Četvoročlani beogradski muzički sastav Milan Petrović Quartet promovisao je svoj poslednji album “Dates” u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.
Bend je svirao i izgledao fenomenalno. Na početku, u toku i na kraju koncerta, Milan je predstavio članove svoje družine, vrlo prijatan momenat međusobnog poštovanja i uvažavanja, štaviše reklo bi se ljubavi.
Duhoviti Milan, koji sedi za svojim crno-belim instrumentom za razvijanje živaca u zvuke, na početku ili kraju svake pesme dopisuje u naše vijuge po koji verbalni utisak. Ono što se već moglo saznati iz najave koncerta je to da su predstavili album “Dates” koji je izašao u maju ove godine, kao i to da je simbolično koncert održan baš u muzeju zato što su oni u našim realnostima čuvari datuma i sećanja. Dovoljno simpatično da poželite da prisustvujete tome. Trebalo bi pohvaliti i organizaciju koja je za jedan besplatan događaj obezbedila i posluženje, tako da je koncert izgledao skoro kao intimno koktel-druženje. Potpuno sinestetičko veče u kojem se prepliću zvuci, ukusi i dobro osmišljeno osvetljenje sa mirisima jesenje noći koja je dopirala kroz otvorena vrata muzeja – sve same pozivnice na druženje.
Ono što je posebno zanimljivo i zajedničko za svaku kompoziciju je upravo taj momenat mešanja sna i jave. To bi se podrobnije moglo objasniti možda na sledeći način – ukoliko zatvorite oči dok ih slušate, nakon otvaranja bićete ubeđeni da ste se tek probudili, ali imaćete priliku da san nastavljate u realnom vremenu. Svaka pojedinačna kompozicija sadrži svoju priču koja se kao po uputstvima nastavnice u školi sastoji od uvoda, razrade i zaključka. Samo što razrade ovih priča sadrže neočekivane kulminacije, koje u nekom trenutku isprate iznenađujući obrti i raspleti, ali neminovno ćete doći do zaključaka koji sve pojašnjavaju, ali vas ostavljaju željnim za još toga, iako niste u stanju da imenujete čega konkretno. Osećaj poput onog kada vam je teško da se rastanete od likova knjige koju ste upravo pročitali. Pred početak poslednje kompozicije za to veče, Milan govori da nakon nje možemo uživati u tišini, dvosmisleno – najavljujući “Enjoy the silence” i kraj. Dok se silence bliži tišini, naš unutrašnji glas molećivo govori: “Nemojte nikad prestati”.
Kvartet Milana Petrovića ima magijske moći nad korom centralnog nervnog sistema, samo ako mu se prepustite.
U publici je bila i jedna devojčica starosti od oko četiri godine, jedna mačka sa ulice koja je nonšalantno ušetala uz ostake prisutne koji su meditativno lutali po sadašnjosti puštajući da ih ponese njegovo veličanstvo Zvuk. Svi ostali bili su ko zna gde, a pred njihovim očima i ušima virtuozno je nastupila skupina koja se prepušta i međusobno prati i prepoznaje kao one romantične družine iz književnosti o kojima smo čitali kad smo bili mali i maštali da ćemo jednom i sami postati takvi.
Za kraj ostaje samo da se ponadamo još nekom skorašnjem nastupu ovog sastava kojem će se, sigurna sam, novosadska publika odužiti uživanjem onako kako to samo novosadska publika i ume.
Milica Erdevički
