Popularni sarajevski alter-pop sastav Letu Štuke održao je sinoć u novosadskom Gerila baru koncert kojim su, već drugi put od objavljivanja novog albuma „Topla voda”, promovisali pesme sa istog, ali i razgalili prisutne dobro poznatim hitovima zastupljenim na prethodnim albumima.
Kako je ovo Štukama bila druga koncertna turneja od izdavanja albuma sredinom novembra prošle godine, Novosađani su se, sudeći po raspoloženju i energiji kojom su odisali, zaželeli njihovog nastupa koji karakterišu originalna mešavina popa i roka sa primesama elektronike i folkerskog melosa, i još originalniji, nadahnjujući tekstovi na temu ljubavi, međusobnih odnosa i društvenih dešavanja i stanja. Ono što Letu Štuke izdvaja od većine bendova upravo su njihovi tekstovi čiju vrednost i suštinu shvataju upravo oni koji tu vrednost umeju i da cene. A najveći krivac za to je njihov tvorac, frontmen i tekstopisac, Dino Šaran.
Dino je ona karika koja je sinoć povezala bend sa publikom, koji je energiju sa bine preneo i na okupljene fanove i to bez ikakve napadnosti, bez namere da glumi zvezdu i da animira publiku; jednostavno jednostavan i odmeren. Verujem da je zbog velike želje da se priđe što bliže bini, osete atmosfera i vibracije još jače, jedini prazan prostor bio onaj kvadratni metar na samom ulazu u lokal, u ćošku, daleko za šankom… Ali, u jednom trenutku i on je pojedinima postao dovoljno dobra pozicija za uživanje.
Dođe čovek, tako, u situaciju da napred ne može, nazad neće, pa đuskaš u sredini dok Dino peva, recituje, dušu čita… Na svaku ljubavnu pomisliš „pravo je moja” – veruješ da si rođena da ljubiš i praštaš i voliš za sve („Bella dona”), da ste sami na svetu („Sami”), kao i da nijedno srce ne kuca u frižideru („Ne poznajem”) pa sve dok ne krene neka nova „tvoja” i ne prepoznaš u njoj svu nedaću ovog potrošačkog društva („Supermarket”), društva što radi od devet do pet („Zemlja gori”), gde moliš od boga zdravlja kad već pravde nema („Bože zdravlja”) u ovom svetu bez srca i morala („Topla voda”). I tako puna dva sata, koliko je trajalo to stanje zanesenosti i povezanosti – upoznavanja sebe i prepoznavanja u tekstovima, deljenja bliskosti i oduševljenja muzikom sa svima koji su se na svirci zadesili.
A ti svi, odnosno ostali, i oni su imali „svoje” pesme – „Proteini i ugljikohidrati”, „Ulice”, „U ovom svijetu”, „Minimalizam”, „Psycho”, „Signali”, „Kao na zapad”, „Brojevi računa”, „Pero Papacoder”, „Gorile u magli”, „Kreten”, „Kule” i uz njih plesali, đuskali, pevali u glas ili u sebi, grlili se, ljubili, rukovali, delili utiske i množili iskustva.
Kada vas nadvlada subjektivni osećaj da je svaka njihova pesma hit, teško da ćete proceniti koja će se sledeća još bolje odraziti na publiku. Iako je bilo teško, dobili smo pobednike, koji su, vešto i taktički, čuvani za kraj – uz prve taktove „Tesle” svi su zapevali i zanjihali se, a još emotivnije odreagovali na pesmu „Sunce” u kojoj se pevački oprobao i glumac Branislav Trifunović, njihov čest gost na koncertima. I nakon četiri studijska albuma, pesme koje su ih proslavile sa prvog – „Šutiš” i „Mjesto za dvoje”, i dalje su omiljene među omiljenima. Nije toliko bitno da l je to zbog emocija koje izazivaju ili milozvuka koji prati tekstove, da li do njih ili do nas, ali jedno je sigurno – niko sinoć nije razmišljao o tome kakva je to sila koja nas je uvukla u centrifugu emocija već smo joj se, jednostavno, prepustili.
Mada je skoro uvek najpametnije završiti kada je svirka doživela svoj vrhunac, niko se nije prevario zbog vraćanja na bis. Pesme „A kada boli”, „Tuga” i „Mali”, a nakon drugog bisa i „Tepsija” koju je publika sama zatražila i prizvala, potvrdile su da su ovi umetnici, još od prvog albuma 2005. zazvučali onako kako to sad prepoznajemo kao njihov karakteristični melos. To ne znači da su starije stvari bolje od novih, već da sa godinama dobijaju na svom značaju i vrednosti, na punoći izraza. Nove su zaživele među rajom koja je to sinoć u punoj Gerili i dokazala.
Ne znaju sve stvari da traju, niti mogu; Letu Štuke umeju i to rade već jako dugo. Neka vam sledeće godine donesu još barem simbolična 33 hita, pa se vidimo ponovo negde „na ovoj divnoj planeti”, kada nam se ponovo „poklope boja i broj”.
Nataša Pudar
Foto: Miloš Spasić – više fotografija pogledajte OVDE
