Drugi april poznat je kao Međunarodni dan dečje knjige i na taj dan rođen je tvorac “Male sirene”, “Ružnog pačeta” i drugih svetski poznatih bajki, H. K. Andersen.
Međutim, u mom svetu, ovaj datum ima potpuno drugi značaj. Možda je slučajnost, možda ne, ali drugog aprila 2012. započeta je predivna bajka koja traje već četiri godine. Osnovana je Lemijeva knjižara. Čarobno mesto smešteno među grbavičke pisce, u Puškinovoj ulici. Još uvek mislite da je slučajnost?
Već smo u jednom tekstu pisali o ovom utočištu, ali kada je reč o lepom, nikada nije dosta. Nikada nije suvišno o tome govoriti.
U našem današnjem modernom, ubrzanom, komercijalnom svetu, ova bajka traje i prima k sebi sve one koji vole knjige, muziku, fotografiju, umetnost i kulturu pre svega. U tom duhu proslavljena je i četvrta godina, kako su i sami rekli “opstajanja”.
Nakon obeležavanja rođendana H. K. Andersena, u Puškinovoj 40 odvijalo se pravo malo slavlje. U 19h bio je skup gostiju sačinjenih od porodice, prijatelja, uličnih čitača do umiljatog retrivera.
U knjižari su bile izložene fotografije mlade umetnice Ivane Čavić nastale tokom proteklog perioda, a događaj je akustičnom svirkom upotpunila i Dunja Dačić Dojo. Nakon nastupa, posvetila je deo svog vremena i Remix Pressu, a u nastavku teksta pročitaćete o čemu smo razgovarale.
Remix: Kako si izabrala svoje umetničko ime?
Dojo: U suštini, ja se bavim i karateom i svako mesto gde se treniraju borilačke veštine se zove dođo. Odrasla sam u dođo od mog oca pošto je on isto karatista. To su moje dve struke, muzika i borilačke veštine, to jest karate konkretno. Kad sam bila mala u našem klubu “Dojo Dačić” pitala sam:”Šta znači dođo?” pa kao:”Dođi Dačiću!” 🙂 Kada sam postala starija, bila sam zaljubljena u istočnu kulturu, način na koji razmišljaju i emocije i sve slično. U stvari, dođo je mesto puta, u bukvalnom prevodu i to je mesto na koje odlaziš da treniraš svoj duh i svoje telo. I meni se sviđa zato što je to u stvari prazan prostor gde si ti slobodan da kreiraš šta god hoćeš. Da li ćeš da meditiraš, između ostalog, ne samo da vežbaš borilačke veštine, vezuje se za zen budizam koji je usko vezan sa borilačkim veštinama. Meni se svidela ta metafora jer muzika i sve što ja kreiram, to je neki moj svet gde volim da mislim, gde ja pozivam u svoj prazan prostor bilo koga, da može sa mnom isto da vežba, da mi prolazimo kroz neki zajednički put. Tako sam izabrala taj nadimak.
Remix: A kako si izabrala da pevaš na engleskom, a ne na srpskom?
Dojo: Ja u suštini pričam engleski od pete godine. Moj otac je svojevremeno tamo živeo i kad sam bila mala, bila sam ubeđena da on mene neće ništa razumeti kad se vrati. Imali smo tada Cartoon network i ja sam bukvalno upijala engleski konstantno. I kada se vratio, ja sam već tada počela da pričam engleski. Pričam ga zapravo pet godina manje nego srpski tako da mi je to bilo prirodno. A i učila sam džez pevanje, i to je sve na engleskom, lakše se izražavam, pišem na engleskom, pevam na engleskom, nerazdvojni su mi i srpski i engleski, svejedno mi je. Ako me inspiriše da napišem pesmu na srpskom, pevaću i na srpskom, za sad, to je engleski.
Remix: Šta je to novo na čemu radiš što si pomenula tokom svirke?
Dojo: U suštini volim taj momenat trenutne inspiracije zato što nastupam sama i ja uvek govorim da je publika moj bend. Ne osećam se kao da smo razdvojeni, mi smo jedno biće, zajedno spojeni muzikom, tu smo u istom momentu i onda želim da kreiramo zajedno pesmu. Tu je energija od publike koju ja dobijam i uvek tražim od njih jednu reč, bilo koja da je u pitanju. Jednom prilikom mi je jedna devojka rekla “fart” i uspela sam to nekako da ukombinujem u pesmu, ali mi je u suštini bilo i komično jer, super je to jer je samo taj jedan momenat, ta pesma je samo u tom trenutku i posle toga je nestala. I to mi se jako sviđa, sviđa mi se taj trenutak, ta iskra koja se desi između mene i publike i zajedno smo u stvari stvorili nešto.
Remix: Ko su ti muzički uzori?
Dojo: Uvek to spominjem, meni je moj Uvika dao Ninu Simone, oko dvanaeste godine. Ja sam inače tenor, jako dubok glas imam i nikad nisam mogla to visoko i lepršavo da pevam. Ja kad sam čula nju, taj blues i sve, to mi je otvorilo neki novi svet i tad sam u stvari krenula da pevam. Ali dosta me inspiriše i Tom York, Patti Smith-kunem se u nju, njene knjige su fenomenalna preporuka, PJ Harvey… trenutno slušam Savages, isto sjajan bend, ali najviše Radiohead, Tom York, Patti Smith, i naravno klasiku, završila sam srednju muzičku, svirala sam klavir od devete godine. Philip Glass, Erik Satie, Rahmanjinov… Ne slušam samo jedan tip muzike, puštam da me sve inspiriše, šta god me pomeri, to je onda deo moje inspitacije.
Remix: Nastupaš sama, sa gitarom, a dominiraš scenom. Kako se boriš sa tremom, da li imaš tremu?
Dojo: To je stvar jako velike vežbe. Ja kad sam imala svoj prvi nastup, to je bilo katastrofa, ruke su mi se skroz tresle, grešila sam, i tako jedan koncert, drugi koncert… E, onda je bio jedan koncert u Banjaluci gde mi je prišla jedna devojka i rekla: ”Što se ti kriješ, čega se bojiš? I da pogrešiš, šta će se desiti? Ideš dalje!” I samo je nešto kliknulo, šta god da bude biće, neće se ništa toliko strašno desiti zbog čega neću moći da stvaram novu umetnost i da sviram, sve je to stvar trenutka. Tako da mi je to dosta pomoglo. Naravno, što više sviraš, što više nastupaš, sve ti postaje lakše i lakše, postaješ sigurniji. Stvar je vežbe, kao i sa bilo čim što radiš. Verovatno je i tvoj prvi intervju bio takav, te greške koje napraviš su deo procesa učenja, mora da postoji proces učenja, to je prosto život.
Remix: A da kažemo čitaocima otkud nastup u Lemijevoj knjižari?
Dojo: On je moj ujka, moja ljubav, on je mene upoznao sa muzikom, sa književnošću, sa slikarima, sa svim. I iskreno, ja volim intimnu atmosferu, volim intimne koncerte. Meni je super bilo što sam bila tu nekako sa vama. Pogledam vas, doduše, dosta često zatvorim oči jer me preplave emocije, ali osetim tu energiju i kad smo tu negde blizu, zajedno, to je zašto ja radim ovu muziku. Ta konekcija koju imam, koju ljudi stvore dok ja stvaram, to je meni nešto najlepše od svega. To je suština svega, muzika spaja, umetnost spaja. I ujak moj spaja ljude. On zna kako da izabere knjigu, posveti ti pažnju, to je nešto što ja najviše volim. Ja sam osoba od porodice, prijatelja, svi smo zajedno, skupa, radimo nešto, stvaramo, to je poenta života. Bio je rođendan-pa hoću da sviram, naravno, moramo da proslavimo, njegova knjižara konačno. Obožavam ovo mesto, često dođem ovde, ujutru biciklom, popijem kafu, pričamo o knjigama, ti naši momenti su nešto dragoceno za mene. Nema ničeg lepšeg. Naravno, jako je nezgodno, lepa je umetnost, ali treba od nečega i živeti. Zato ja i karate volim, radim sa malom decom, meni je to strava.
Remix: Neobičan spoj, karate i muzika?
Dojo: U suštini nije, zato što je jako velika disciplina potrebna da budeš muzičar. Ja znam da ljudi govore: ”Aaa, rock and roll je život..” Ali svi ti veliki bendovi koje vidiš, to je sve jedna potpuno drugačija realnost. Ja sam bila na turneji kolima, vozi jedna osoba pa druga, zgužvani, ideš 800 km u jedno mesto. Radila sam za džabe svirke samo da mogu da ih radim, pa polako moraš da se gradiš i nadograđuješ. Ne možeš ti da bančiš i ne znam ni ja šta kad u osam ujutru već moraš da ideš ponovo 800 km u drugi grad i tamo da sviraš i ne znaš kakvi će te uslovi dočekati tamo, ali moraš da budeš spreman i moraš da se naspavaš jer je naporno i iscrpljujuće, ne samo taj put, nego treba i izneti taj koncert, potrebna je energija. Nekad i bude teško, publika je nekad distanicrana od tebe pa moraš dodatno unutrašnje da se motivišeš. A karate gradi samopouzdanje, gradi čvrstinu, disciplinu. Ja treniram, svako jutro u osam sati ustanem, idem na trening, dođem nazad, sviram, odem opet da držim trening, radm jogu…Potrebno je da telo može da iznese duh, a moj duh je jako živ, znači mora da mi bude jako telo da bi moglo da iznese duh. Tako mislim da svima fizička aktivnost prija, osećaš se svežije, poletnije, povećava ti se koncentracija, luči ti se hormon sreće, izbacuješ stres iz sebe. A i odrasla sam i uz mog ujaka, a i uz mog oca koji je vrhunski sportista i ujak koji je kreativac, i jedno i drugo je deo mene.
Za kraj razgovora, Dunja nam je najavila da će uskoro u Novom Sadu imati promociju svog novog albuma koji je izdala u decembru, tako da, narode, pripremite se za novu svirku čarobne Dojo.
Tekst i foto: Mina Erić
