Od smrti Ive Andrića prošlo je 42 godine, od objavljivanja njegovog najpoznatijeg dela 72, a od izgradnje ćuprije koja ga je toliko obeležila (a i on nju) skoro pola veka (za one zaljubljenike u brojeve tačno 446). Međutim, ta savršena andrićevska reč koja se uz most nerazdvojivo uklesala u prostor (i vreme) ne jenjava, pre bi se reklo kako zapravo postaje sve kristalnija i britkija, potrebnija.
Sedim u sali Vinaver Biblioteke šabačke tog 24. maja, zajedno sa svojim dvema profesorkama književnosti, dok mi glumac Tihomir Stanić evocira jedno nepovratno prošlo vreme iz srednjoškolskih dana. Stanić se do sada nebrojeno puta dokazao publici, kako u svojim filmskih izrazima, tako i u pozorišnim; nebrojeno puta je doneo na scenu našeg jedinog Nobelovca kojeg nismo imali priliku da zateknemo među svojim savremenicima, a kojeg smo toliko željni. Još od “Lajanja na zvezde” pa naovamo svi gledamo i slušamo Andrića kroz svaki njegov pokret i reč. On nam i te večeri dopušta da se sve svede na obilje Andrića u toj prostoriji prepunoj ljudi.
Odabrani delovi romana doneseni u ovu književno-umetničku noć su svakako neki od najupečatljivijih, jedni od književno najsavršenijih, oni koji nas do tančina prevode u ondašnje prilike, koji govore glasom kasablija, koje ona Drina, još nepristigla do Crnog mora, udara, nosi i lomi na sve načine.
Sve to me odvodi u obaveznu lektiru, jedinu obaveznu radnju koja se ne prezire kao druga moranja, pa uživam u posmatranju šire slike sa sadašnje pristojne distance. Uživam u toj večeri baš zato što sam odrasla pored jedne druge ćuprije na Drini, koja nije ni približno velelepna kao ona u Višegradu, ali svakako mi je obeležila čitavo detinjstvo.
Otkako sam naučila da čitam, pa uspela da slovkam naziv debele, crne knjige u tvrdom povezu, mislila sam da ništa drugo ne može biti tu opisano do ona ćuprija preko koje su svi koje sam znala morali preći najmanje onaj broj puta koji se ne zna izbrojati. Do kraja osnovne škole toliko sam inkorporirala u sebe sve naslove tog Andrićevog kompleta da bih ih i sada mogla pobrojati u sred noći probuđena.
A posebno mi je tu ljubav potkrepljivalo i njegovo ime “Ivo”, nominativ sa -o, isto onako kako se u mom ravničarskom kraju na granici sa Bosnom govorilo. Kod nas su muška imena bila Savo i Ivo, a ženska Iva i Sava. Kasnije upoznata sa društvenim konvencijama nailazim na podrugljiva prihvatanja tih činjenica, te sopstvena postiđena čupkanja krajeva suknje i obaranje pogleda, zato što izgleda nisam baš dobro shvatila svoj jezik i nisam baš kulturna kako sam mislila da jesam. Ta velika slova IVO, zlatnom urezana na crnoj podlozi, jasno su potvrđivala svu moju kulturu i shvatanje jezika, pa sam ih još više volela.
Mogla bih navesti još toliko mnogo ličnih – ranih i kasnih, andrićevskih iskustava koje sam imala, a koja su me upravo dovela u to veče, u grad koji još uvek intimno doživljavam svojim, toliko da bih vas sasvim sigurno ugušila u moru nevažnih podataka.
Ali šta je svakako iz ove priče važno za pamćenje jesu ta zlatna slova njegovog imena u istoriji naše književnosti, ne bih rekla crne jer je blistava koliko i on, ali svakako crnih vremena u kojima postoji, a koja se još od onog mosta pa do danas samo smenjuju, toliko da dovode do pitanja šta li je vreme – ciklus, spirala ili, kamo puste sreće, linija koja će jednom i za nas uzleteti preko x-ose?
Važna su i ta pitanja podela s kojima nas suočavaju u poslednje vreme, o tome šta je ispravno: Ivo ili Iva, ili umesto toga prihvatanja zajedništva, ili zapravo nekog pitanja premoštavanja i jednog, i drugog, uz gubitak svih vrsta senzacionalizma koje sve to nosi sa sobom.
Takođe je od značaja i činjenica tog Andrića inkorporiranog u naš DNK, tog književnog Tesle i Pupina (o kojima se, uzgred rečeno, u isto vreme održavala izložba u Muzeju prekoputa Biblioteke). Važna nam je metafora te ćuprije na Drini, pa koja god ona bila, koja će dokle god je ima u svesti govoriti o značaju i povezanosti ljudi s ove i s one strane.
Mehmed-paša iz malog sela Sokolovića i Andrić Ivo iz Travnika, imali su jednu zajedničku muku i lek – ćupriju na Drini, svaki na svoj način, obojica veziri svog vremena i svojih ljudi. Reč vezir, u etimološkom smislu, označava onoga koji nosi teret. Ovaj teret, metafizički, koji uspeva da premosti jedna građevina od kamena i jedna jednako velelepna umetnička struktura, još će čini se mnoge vezire iznedriti, a mi smo tu da pomažemo gradnju kad god nas put nanese na tu stranu.
Milica Erdevički
