Drugi po redu Novosadski festival knjige završen je u nedelju, 16. septembra. Tokom tri festivalska dana, Novosađani su na platou Spensa imali priliku da isprate raznovrsne sadržaje. Zvezda drugog Nofeka bio je svakako Matija Bećković sudeći po interesovanju publike različitog doba među kojima je bilo dosta mladih.
Pred nastup Matije Bećkovića do poslednjeg mesta bile su popunjene tribine, kao i sve stolice na platou i sav raspoloživi prostor za stajanje. Publika ga je pozdravila dugim aplauzom i ovacijama. I dovoljno bi bilo da kažemo samo-Matija Bećković, ali zbog onih koji su bili sprečeni da prisustvuju njegovom nastupu, dodaćemo da je bilo nezaboravno jer smo od samog autora čuli kako će se stvari odvijati „Kad bude mlađi“ i „Kad bude još mlađi“. Iz razgovora sa Matijom saznali smo da je rado podržao festival koji organizuju mladi ljudi, a otkrio je i neke detalje o novoj knjizi koju piše.
Novosadski festival knjige organizuju veoma mladi ljudi, kako se Vama dopada njihov koncept i da li imate neku preporuku za njih kako bi što duže trajali?
Matija Bećković: Uvek su stari kritikovali mlade, žalili se da oni nisu više onakvi kakvi su oni bili, ali ako bi se setili da su i njih tako grdili, onda bi se lako dosetili da je to jedan refren koji se ponavlja kroz vekove. Divno je što su se mladi ljudi okupili oko takvog jednog festivala, pogotovo kad znamo da u svakom telefonu ima toliko programa i toliko festivala da bi svi mogli da sede kod kuće i da posećuju muzej ili da slušaju neki koncert.
U poslednje vreme mladi se promovišu najviše preko društvenih mreža, ovaj festival je lep način da se okupe na jednom mestu i upoznaju jedni druge. Koliko Vi uspevate da pratite autore mlađih generacija?
Matija Bećković: Ja sam napisao dve knjige „Kad budem mlađi“ i „Kad budem bio još mlađi“ tako da sam se trudio da mi godine idu unazad. Tako da je to moto: “Kad bi znala starost kakva će biti mladost.“
Nekoliko puta ste do sada pričali o nagradi „Ivo Andrić“ koja je dodeljena Bori Đorđeviću, ali htela sam da se osvrnemo malo na publiku kada je reč o toj nagradi i kome je dodeljena. Javnost je podeljena, neki to podržavaju dok drugi malo kritikuju. Već ste povlačili paralele između Bore Đorđevića i Boba Dilana. Da li mislite da je rokenrol još uvek tabu u našem društvu čim javnost delimično negoduje ovu nagradu?
Matija Bećković: To je uvek tako i ne može se celom svetu namesiti kolača. Tako da je nemoguće dodeliti neku tako visoku nagradu, a da se svi slože. Srećom ima i drugih kandidata. Kad sam ja rekao da se na engleskom Bora Đorđević zove Bob Dilan čak i neki koji odlično znaju engleski pitali su da li je to tačno.
Radite na novoj knjizi “Moji portreti”, možete li naše čitaoce uvesti u priču o tome i nagovestiti im čiji će portreti biti u pitanju?
Matija Bećković: Za poeziju je važno da se ne odvaja od života i od govornog jezika, da ne nastaju mrtva slova na papiru nego da se vezuju za nešto živo pa se sada na kraju meni učinilo da bih umesto onih memoara koje su ljudi nekada pisali mogao da se prisetim svojih prijatelja. Tako sam počeo da se njih prisećam i da ih opišem. Već sam nekoliko puta rekao da je čovek ono što pamti tako da i sa onima sa kojima sam proveo decenije, zapamtio sam nekoliko situacija koje su se izdvojile zbog nečega postale važnije od drugih. Uzeo sam za moto Zmajeve stihove: „Sve što vreme napred hrli, sve se meni više čine moji mrtvi neumrli.“
Matija je sa nama bio kratko, uživali beskrajno u njegovom nastupu i razgovoru koji smo vodili, ali i kompletnom programu koji je predstavljen ove godine. Da je sinkretičnost jedna od glavnih osobina poezije, pokazuje i ovaj festival koji je na jednom mestu pored pesnika različitih generacija okupio i umetnike koji se bave muzikom, kako pevanjem i sviranjem, tako i komponovanjem, ali i pozorišni svet.
Muzički deo čino je duo Dragana Tanasić i Dejan Bajić, kao i kantautor Nemanja Nešić. Priliku da se predstave publici imale su mlade autorke, Nataša Bundalo Mikić koja potpisuje za sada dve knjige, „Ginevrin šapat“ i „Lakovane bele cipele“, Marija Žeželj, novosadska jutjuberka, koja je promovisala knjigu „Moj slatki život“, kao i Milena Kulić koja je svoj prvenac „Let Minervine sove“ posvetila pozorištu.
Kada već pominjemo pozorište, Nofek je na svojoj sceni imao i dve predstave. Prvog festivalskog dana predstavu „Moja luda porodica“ izveli su učenici računarske gimnazije „Smart“ dok je trećeg dana dramska sekcija „Jovine“ gimnazije odigrala predstavu „San letnje noći“. Brankovo kolo koje je takođe u jeku, predstavilo je svoje laureate, dobitnike nagrade „Stražilovo“. Održano je i veče narodne književnosti, kao i pesničko veče Biblioteke Matice srpske na kom su učestvovali Miroslav Aleksić i Bojan Samson.
NOFEK je ove godine organizovao i humanitarni kviz „Đaci protiv profesora“ kao i promociju radova NOFEK-ove radionice kreativnog pisanja.
Tri festivalska dana pored toga što su bila uspešno ispunjena sadržajima edukativnog i zabavnog karaktera, ni humani momenat nije izostao te su posetioci mogli da se posluže limunadom čija je cena bila donacija za lečenje devetnaestogodišnje Dragane Stanimirov.
Mina Erić
Foto: Ivana Jovanović
