanja slobodan govor, neknjiževni, pravo na moje lično mišljenje. Ljudima se očigledno dopalo, zbog čega sad, pretpostavljam, i ovde sedimo.
Da, svakako blog je dnevnik koji pišemo u onlajn formi. Više se dnevnik ne piše u sveščicu već javno kao što je i Fejzbuk donekle neki dnevnik, intima koju deliš sa drugima. Šta je bilo najčitanije na blogu do sada? Koja tema je izazvala najviše komentara?
Igor: Tekst „Šou rđave kašike“. Ubedljivo. To je situacija u kojoj je Ivan Ivanović vređao žene muslimanske veroispovesti svojim vicevima koji nisu više čak ni neumesni, to je otvoreno krivično delo. Onda sam ispizdeo do te mere da sam rafalno napisao u jednom dahu. Najčitaniji je jer su se čitaoci iz regiona zainteresovali. Drugi je naravno Đoković i patrijarh jer jedan služi da pere svakodnevicu, drugi služi da pere savest. To su neke figure koje orbitiraju našim javnim životom kao institucije. Đoković i patrijarh su po difoltu savršeni, što je naravno notorna glupost. Ne poredim ih, ali budite uvereni kad god neko počne tekst sa temom patrijarha ili Đokovića to će imati najveću pažnju. U pitanju su otvorena pisma i Ivanoviću, i patrijarhu, i Đokoviću. Problem sa Đokovićem je bio sumnja da će ga Amfilohije Radović venčati, pa sam mu napisao otvoreno pismo znajući da ga neće videti, naravno. Obratio sam mu se i zamolio ga da to ne dozvoli. Što se patrijarha tiče, nemam običaj da javno komentarišem sveštenike jer oni nisu ljudi koji razmišljaju racionalno. Oni se drže svoje dogme, svoje organizovane religije, njihovi potezi su mi očekivani, ali bih zaista voleo da je srpsko društvo više kritično prema tom čoveču koji je ipak od krvi i mesa. Da shvate šta on to radi i kakve posledice može to imati po nas. Za Đokovića, koji je sjajan momak, ne znam ko bi imao nešto ozbiljno da prigovori, ali ne bih voleo da ga uzimamo zdravo za gotovo i da njegove uspehe doživljavamo kao svoje, što je ogroman problem, jer će nas sutra i Tadić, Jeremić, Nikolić, Vučić, hraniti lopticama kao Koraks. Umesto bonovima za ručak narodnih kuhinja i plata koje su smanjili. Smanjenje plata od 10% u ovoj situaciji je moralni zločin, ali, smanjiti penzije za 10%, koje su stečeno ljudsko pravo po Ujedinjenim nacijama i Evropskoj konvenciji o pravima koju je naša zemlja potpisala, to je krivično delo i kršenje Ustava Srbije.
Foto: Igorova privatna arhiva
Ima li nekad autocenzure što se tiče bloga? Pomisliš li da si možda preoštar pa promeniš tekst?
Igor: Ne. Prema ovim ljudima o kojima pišem ne možeš biti preoštar.
Da li očekuješ da ćeš doživeti penziju? Ne zbog godina starosti nego da nam je ne ukinu?
Igor: Odlično pitanje. Voleo bih da ih ukinu sutra. Deluje kontradiktorno prema onome što sam pričao ranije, pošto smatram da su penzioneri najviše oštećeni, ali voleo bih da ukinu penzije zato što onda unučići ne bi imali 200 dinara za kafu, cigare i bleju. Kad baka i deka ne budu imali da daju 200 dinara, onda će unučić ili unuka postati nervozni, pa će početi da razmišljaju zašto je tako. Veruj mi, vrlo brzo bi izašli na ulicu i rekli: „Zašto baba nema da mi da za cigare i kafu?“. E, to je problem. Samo jedna penzija da zakasni mesec dana, pa da vidiš kako će mladi da se skinu s Fejzbuka.
Da, mogli bi pričati i šta bi bilo kad bi bilo, da li bismo mi bili devedestih na ulicama da smo imali Fejzbuk, ali svaka generacija ima neki svoj sistem u kojem odrasta i neke uzore. No evidentno je da poslednjih nekoliko godina veliki mediji, najčitanije dnevne novine odoše put tabloida.
Igor: Da se ne lažemo, veliki mediji su odavno ambalaža za reklame. Zato je tu javni servis kao vrlo važna institucija. Tehnički, novcem od pretplate vi ste u mogućnosti da ponudite ljudima ono što bi stvarno trebalo da znaju, kvalitetan informativni, zabavni, obrazovni program koji nije isplativ. Nažalost promovišem pretplatu, ali tako je.
Foto: Aleksandar Erbes
Zašto nažalost?
Igor: Zato što priča u Srbiji o pretplati nije crno bela. S jedne strane stoji da je savršeno normalno da date 100-200 dinara mesečno da bi javni servis bio rasterećen finasijskog pritiska i da radi nekomercijalne programe. S druge strane građani s pravom osećaju antagonizam prema pretplati zato što su bili prevareni sto puta do sada i veruju da ćemediji plaćeni njihovim parama protažirati stranke.
Ja podržavam plaćanje pretplate. Meni je samo apsurdno da ljudi koji imaju kablovsku televiziju plaćaju i pretplatu. To bi trebalo da se uredi.
Igor: Apsolutno. To je druga stvar. Prva je bojazan građana da će taj novac biti zloupotrebljen. Druga je bojazan ono o čemu ti govoriš-da plaćaju dva reketa praktično za iste stvari, ali to nije problem nas novinara. To radi država. Ona je ta koja dođe i uredi.
Nedavno me je kontaktirao prijatelj iz Zagreba koji je pravio tribinu o javnom servisu njihovom, HRT-u. Pitao me je da mu nabrojim emisije koje prate muziku, rokenrol na našem javnom servisu. Kada sam počela da nabrajam šta imamo on je rekao: „Mi nemamo ništa od toga“. Možda smo tu negde korak ispred?
Igor: Nisam siguran. Voleo bih da si u pravu. Mnogo više emisija, ozbiljnih, o kulturi sam gledao na HRT-u. A što se tiče tih muzičkih emisija, imamo mi Gruvanje, imamo muzičke radio emisije, zato što su finansirane “pretplatom”.
Za kulturu se u Novom Sadu izdavaja više novca nego za zdravstvo. A opet nema gde da se svira. Ili je prostor prevelik ili premali.
Igor: U Novom Sadu ne postoji adekvatan koncertni prostor. Mi koncerte slušamo u Sinagogi, verskom objektu koji je prazan zahvaljujući fašistima. Sve važnije koncerte slušamo tamo gde nema odgovarajući mokri čvor, garderoba, izolacija i smeštaj. Akustika je tu, uz drvene klupe i dva para drvenih vrata koja nas dele od najglasnije ulice u gradu. Kad parkirate reportažna kola ne mogu proći pešaci ni biciklisti. Kada ćemo dobiti adekvatnu koncertnu dvoranu? Nikad verovatno. Kada ćemo dobiti Muzej savremene umetnosti?
U Novom Sadu je zaista problem gde da se svira.
Igor: Ovo što je pokrenuto sa Youth Polis-om, Kineska četvrt i sve, ja mislim da je to šansa. Ne kažem da je genijalno, idealno, ali je dobro. To što tamo postoji sada se uz najmanje novca i najmanje vremena može srediti infrastrukturno.
Bio si u Pečuju, video si kako tamo funkcioniše.
Igor: Da. Žolnai centar u Pečuju je renoviran za skoro 50 miliona evra! Ali, Mađarska je članica EU, pod jedan, a pod dva, Pečuj je bio Evropska prestonica kulture, za šta mi konkurišemo. Znaš kad bi grad Pečuj ili Republika Mađarska platitli te pare? Nikada, jer nemaju. Tokom posete Žolnai centru bili smo impresionirani. Moderno je. Nisu Mađari čarobnjaci, to prosto košta 50 miliona evra. Odakle nama pare za to? Mislim da smo osuđeni da od Kinske četvrti napravimo nešto što bi moglo da funkcioniše jako dobro. Najizolovanija je grupa objekata u gradu. Ozbiljna je stvar urediti infrastrukturu: put, prilaze, grejanje, internet, struju, vodu, kanalizaciju. To košta, a onda u sklopu svega toga, možda ono što je najvažnije, ono što je Društveni centar genijalno uradio (njih pozdravljam ovom prilikom), da se tamo u “auspuh servisima” i svemu što postoji mladim ljudima koji nemaju para omoguće prostori da prokleto stvaraju. Kada taj mlad čovek počne da prodaje svoja dela, lako će napraviti atelje.
Nešto kao inkubator za mlade?
Igor: Upravo tako. Pazi sad, jedna romantična priča. Kad sam bio klinac postojala je, osim Žute kuće, legendardna Zemljana ćuprija. To je objekat, omladinski klub, u Ulici zemljane ćuprije na Podbari. Tamo su bendovi sa svojih 14, 15, 16 godina imali probe besplatno. Imaš bend, dođeš kod neke dežurne starije ekipe, oni te poslušaju, ili se znate, i kažu: „Ok, momci su stvarno bend, trude se, hoće da rade“ i daju ti termin za sviranje. Klinci ne mogu u podrumu svoje zgrade da svirju. Para nemaju za studio, a tada nije bilo privatnih studija kao danas. Sada klinac koji ima bend, pa negde treba da proba, imaš pet, šest studija za probe u Novom Sadu. Sat vremena je 300-400 dinara, proba traje bar dva sata. Odakle? To nama zvuči smešno, ali klinci se danas na ulici ubodu za 200 dinara. A gde su knjige, izlasci, cure, bioskop, pozorište…
I onda na kraju još i da plati lokalu da dođe da svira.
Igor: Neizvodljivo je. Treba nam muzej i koncertna dvorana, ako ćemo da budemo prestonica kulture i da na konto “prestoničinja” to izgradimo. Pošto je to sad na dugom štapu, mogu se svirke u Kineskoj četvrti s manje para srediti.
O čemu pišeš u proznim tekstovima?
Igor: Imam dve stvari. Prozne vinjete na blogu koje vole ljudi kojima nedostaje topline u razumu i srcu. Pišem i roman. Izvinjavam se ljudima koji ga čekaju dve godine pošto nikako da ga završim.
Šta je tema romana?
Igor: Muškarac koji radi u pogrebnom preduzeću šminkajući leševe, i žena patolog, sudski veštak, se upoznaju preko trupala .
Ljubavni roman?
Igor: Jeste. Upoznaju se preko mrtvih.
Nećemo više otkrivati. Čekamo da pročitamo.
Igor: Damir Malešev i ja, evo svečano obećavam i njemu preko intervjua i vama, ćemo izdati monografiju grupe The Police ove godine. Damir je uradio prevepe pesama, a na meni su komentari kako su pesme nastale, koji su motiv,i kako ih lično doživljavam. U uvodu će biti feljton koji je objavio list Dnevnik o grupi The Police, koji sam ja pisao kada su The Police dolazili u Srbiju 2008. Stinga ne volim, ali su mi The Police fenomenalni.
Pišeš i poeziju?
Igor: Samo za muziku, bez ambicija da ih objavljujem pošto sad autorski bend treba da krene sa radom.
To sam htela da te pitam, takođe, da li si bio uvek u cover bendovima ili si se bavio autorskim radom?
Igor: Kao klinac sam imao autorski bend.
Foto: Bojan Ćile Miletić
Kad si počeo da sviraš?
Igor: Prvi bas sam uzeo 1992.
Znači to je prva ljubav, nisi menjao instrument?
Igor: Moram da se indirektno zahvalim Borku Stefanoviću, sadašnjem političaru, bivšem basisti Generacije bez budućnosti, pošto smo se svi mi sa Limana manje više poznavali. Onda sam kao klinac išao na probu GBB-a, sa bubnjarem Vladimirom Cinkockim Cinom, kućnim drugarom, i sećam se kad je Borko upalio pojačalo za bas, kad je “puklo” pedesetak Herca, zvuk koji je izašao iz zvučnika- tu sam prs’o. Onda sam vremenom skapirao da je bas jedini instrument koji istovremeno svira melodiju i ritam, što je neverovatna senzacija kad ga svirate kvalitetno na dobroj opremi. Muzika je vibracija, kao što je i puls vibracija.To me je omađijalo i nije bilo dileme. Obično je basista u bendu onaj ko je najmanje talentovan, kažu.
Nemoj da diskriminišeš.
Igor: Šalim se, naravno.
Ipak je najviše viceva na konto bubnjara.
Igor: Ne, iznenadila bi se. Bubnjar i basista su ritam sekcija. Oni su jedinica unutar jedinice, i, kako ide onaj stereotip-pevač je zvezda, gitarista je fanatik, a bubnjar i basista su krv i meso. Nisam greškom postao basista, niti sam bio najmanje talentovan, nego sam prosto to želeo da radim. High Low je cover bend koji svira po gradu, ali će isti taj bend pokrenuti autorske stvari.
I to sam htela da te pitam da li bi se u ovim godinama, nisi tinejdžer, upustio u neki autorski projekat, ali već si dao odgovor. Nekako klinci uvek imaju najviše entuzijazma. Znaš koliko je teško doći i do prostora i publike, snimiti album, naći izdavača.
Igor: Sad s internetom, kućnim uređajima za snimanje nema izgovora.
Šta misliš koliko bendova uspe da proda svoje albume putem bandcampa-a ili nekog drugog servisa?
Igor: Bendovi ne žive od prodaje albuma. Žive od sviranja.
Nikad nisam bila muzičar, ali jako dugo se družim sa njima i slušam razne priče i nekako se to sve više svodi na sviranje iz ljubavi nego zbog para jer realno u Srbiji samo nekoliko bendova živi od muzike.
Igor: U Srbiji postoje drugačija pravila, to je delimično tačno. Ali ako Radiohead, Rambo Amadeus, ko sve ne stavlja svoje albume besplatno na download, jasno je da svet ide ka tome da muzičari žive od nastupa, ne od izdanja.
Misliš li da ćete kao autorski bend svirati dovoljno često?
Igor: Nemam pojma. Ako budemo bili dobri, hoćemo.
Bićete praktično demo bend. Na većini festivala demo bendovi sviraju eventualno za putne troškove. Šta vam je motivacija da sad krenete sa autorskim radom?
Igor: Besmrtnost kao i svakome ko se bavi bilo kakvom umetnošću. Od antičke Grčke do danas zašto se čovek sa istinskom ljubavlju bavi nečim? Zbog besmrtnosti.
Po čemu ćeš pamtiti 2015. godinu?
Igor: Dizanje na noge Oradija. Verujem da ću jednog dana biti ponosan, kada me oteraju sa X godina, jer sam bio pionir sa kolegama koji su postavili nešto što Srbiji očajnički treba, a to je medij za mlade.
Šta očekuješ od ove godine? Neki tvoji zacrtani ciljevi.
Igor: Očekujem što sam rekao-izdavaštvo i pisanje muzike.
Neki poslovni cilj? Ili lični ako je ostalo nešto što nisi još ostvario.
Igor: Citiraću Džokera: „Do I really look like a guy with a plan?“. Nisam otišao na Formulu 1 i moram to da uradim. Nisam otišao u svemir, to je malo zajebano, nemam para, to je objektivan problem.Nisam vozio avion, onako. Želim da odem na daleki istok, po mogućnosti u Japan. To mi je najfascinantnija živa civilizacija na Planeti. Niko nije uspeo da spoji tradiciju i vizionarstvo kao oni.
Pošto sam čitala šta piše o tebi u Impressumu Oradija pitala bih te o nečemu u čemu nam se preklapa mišljenje. Zašto prezireš sredu?
Igor: Ni tamo, ni ‘vamo. Ništa se ne dešava po gradu, najmanje događaja ima u sredu ili možda ja grešim. Jedva čekam da prođe.Već u četvrtak manje boli. Bolje da si me pitala za analognu tehnologiju.
Ivana Jovanović
Naslovna fotografija: Aleksandar Erbes
