Beograd je ovog marta zablistao pod još većim brojem zelenih svetiljki nego proteklog, a vesela atmosfera i simboli proslave Dana Svetog Patrika uvukli su se i u manje pore grada, pokazujući da ozbiljno pretenduje da postane internacionalni praznik.
Kako već tradicija nalaže i mi smo se uputile da ga proslavimo na koncertu Orthodox Celts. Fanovi su, verujem, mogli da se klade da li će koncert biti odžan u SKC-u ili u Domu omladine ali nas je lokacija koja je osvanula na plakatima sve iznenadila, Depo magacin u Savamaloj. Dimenzije prostora su nas u trenutku obeshrabrile, ali smo ubrzo i demantovane kad je vesela družina u bojama irske zastave i naoružana pozitivnom energijom krenula da nadire i popunila sve u roku od petnaest minuta. Prostoru nema mnogo toga da se zameri, zvuk je bio odličan, a izostala je i uobičajena zapara koja se na drugim mestima stvori već posle par pesama. Jedino loša strana bi mogla biti pozicija bine u uglu, pa je one koji nisu bili te sreće da se na vreme smeste u prostoru ispred nje, razdragana ekipa iz prvih borbenih redova pogurala u bočni mrtvi ugao ispred zida od bekstejdža i smanjila im pogled.
Koncert je počeo već standardnim izvođenjem St Patrick Was a Gentleman, posle koje je usledila serija već dobro poznatih pesama Irish Rover, Nancy Whiskey, Mick McGuire, Sindidun, For the Wearing of the Green, Rare Old Mountain Dew. Brze pesme su se samo nizale jedna za drugom, ispresecane tek po nekim instrumentalom, a potkrale su se svega dve balade Bean Na Shi i Foggy Dew gde je Seltik prepustio mikrofon publici i za prvu strofu. Bez i minuta predaha, što verujem nikome nije zasmetalo, publika je horski zapevala i Green Roses, pa i sve strofe još uvek relativno nove pesme One, da bi atmosfera proključala za vreme izvođenja Rocky Road to Dublin.
Repertoarskih iznenađenja nije bilo osim što se Over and Over do sada rezervisana za bis preselila u glavni deo koncerta koji je finiširan uz već uobičajene Far Away, Drinking Song i The Celts Strike Again. Za sam kraju, kako joj i naziv govori ostala je The Parting Glass koja polako postaje pesma koja će i u buduće zatvarati koncerte.
Umesto da posle stihova „Goodbye and joy be with you all“ zaista i bude kraj, Kelti su nas obradovali i bisom koji je protekao u ništa manje brzom i veselom ritmu uz, između ostalog, i South Australia gde su ponovo ozbiljno stavljene na probu glasovne mogućnosti publike. Oni najizdržljiviji dočekali su i drugi bis uz Wild Rover i Whiskey in the Jar za sam kraj, posle puna dva sata koncerta.
Da li će Depo magacin ostati mesto i za neke naredne koncerte vreme će pokazati, a do tad radujemo se zbog još jednog u veselom raspoloženju provedenog Dana Svetog Patrika i vidimo se negde ponovo uskoro.
Tekst: Ana Miletić
Foto: Dubravka Škraba
