Nenad Baraković Bara je kolumnista i muzičar. Posle prvog srednjoškolskog benda Dnevni red, svirao je u bendu Ćelava Gospođa, sa kojim je snimio jedan album, a trenutno radi na novom albumu sa pank-rok bendom Charlie Brown, koji će, po njegovim rečima, ugledati svetlost dana dok ne uđemo u Evropsku uniju. Nenad je vrlo svestrana ličnost u šta ćete se uveriti čitanjem odgovora na naša pitanja.
Datum rođenja
9.4.1991.
Ime najboljeg prijatelja ili prijateljice?
Trudim se da sam sebi budem dobar prijatelj, kako bih mogao biti i drugima. Izdvojio bih majku, koja me trpi 27 godina, i Karla, koji me trpi sedam godina. Svaka im čast.
Koji si poslednji film pogledao?
“A Perfect World”, po ko zna koji put. Bacite pogled, ali spremite papirne maramice za kraj filma.
Koju si poslednju knjigu pročitao i da li bi je preporučio našim čitaocima?
“Moj pas Glupi”, od Džona Fantea. Pisac koji je uticao na Bukovskog, a koji, opet, nikada ne bi postao popularan da nije bilo Bukovskog, jer ga je on, kada je stekao popularnost “gurao” po izdavačkim kućama.
Da li bi se prijavio na neki kviz?
Ne volim podsticanje takmičarskog duha i merenja “čiji je veći.”
Koja bi tri mesta želeo da posetiš?
Promociju svog prvog romana, promociju novog albuma benda koji sam napravio sa već pomenutim Karlom i glumcem Zlatkom Rakonjcem, i neki radijski studio gde bih vodio autorsku emisiju.
Imaš li kućnog ljubimca?
Nemam, ali sam prošle godine uspeo da spasim i udomim devet kučića koji su bili prepušteni sami sebi. Ove godine sam imao i par smrdibuba u onom nenormalnom naletu, ali su verovatno i one zapalile za Nemačku da peru sudove kada su skontale gde su došle.
Omiljena pesma?
Imao sam par saundtrekova za 2018. godinu. “There Is A Ligh That Never Goes Out”, od Smitsa, “I posle svega (Odjebi)”, od Čoveka bez sluha i “Radio Nowhere” od Springstina.
Sećaš li se imena i prezimena omiljenog nastavnika ili profesora iz škole?
Profesorka srpskog jezika i književnosti, Svetlana Vojvodić. Izvinjavam joj se ovom prilikom što nisam dozvolio da moji sastavi izlaze u školskom časopisu. Mada, bilo je tu još kul profesora kod kojih su petice završavane rezanjem koncerata od U2, ili novih albuma od Bed Relidžna i Ofspringa. 🙂
Omiljeni sportista?
Ivan Mogli Lakićević, fudbaler. Trenutno igra za Đenovu, u italijanskoj Seriji A. Pre toga je nastupao za Vošu. Kako da mi ne bude omiljen kada mi u toku prepiske prosledi linkove od pesama Nikole Vranjkovića, Brejkersa i EKV-a? Čovek koji ruši predrasude o tome da su profesionalni sportisti u današnje vreme ”operisani” od kulture.
Bioskop ili pozorište?
Pozorište. Prethodnih godinu dana sam radio ton za predstavu “Heroj nacije”, po tekstu Ivana M. Lalića, sa divnim ljudima. Glumci i ekipa su na festivalima osvojili dosta lepih priznanja. Hej, čak smo imali i cenzuru za reprizno emitovanje.
Harry Potter ili Lord of The Rings?
“Star Wars.” Mada, ne bih se bunio kada bi me Ema Votson napala u nekom mračnom budžaku.
Sećaš li se snova ujutru?
O, da. Znaju biti intezivni i često sanjam. Imam dva košmara koja me prate od kada znam za sebe, koji sami po sebi ne bi bili strašni, kada bih vam ispričao, ali unutrašnji doživljaj- pakao. Mogao bi da padne neki egzorcizam.
Da li više voliš domaće kolače i torte ili kupovne čokolade?
Nisam ljubitelj slatkiša, generalno. Generalno. Da li ste primetili koliko ljudi često upotrebljavaju tu reč u poslednje vreme? Ako niste, obratite pažnju. Biće vam zabavno, generalno.
Imaš li neki talenat koji ne koristiš trenutno?
Da, više njih. Neumerenost, sažaljevanje samog sebe, spavanje do podne i briga za čovečanstvo koje tone u propast. Ogromni talenti koje ne koristim trenutno.
Kakve ljude ne voliš?
Ne volim ljude koji sude o drugima, tako da se ni ja ne bih igrao sudije.
Jesi li jutarnji ili večernji tip osobe?
Jutro je pametnije od noći, pa pokušavam da se rukovodim tom rečenicom. I ako više volim noć, što će reći da sam malko i glumpav?
Gde bi voleo da živiš, a da to nije Srbija?
U Srbiji. Gde su ljudi nasmejani i pre momenta kada im carinik lupi pečat za ulaz u Evropsku uniju. Gde se deca ne leče SMS porukama, gde će mladi ljudi znati ko je Kiza Zoranović, ili Nebojša Milutinović. A umesto gledanja rijaliti šou programa će preslušati novi album od Čoveka bez sluha ili ispratiti šta Majkić pušta na O radiju. Gde će umesto knjige od starlete (koju nije ona pisala) pročitati neki vaš izveštaj sa svirke. E, onda bih mogao na miru da zapalim do Kalifornije, ili do Nenada Milića iz benda Tito’s Bojs u Frankfurt, pa da pravimo Balkan pank bend, što mi je i predložio ove godine. Ali do tada, ovde sam gde sam. Hajde da se cimamo, bar zbog mladih ljudi, koje dolaze posle nas. Ne bi bilo lepo od nas da im ostavimo kao zaostavštinu autotjuniranu i rijaliti Srbiju sa silikonima, provučenu kroz filter, koja se smeje samo u storiju na Instagramu.
Imaš li omiljenog slikara?
Moj drugar Adam zna jako dobro da crta. Zna i već dva puta pomenuti Karlo, radio je omot za album našeg tadašnjeg benda- Ćelava Gospođa. Mada, oni nisu slikari, već crtači, zar ne?
Koji je tvoj najveći uspeh do sada?
Moj najveći uspeh je to što sam prestao da se borim sa samim sobom i što mi “Ju tjub” više nije na šafl, pa mi ne svira na svakih deset minuta “Uzalud pitaš” od Haustora.
Kako table s natpisom “zabranjeno je gaziti travu” dospeju na sredinu travnjaka?
Zapravo, pored te table treba staviti još jednu tablu sa natipsom “Zabranjeno gaženje table sa natpisom zabranjeno je gaziti travu”, zbuniti protivnika i dejstvovati u trenutku kada njegova zbunjenost dođe do tačke usijanja.
Koju osobinu ne voliš kod sebe?
Volim sve svoje osobine, one su deo mene i ja bez njih ne bih bio to što jesam. Svi mi ispadamo svakakvi, s vremena na vreme, što je i normalno. Hajde da prihvatimo nesavršenost kao deo svih nas, dok je korigujemo, koliko je to moguće. Osim ako nismo savršeni. E, takve ljude ne volim. Savršene. Zakasneli odgovor.
Kada bi postojao vremeplov u koje doba bi se vratio?
Kraj sedamdesetih, početak osamdesetih. Kada je urbana kultura bila deo mejnstrima, da zakucam par hitova za “Jugoton”, pa da i danas živim lepo od njih i da se o meni pričaju bajke kao o mnogima, čast izuzecima.
Koji je najvredniji savet koji si u životu dobio i koji bi mogao da daš?
Da je 21. vek, vek u kome nema vremena da se uči na sopstvenim greškama, već tuđim.
Poruka za kraj?
Ne sakrivajte tugu iza kesice od Čipsa kako bi izgledali srećni i nasmejani. Imate svoj osmeh.
Fotografije ustupio Nenad Baraković
