Naslov zbirke iskazan u imperativu nagoveštava sadržaj stihova-motive mladog buntovnog pesnika. Preuzeti su stihovi poznate grupe rock grupe Ekatarina Velika. Jovan Milosavljević razmišlja o vremenu u kojem živi, sivilu velegrada. Ilustracije na naslovnici korica zbirke same za sebe dovoljno govore, ima dosta simbolike kao i u pesmama, ali i želje da bude smislenije, svetlije i bolje. Pita se pesnik – ko je ubio ljubav u nama? Autor, Jovan Milosavljević, definitivni urbopoeta, bori se u sebi, za sebe, polako, reklo bi se, kadkad, gubi nadu, ali, veruje on, to može, i hoće da pobedi! Sam naslov knjige Zaparaj noktom do bola, slika, misao, moto na četvrtoj strani (kontrast), tako se strukturalno tokom cele knjige provlači može uočiti, primetiti, nikako da iritira – čak – naprotiv, da prija!!!
I same misli ispred celina govore o pesniku i sadržaju. Na samom startu uočavamo tamu u pesmi Beskrajne noći grada u završnim stihovima:
…svaka je noć moja noć
moja kolevka i moj grob.
Dragi široki čitalački auditorijume – očekujete li leptiriće i ljubičice u nastavku ove knjige? Pesnik Jovan Milosavljević je uspešni analitičar svakodnevnice i rutine Vavilona kakav je Beograd. On u njemu živi, proživljava ga i doživljava ga u svojim ekspresijama. Jovan ga veoma dobro poznaje. Možda više nego li bilo ko drugi! U tome je Milosavljevićeva tajna i kvalitet plus, koji mora biti naglašen, podcrtan, podstaknut, prenet, preporučen, kako privatno, tako i javno – upravo ovako kako ja to sada činim!
Jovanov pesnički subjekt se pita i bori u sebi stihovima pesme Real life:
Guram svoje misli uzbrdo
No one se uporno vraćaju i gaze me.
Mišići pucaju od bola,
Ali se ne predajem, i stalno se pitam zašto?
Ulice, bezimene istine, ponor, magija, gubitak, nebo, stih stresam prašinu sa slomljenih krila, 365 uspona i duplo više padova, moć, misli… samo su neke od odrednica koje Jovan Milosavljević refleksivno prikazuje unutar korica ove ozbiljne, neočekivane, njegove prve knjige pesama. On dalje nastavlja sa ustihovanim pitanjima poput – da li mrtvi mogu voleti? Zanimljiv je obrt u stihovima:
Čujem pucanj, ali ulica je pusta, ponovo sam se ubio.
Urbopoeta Jovan Milosavljević (1973.) nije samo to! On i sam u jednoj od pesama kazuje da je i SANJAR! U komadu Oni koji dolaze, možemo uočiti izuzetno retku i originalnu pesničku sliku u stihu – gejzir u mojim očima gubi snagu. Opet nailazimo na kontrast – komedija užasa. On je osećajan, on želi da bude željen. U pesmi Oseti me on zapisuje – naći ćeš mene i moj strah, na drugom kraju usnulog grada. Četiri naredna stiha pesme Neurosis su, moglo bi se reći, u vremenu brutalnih dobronamernika, u kojem svi živimo ili životarimo, univerzalna, a Boga mi i antologijska:
Jedan život vinut do rasplinuća
jedan čovek na rubu sloma
i pogled upućen u neizvesnost
Dana koji sviće.
Da se primetiti i lepi i ljubavni tonovi i naleti, stihovi Jovanovi. Njih ima, ali u daleko manjoj meri. U pesmama Repeat i 10.09. na primer. On nalazi Izlaz (Exit) jer, kako kaže – Vreme je da se krene! Pesma Duga je zaista magična i čarobna. Knjigu zatvara pesma Odbijam iz koje bih izdvojio i sa vama podelio Jovanove stihove:
…ne verujem u prazna slova
i odbijam bilo kakvu povezanost sa ubistvom sebe!
Kontraverzan kraj knjige Zaparaj noktom do bola, ostavlja blagu jezu, i dubok uzdah i – dovoljno govori o svima nama! Da, o svima nama! Urbopoeta Jovan Milosavljević je nas hiruškim nožem precizno secirao i otklonio kancer od zdravog mesa.
Ako mu je to bila želja i namera – uspeo je!
Živeo!
Toliko od mene. Od tetoviranog srca! Tačka.
Milan B. Popović
