Žiri u sastavu Selimir Radulović, predsednik, Vučina Šćekić i Zoran Đerić, članovi, odlučio je jednoglasno da se nagrada “Đura Jakšić” dodeli novoj pesničkoj knjizi Matije Bećkovića “Kad budem još mlađi”, koja je izašla u ediciji Posebna izdanja Srpske književne zadruge.
U saopštenju žirija se navodi:
“Kad budem još mlađi”, Matije Bećkovića, neminovno priziva u sećanju njegovu prethodnu knjigu, “Kad budem mlađi”, u kojoj je, ako se tako može reći, patentiran jedinstven pesnički postupak povratka u budućnost. Duhovito, groteskno opisivanje savremenog života, u novoj knjizi je još izraženije i produbljenije, dato kroz etičke, filozofske i političke forme, kako bi se još više ismejala nadobudnost, istovremeno i neznanje, površnost, jednom rečju paradoksalnost naše svakodnevice. Ovaj nadmoćni pesnički komentar, naravno, više je od toga, u njemu se oseća gorčina, ispod koje izbija tragika vremena u kojem živimo, ali i nesumnjiva opomena, zbog naše nesmotrenosti i nemara.
Nije bez razloga rečeno da je ovo knjiga koja nam se smeje, u kojoj se imaginativna punoća ostvaruje u prostoru smeha, odnosno, nadmoći smeha nad obavezujućim zemaljskim zadatostima. Lirski junak ove Bećkovićeve poeme overava smisao preinačenja koje stoji kao moto knjige:
• Kad bi znala starost
Kakva će biti mladost
Budući, bez ostatka, smešten u lagodnu postelju komike, bez mogućnosti samosuočenja, ovaj se junak, iz pevanja u pevanje, pretvara u antijunaka, uvek, u nekoj vrsti nove pameti, u nepredvidivom kameleonskom kovitlaju, toliko namazan da ni sam sebi ne može doskočiti. On, svakim svojim naumom, svakom akcijom svedoči o obespokojavajućoj površnosti i ponornoj obeznađenosti savremenog sveta.
Jezivi smehotvorni gest, koji se prostire predelima Bećkovićeve poeme, iznedruje iz središta savremene (razvratne ) tehničko-merkantilne civilizacije. Može se reći i ovako – portretišući lik savremenog čoveka, razbijenog, fragmentizovanog, koji se, naizgled uspravan, urušuje, on je posvedočio o svetu u kojem se gubi smisao za čoveka, kao duhovno usresređenoga bića, koji čuva vezu i jedinstvo.
Nova pesnička knjiga Matije Bećkovića overava da je, i danas, to jedinstveno snoviđenje koje se kristališe u buri nadahnuća, koje se zove pesma, onaj višak smisla koji nam omogućuje otklon spram kolporterske psihologije savremenog sveta. I ne samo to – reč je o o velikom (pesničkom) prigovoru savremenom čoveku da je kuću okrenuo naopačke.
