U susret velikom koncertu Goblina koji će se prekosutra održati u beogradskoj Hali sportova, redakcija Remix Press-a odlučila je da porazgovara sa gitaristom Leonidom Pilipovićem Leom.
Njegov raznovrstan umetnički život bio nam je vrlo zanimljiv te smo sa njim porazgovarali o svemu i svačemu 🙂 Ko ili šta je njegova velika ljubav, kako se preživljavalo devedestih godina, ali i šta očekuje od osmomartovskog koncerta Goblina, pročitajte u nastavku.
Remix: Dosta toga zna se o tebi, i mada bi bilo najlogičnije da te predstavim kao člana bendova Džukele i Goblini, obzirom na popularnost bendova, nisam sigurna da bi to bilo i najpravednije jer si ti ustvari višestruki umetnik. Možda je ovo i najnezahvalnije pitanje ali, ko je ustvari Leonid Pilipović?
Leo: Ovo k’o kod psihologa … ko sam, šta sam? U pravu si … nezahvalno pitanje na koje ćeš dobiti nezahvalni odgovor 😀 Ajd da probam ovako: strip crtač, koji ne može bez gitare (ono otac, suprug, brat, dobar komšija itd…to se podrazumeva). Sve u svemu, srećan čovek.
Remix: Čitajući tvoju biografiju uvidela sam ogroman problem za mene. Kako od toliko zanimljivih informacija izdvojiti samo nekoliko onih kojima ćemo se baviti u ovom intervjuu? Na žalost, morala sam da presečem pa će moje prvo pitanje biti vezano za strip. Stripom si počeo da se baviš još u osnovnoj školi, učestvovao si na mnogim međunarodnim strip projektima, zajedno sa scenarstom Darkom Kovačevićem bio si autor stripa “What’s New In Da Zoo”, a u poslednjih nekoliko godina radiš za velike strip izdavače u Francuskoj. Da li je strip tvoja prva ljubav koja zaborava nema?
Leo: Ne znam da li je strip ali crtanje sigurno jeste. Sećam se dobro prvih sveščica “Tom & Jerry” koje mi je majka kupovala dok sam još bio klinac… bio sam fasciniran tim sličicama koje imaju neku priču. Vrlo rano sam osetio potrebu da uz pomoć olovke ili flomastera ostavljam tragove gde god mogu, bilo to parče papira ili zid i moji roditelji nisu imali ništa protiv toga (kada je zid u pitanju 🙂 ) Posle su došli razni spajdermeni, betmeni i ostali …‘meni, klinačko loženje na iste do srednje škole. E onda došao Punk, Novi Talas kako u muzici, tako i u stripu i sve je krenulo u tom pravcu.
Remix: Kažu da strip tamo daleko negde još uvek živi. Ima li nade da strip vaskrsne u Srbiji?
Leo: Ne znam. Da budem iskren i ne zanima me previše. Nešto baš i nisam u fazonu da sedim u kući i lamentiram nad srpskom strip scenom ugašenom… imam pametnija posla, kao što je crtanje stripova na primer. Srbija ima izuzetno talentovane crtače koji mahom rade za strane izdavače jer u sopstvenoj zemlji od te rabote i nemaju neke vajde. Čast izuzetcima, i entuzijastima, ja bi ih nazvao fanaticima koji se bave izdavaštvom u ova vremena i to je skoro neprimetno zbog medijskog ignorisanja ne samo stripa, već kulture uopšte… ali to je već poznata priča.
Remix: U vreme onih nesretnih devedesetih godina u Subotici si imao svoj tattoo studio. Zbog neprofitabilnosti crtanja po papiru, prešao si na crtanje po koži. Koliko te je to ispunjavalo? Jesi mogao da iskažeš svoju kreativnost u tom poslu ili je to bilo ono “želim ovakvog zmaja”? 🙂
Leo: Nije me ispunjavalo uopšte! Kako da te ispunjava besomučno crtanje kineskih slova, lobanja, dosadnih tribala…retki su bili slučajevi kada sam imao priliku da pokažem šta znam. Iskreno, tetoviranjem sam se bavio zbog novca jer druge opcije tada nisam imao a ipak je imalo neke veze sa crtanjem. Nisam to doživljavao kao umetnost. Više kao zanat. U jednom momentu sam pomislio “pa neću valjda ovo da radim ceo život?” Na svu sreću, polovinom 2000-tih počela je saradnja sa francuzima na polju stripa i sa olakšanjem sam odložio mašinice 😀 Na sebi nemam nijednu tetovažu. 😀
Remix: Radio si razne ilustracije, tvoji radovi nalaze se na koricama mnogih knjiga, coverima CD-ova Goblina, Džukela, Pertibrejkersa, Električnog orgazma, dizajnirao si i mnoge ambalaže raznih prehrambenih proizvoda, plakate raznih manifestacija i šta sve ne! Moglo bi se reći da si svuda oko nas. 🙂 Za sve to treba imati mnogo inspiracije i mašte. Jesi imao nekada problem sa tim? Je li ti se desilo nekada da jednostavno inspiracije nema a rok za predaju idejnog rešenja ističe?
Leo: Hehe, ranije sam imao utisak da proganjam sam sebe kad odem u samoposlugu, ono sokovi, Chok’o’ Clock tako nešto, ma to su bile tezge, nisam se baš nešto nauživao radeći takve stvari ali nekada si prinuđen da se i sa tim uhvatiš u koštac . Što se inspiracije tiče, nje ima pa je nema sve zavisi na čemu radiš, da li te to uopšte interesuje. Ja sam pre svega illustrator, zaljubljenik u strip formu i na tom polju inspiracije ne fali. Dobro, povremeno dođe i do zasićenja pa je malo teže sebe naterati na višečasovno sedenje za stolom. A nekada se jednostavno MORA bez obzira na inspiraciju i volju. Pogotovo kada ti je crtanje stripova posao od kog živiš.
Remix: Kako ili kada znaš da je tvoj rad dobar i da će biti uspešan?
Leo: Ne znam. Nikada nisam 100% zadovoljan, uvek može bolje ali ima ta neka granica ispod koje se ne ide kada je odnos i kriterijum prema sopstvenom radu u pitanju. Sve što je iznad te granice može da prođe. Više mi godi osećaj da sam dao sve od sebe pa, ono, šta bude, bude.
Remix: Ipak, ono po čemu te ljudi najviše prepoznaju je muzika. Tvoje ime vezano je za zlatna vremena Džukela i Goblina. Oni čija interesovanja za muziku idu i izvan punk-a i rock-a znaju da si šest godina bio član sastava Iskon koji neguje staru srpsku, izvornu muziku. Tu si pored tambure koja se nekako prirodno vezuje za gitaru, svirao i tarabuku koja nema nikakve veze sa žicama. To bi trebalo da znači da se snalaziš i sa udaraljkama. Jel znaš da sviraš bubanj?
Leo: Ja ni gitaru ne znam da sviram 😀 međutim ono malo tehnike i znanja mi je sasvim dovoljno da se izrazim. Punk Rock. Ustvari ja sam od malena hteo da budem bubnjar jer mi je ritam bio prva stvar koja me privukla u muzici. Ono, mamine štrikaće igle i fotelja kao set 😀 Ipak, na petom spratu je to bilo neizvodljivo a i prilično skup instrument je u pitanju pogotovo za ona vremena…i gitara pobedila 😀 Bez obzira na sve, kasnije na probama sa bendom ja sam morao makar 15 minuta dati sebi oduška na bubnjevima. Kasnije sa Iskonom, u ruke mi je dopala tarabuka pa čak i tapan koji me je potpuno oduševio. Nedavno sam svom sinu kupio elektronce pa se smenjujemo s vremena na vreme. Nisam neki bubnjar ali volim da ih sviram pa to ti je 😀
Remix: Od 2010. godine pridružio si se sastavu Balaknopolis koju predvodi poznati muzičar Slobodan Trkulja, i koja je po svom muzičkom opredeljenju slična Iskonu. Da li još uvek nastupaš sa njima?
Leo: Da naravno, međutim Balkanopolis je specifičan bend sa mnogo muzičara pa su nastupi u full sastavu prilično komplikovani za organizaciju, samim tim i retki. Fenomenalno iskustvo u svakom slučaju.
Remix: Ono što je najaktuelnije je svakako novi album Goblina „Roba sa greškom“ kojim ste se na najbolji mogući način vratili na srpsku muzičku scenu. Prisustvujući nekolicini vaših nastupa od velikog povratka, primetila sam da je publika, malo je reći, presrećna zbog toga. Vaša popularnost, ali i poštovanje koje vam ukazuju kako fanovi tako i mediji je zaista veliko. Vrlo prosto pitanje, kako se ti osećaš povodom svega toga?
Leo: Zadovoljan! Uspeli smo posle toliko godina pauze da uradimo album sa kojim smo više nego zadovoljni, oseća se neverovatna energija na koncertima, u bendu…i kako da ne budem zadovoljan? 😀
Remix: Evo za nekoliko dana očekuje nas i veliki koncert u beogradskoj Hali sportova 8. marta. Svi očekuju lud provod i nezaboravnu noć. Kakva je atmosfera u bendu pred ovako jedan veliki koncert za koji vlada ogromno interesovanje?
Leo: Ne možemo da dočekamo taj 8. mart! 😀 Poslednjih nedelju dana ne izlazimo iz prostorije za probe, veoma smo naoštreni za taj koncert tu nema nikakve sumnje. Ipak će to biti najveći koncert Goblina u karijeri i samim tim ima posebnu težinu. Kao što malo pre rekoh atmosfera u bendu je na najvišem nivou… samo nikako da dođe taj 8. Mart! 😀
Remix: Šta je ostalo od starih Goblina, a šta se promenilo u ovoj novoj „eri Goblina“?
Leo: Mislim da se sem broja godina u bendu ništa nije bitno promenilo, ostala je ista ona energija, želja da se svira…mi smo i dalje „ona ista deca iz komšiluka“ . Vremena su se promenila, imamo novi „splet okolnosti“ na koji Goblini imaju potrebu da reaguju. Kao i uvek. 😀
Remix: I za kraj jedno pitanje koje mene lično mnogo zanima. Da li je istina da si u mladosti sate i dane provodio ispred pikado aparata pošto iz pouzdanih izvora znam da mnooogo dobro igraš pikado, i hočeš li mi odati tajnu uspeha, ako je ima? 🙂
Leo: Hehehe, tajna je u tome da nema tajni. Sve što je potrebno je neki dobar pab sa dobrom muzikom, dobra ekipa prijatelja i malo slobodnog vremena. Mozak na pašu, koncentracija, udahneš, zadržiš dah, baciš strelicu i…. BULLSEYE!
Remix: Hvala ti puno na izdvojenom vremenu jer znam da ga ovih dana imaš malo, ustvari, nemaš ga 🙂 Remix Press ti želi puno sreće u daljem radu i vidimo se u Hali sportova!
Leo: Hvala vama i vidimo se u subotu! IMA NAS!!!
Andrea Magazin
Naslovna fotografija: Marko Ristić
Foto 2 u tekstu : Headroom photography/David Stojanović
