U susret beogradskoj premijeri predstave “Jami distrikt” zakazanoj za 26.april, te novosadskoj reprizi 13. i 14. maja, razgovarali smo sa rediteljem, Kokanom Mladenovićem. Na nedavno završenom Festivalu profesionalnih pozorišta njegova predstava “Na Drini ćuprija” je ponela pobedničku titulu, dok je ista predstava i u takmičarskom delu Sterijinog pozorja. A nisu samo nagrade dokaz toga da njegove predstave ne ostavljaju nikoga ravnodušnim, dokaz su i konstantna “brujanja” novosadske čaršije – pozitivna, pohvalna, do onih koji ostaju bez teksta isključivo sa svojim iz korena prodrmanim emocijama, stavovima i razmišljanjima. Sem svog pozorišnog rada, poznaje ga i šira, nepozorišna publika zbog otvorenog iznošenja mišljenja o svetu koji nas okružuje i situaciji u kojoj se nalazimo, te gotovo svakog javnog nastupa koji izazove reakcije i istomišljenika, i onih koji to nisu.
Kako je došlo do ideje i želje za radom na predstavi “Jami distrikt”?
„Jami distrikt“ je rugalica o naciji. To je, kako kaže Milena Bogavac, autorka teksta: “Mesto na kome su se sreli Bertold Breht i Monti Pajton“. To je cinična pesma dvorske lude na dvoru koji se sprema za novi rat, a novog rata će, bojimo se, biti. Pogledate li političku scenu Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, videćete da su na delu ne samo iste politike, već često i isti ljudi koji su devedesetih u svom krvavavom piru uništili zemlju u kojoj smo živeli. Pred njihovu zahuktalu retoriku treba stati i raspaliti po njima iz svih raspoloživih oruđa i oružja, pa i pozorištem, ako treba!
Ova predstava kao jedna, kako ste i sami rekli, “ozbiljna satira o Balkanu” nosi jednu specifičnu poruku za sve oni koji bi da ratuju ponovo, ali kakvo je Vaše mišljenje o tome da li je i zašto običnom pojedincu nacionalni identitet toliko važan?
Nacija je poslednji azil za neuspešne. Kad vam sposobnosti, frustracije i kompleksi ne dozvoljavaju da se ostvarite kao individua, kad nemate dovoljno hrabrosti ili talenta da se personalizujete u svetu koji vas okružuje, onda ćete se sakriti tamo gde je mnogo takvih kao što ste vi – u grupu, gomilu, ili, u najširem smislu – u naciju. Nacija vam neće dati odgovore, ali će vam dati uverenje da ste jači, pametniji, posebniji samo zato što joj pripadate. Ponudiće vam urlanje čopora umesto glasa pojedinca, ponudiće vam kolektivnu svest umesto vašeg sopstvenog razuma, ponudiće nacionalni mit umesto individualne istine i vi ćete se, u tom brlogu nacije, osetiti sigurno i zaštićeno.
Šta je ono što Vam posebno „iskače“ u toj sprezi pojedinac-nacija?
Oduvek mi je bilo krajnje frustrirajuće što neke stvari, koje nikako nismo mogli da izaberemo, niti da na njih utičemo, kao što su nacija u kojoj ćemo se roditi, većinska religija kojoj ta nacija pripada, ili boja kože, odredjuju stav drugih prema nama, ili naš prema njima. Zar je moguće da sve ono što smo, od trenutka svog rođenja, uradili da bismo se personalizovali, da sva naša razmišljanja, stavovi, talenat i borba za sopstvenu individualnost, nisu dovoljni ni da se, do sopstvene smrti, plasiramo bar na treće mesto, da se dočepamo bronzane medalje svog života, da zakoračimo na to pobedničko postolje na kome stoje Srbin, pravoslavac i belac?
Koliko je bilo teško preneti jedno delo poput Andrićeve „Na Drini ćuprije“ na pozorišnu scenu, a ipak ostati veran duhu?
Taj sjajni ansambl Srpskog narodnog pozorišta, koji je u jednom napornom i izuzetno kreativnom procesu zajedno sa mnom i mojim saradnicima istraživao roman „Na Drini ćuprija“, omogućio nam je da raščlanimo sve vidljive i nevidljive nivoe Anrićeve priče. Za nas koji smo kreirali tu predstavu, „Ćuprija“ je priča o cikličnom zlu. Gotovo u pravilnom ritmu, za ovih četiri stotine godina od kada je most napravljen, narodi koji žive u Višegradu čine jedni drugima neverovatna zverstva. Menjaju se epohe, dolaze i odlaze države, ali zlo ostaje. To zlo obesmišljuje most, velelepnu zadužbinu Mehmeda Paše Sokolovića, kao mesto spajanja i prosperiteta, mesto opšteg boljitka za sve koji na tom prostoru žive i pretvara ga u mesto stradanja, razdvajanja, granica, javnih pogubljenja ili individualnih nesreća. Shodno tome, mi smo, posmatrajući priču o cikličnom zlu iz današnjeg vremena, uočili u Andrićevom romanu motive za nastavljanje priče tamo gde je pripovedač napustio priču, na kraju Prvog svetskog rata.
Koje ste motive, sem tih o kojima je Andrić pisao, dodatno inkorporirali u predstavu? U toj, kako kažete, priči o cikličnom zlu, vi dovodite priču do kraja, ali mislite li da ga ima zaista?
U našoj predstavi govorimo i o zločinima Francetićevih ustaša nad Srbima iz Istočne Bosne, koji su se na tom mestu desili u Drugom svetskom ratu, kao i o zločinima braće Lukić i njihovih pomagača nad muslimanskim življem u Višegradu 1992. godine. Tu se ciklus zla zaustavlja. Istorija, Andrićev roman i naša politička stvarnost uče nas da je to zaustavljanje privremeno i da konačnog rešenja, dok je nas sa obe obale Drine, nas nespremnih da se suočimo sa sopstvenim zlodelima i žalosnim doprinosom ukupnoj nesreći, nema, niti će ga biti. Isto tako, na tom mestu, suštinski nema mosta, mada ga ima već vekovima. Na ovim prostorima žive narodi koji svaku plemenitu ideju izvrgnu u njenu suprotnost, svaku veliku zamisao u sitni interes, svaku tačku dodira u mesto konflikta. Moj dramaturg Svetislav Jovanov kaže: „Ljudi mogu da naprave most, ali most ne može da napravi ljude.“
Na predstavu Koštana bih se osvrnula, ali bez ikakvog senzacionalizma kojim je bila propraćena, već više sa aspekta njene “evergreen” strukture. Da li se češće odlučite za neka dela upravo zbog te njihove svevremenosti i uvek aktuelnog prikaza društva?
Koštana, Bore Stankovića, nosi u sebi priču o pobuni, o strasti koja ne pristaje na malograđanske okvire sredine koju razobličuje i čiju reakciju provocira. Koštana je lakmus za čitanje jednog zatvorenog sveta lažnih patrijarhalnih vrednosti, deklarativne religioznosti, sputane seksualnosti i svekolike laži koja se proglašava društvenom vrednošću. Pukotina koju ona napravi u sistemu palanke toliko je velika da odgovor mora da bude izuzetno surov da bi se palanka vratila kolotečini svojih vrednosti. Taj odgovor je prisilna udaja i progonstvo, kod Bore Stankovića, ili kamenovanje u našoj predstavi.
Koja su dela koja u tom smislu još eventualno imate u planu?
Reditelj jeste neko ko kroz pozorište vodi dijalog sa sopstvenim društvom i vremenom. Od onoga što mislimo o svom svetu, uočavanja njegovih devijacija, stranputica i izopačenja, zavisi naš odabir tema i komada. Postoje klasični komadi u kojima se prepoznaje naš današnji svet, komadi koji u sebi nose univerzalne priče o ljudskim i društvenim vrednostima, poput Sofoklove „Antigone“, na primer, kojima se uvek vraćam. Postoji, naravno, i niz odličnih savremenih pisaca koji imaju dovoljno hrabrosti i dara da se uhvate u koštac sa vremenom u kojem živi i oni čine drugu okosnicu moje rediteljske priče. Poslednji „klasični“ tekst kojeg sam radio je Šekspirov sonet 66, u mađarskom pozorištu „Čiki Gergelj“ u Temišvaru u Rumuniji. Na drugoj strani stoji praizvedba komada „Jami distrikt“, Milene Bogavac, ili „Rubište“ Ninoslava Đorđevića, komad kojeg upravo režiram u Šabačkom pozorištu.
Hamletovski povik “Ovo vreme je iskočilo iz zgloba”, na koje konkretno uganuće danas se misli?
U vremenu u kome živimo uništeni su osnovni postulati na kojima počiva ne samo naša umetnost, već i naš ukupni život – pravda, čast, moral, poštenje, istina… U takvom vremenu je nastavak ovih stihova još strašniji, jer Hamlet kaže: “Ovo vreme je iskočilo iz zgloba, o nesreća, sram – što sam rođen da ga popravljam sam?“ Ta usamljenost u želji da se popravlja svet, odustajanje ili nezainteresovanost ogromne većine za bilo šta što se ne tiče samo njihovih ličnih, već interesa svih, ta unižena i obesmišljena svest o radu za opšte dobro, oslikava našu svakodnevicu i one koje još uvek imaju snage i želje da se bore stavlja u situaciju sigurnog gubitka. Ako odustanete od borbe, osećaćete se poraženo pred sobom; ako se borite, poraziće vas vreme i okolina. Bez obzira na to, duboko verujem da je borba u prirodi samog teatra i da mi nismo tu samo da konstatujemo devijacije svog vremena, vec i da se svim sredstvima, na sav glas, borimo da se vreme promeni.
Dakle, u tom smislu pobuna bi došla kao moralna obaveza umetnika?
U vremenu u kome živimo, u državi u kojoj živimo, pobuna nije samo naše građansko pravo. Ona je naša umetnička obaveza. Kao odgovor na uništen sistem vrednosti u zemlji u kojoj živimo, ovih se dana na ulicama dešava jedan spontani teatar pobune koji traži da odgovorimo na njega. Odgovor može biti samo jedan – pobuna!
Tabašević je u skorije vreme govorio o “prepuštenosti kulture” u smislu položaja kulture nekada i danas od strane društvene “elite”. Kakav je Vaš stav po tom pitanju, koji je položaj kulture danas?
Našu zemlju vode oni koji o značaju kulture i obrazovanja za sudbinu jednog naroda ne znaju gotovo ništa. Uostalom, njihov žalosni doprinos, od devedesetih na ovamo, ukupnoj estradizaciji društva, promovisanju svake vrste primitivizma i agresije, kao i ukidanju moralnih i estetskih normi, toliko je vidan i poguban da ga ne treba posebno apostrofirati. Sa 0,62% budžeta namenjenog kulturi naša država jasno stavlja do znanja da će nastaviti da sprovodi kulturni genocid nad sopstvenim narodom, genocid koji je milione ljudi sveo na stadijum poslušnog stada, budeći u njima ono najprimitivnije. U toj zemlji estrade i rijaliti programa u kojoj živimo, institucije kulture su, sem časnih izuzetaka, poverene političkim poslušnicima, a ne ljudima od znanja i ideja. Smisao tih ljudi, pa i institucija koje vode, je da ne talasaju i da saučestvuju u zločinu očuvanja privida demokratije i funkcionasanja jedne države koja je sve samo ne demokratska i sve samo ne država kulture.
Milica Erdevički
Foto: Dado Dilas
