“Mi Vojvođani volimo da psujemo Beograd, ja nisam za to, potrebno je samo da poštujemo ono što se ovde stvara. I naši autonomaši su bili beogradski kulturni snobovi. Tišma je bio priznat u Novom Sadu tek kada je u Beogradu dobio nagradu. Vojvodina je kao dvoglavi orao, jednom glavom gleda u Beograd, a drugom (mnogo manjom) ka Budimpešti, mi nemamo ponos lokalnog identiteta”.
Tako je tokom svoje književne večeri, održane 14. marta u novosadskoj knjižari Bulevar Books govorio Laslo Vegel. Na svoju i našu sreću, dobio je mnoštvo nagrada, pa između ostalih bilo je tu i beogradskih i budimpeštanskih, da ne bude problem da kao sjajan književnik kakav jeste bude priznat i bilo gde drugde. A ako je jedan Tišma sinoć izdvojio vreme da ga provede uz svog prijatelja Vegela, onda svakako znate da ste mogli prisustvovati razmeni misli nekih sjajnih britkih umova, okupljenih oko šarmantnog kako bi sebe nazvao “manjinskog književnika”.
Laslo Vegel je rođen 1941. u Srbobranu (ili Sentomašu, kako vam odvolje da ga zovete) i bavio se uzduž veka pisanjem romana, drama i kritika, novinarskim poslom… Sve ono što vam pada na pamet kada tražite zanimanje za čoveka od reči i jezika. Supersoare je održan povodom prošlogodišnjeg izdanja knjige “Ispaštanje ili priče iz donjih predela”. Laslo kaže da je reč “ispaštanje” dodata pred samo nemačko izdanje knjige. Govori o generacijskoj patnji, patnji onih koji ispaštaju iako ništa loše nisu učinili i nemaju greha. Uz priču o grehu nadovezuje se priča o nacionalizmu, za koji kaže da je nekada bio doživljavan baš tako – kao greh, a sada ga tretiramo kao nešto gotovo normalno, kao naš zagađeni vazduh koji udišemo. U slutnji od atmosfere tridesetih godina koje se osećaju u tom istom vazduhu, odgovara i na pitanje o tome koja je uloga pisca u vremenu u kojem se nalazimo. Na to veliko pitanje, odgovara pozivajući se na trojicu velikih umova – Kamija, Kafku i Tomasa Mana. Kami je govorio o ulozi pisca nekada i sada kroz poređenje sa borbom s lavovima, nekada je pisac bio onaj koji je posmatrao tu borbu i prenosio je empatišući sa patnjama onih u ringu, danas je pisac takođe u ringu i mora sa njima da se bori. Kafka govori o sadašanjem vremenu kao o vatri koja gori, kojoj pisac ne sme previše da se približi kako ne bi izgoreo, ali od nje ne sme biti ni suviše daleko kako se ne bi smrznuo. I onda nas tim putem Vegel dovodi do diskusije za koju smatra da je neophodno da se vodi u glavi svakog mislećeg čoveka, dovodi nas do pitanja demokratije. “Demokratija mora da uzme pancirnu košulju da bi se odbranila od fašizma”, govorio je Man, a Vegel ga dopunjuje svojim odgovorom: “Kako danas da odbranimo demokratiju? Moj zadatak je da to pitanje postavimo. Ja neću o tome govoriti u dnevno-političkim tekstovima, ali ako pišemo prozno delo, onda je potrebno da to bude skriveno provučeno i da navede čitaoca na razmišljanje”.
Kako sam Laslo kaže sebe smatra evropski orijentisanim intelektualcem koji je do toga došao preko knjige, a ne preko politike ili bilo čega drugog, no ceo njegov književni svet je ipak smešten u Novi Sad. Prošlogodišnje “Ispaštanje” ipak je više roman o kraju Jugoslavije, a kada je reč o prošlosti, Laslo govori da želi da bude objektivan, a ne da prati nove mode koje negiraju socijalizam. Kao čovek kulture i umetnosti, smatra da je upravo ta multikulturalnost u umetničkom smislu ono što je Jugoslaviju i činilo toliko vrednom. Taj osvrt nam kroz njegove dobro poznate duhovite anegdote i dosetke donosi još i mišljenje da Jugoslavija nije sahranjena dostojno. “Nismo uspeli dostojanstveno da se oprostimo od Jugoslavije. Imamo taj leš koji nismo uspeli još uvek da sahranimo i koji još uvek miriše, a to znate i nije baš prijatno.”
Za kraj večeri prikazana je predstava “Neoplanta” koja se izvodila u Ujvideki Szinhaz u režiji Andraša Urbana, čija je adaptacija Kišovog “Časa anatomije” trenutno aktuelna u Srpskom narodnom pozorištu. O verodostojnosti “Neoplante” na sceni Vegel govori da je Urban ostao apsolutno veran duhu romana, dok na pitanja o filmskoj adaptaciji kaže da bi možda bila teže ostvariva. Do sledećeg druženja rastali smo se od Lasla uz iščekivanje njegovih predstojećih izdanja, “Balkanske lepotice” koja nas očekuje za oko dve nedelje i govori o istoriji grada Novog Sada kroz ceo XX vek, a zatim i do kraja godine “Novosadskih dnevnika”.
Milica Erdevički
Foto: Bulevar Books
