Novosadska publika će imati priliku da u četvrtak, 26. decembra, u galeriji Prometej prisustvuje promociji zbirke „Panonska zvona“ Mića Savanovića. O poeziji, Novom Sadu kao i o perspektivi pesnika koji živi u inostranstvu razgovarali smo sa gospodinom Savanovićem.
Završili ste Fakultet tehničkih nauka, bavite se mašinstvom, a ipak slobodno vreme provodite u stvaranju umetnosti. Kakvu ulogu u Vašem životu zauzimaju pisanje poezije i slikarstvo?
Savanović: Umetnost uopšte, po mom shvatanju, ima ulogu da isključi racionalni um, možda i razum – da zagazimo i dublje i smelije, upravo tamo gde nam um i razum ne dozvoljavaju. Jedino se tako čovek može primaći stvarnoj istini ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo – zašto smo tu? Tako čovek može najdublje dosegnuti svoje shvatanje svega, o čemu god da se radi. „ Ko sve shvata sve oprašta“, reče, ako se ne varam, jedna budistička svevremena mudrost.
Koje teme Vas najčešće okupiraju?
Savanović: Možda bi trebalo reći da je to čovek, ako se pod tim podrazumeva sve što uz njega ide; njegov duh, život, ljubav, vera, odricanje, svest, savest, samosvest, stvaranje, intuicija, darivanje. Tako redom sve do zemlje – kamenja po kom hoda i neba iznad njega.
Koliko su se one vremenom menjale?
Savanović: U osnovi, one se nikada nisu menjale samo mi je moja posvećenost otvarala oči, uši, duh. Menjale su se perspektive, čime je žiža interesa postajala sve jasnija, ili bolje rečeno, između mene i mojih subjekata interesovanja se stvarala jasnija i jednostavnija komunikacija.
Kako na Vašu umetnost reaguju kolege iz sveta mašinstva?
Savanović: Jednom sam na pitanje jedne novinarke – kako to da se bavim umetnošću, a dolazim iz tehničkih nauka – ovako odgovorio – Toliko je nauka na tehničkim ili prirodnim fakultetima koje su čista umetnost, kao što su na primer fizika, matematika, hemija, samo ih ljudi ne shvataju tako i toliko duboko da bi ih mogli videti i kao umetnost – umetnost prirode. A sa umetnošćuje među kolegama kao i sa fizikom – ko dobro razume fiziku,rado priča o fizici.
Pišete li i na nemačkom? Kako izgleda taj proces s obzirom na to da Vam nemački nije maternji jezik?
Savanović: Na nemačkom pišem većma samo misaonu poeziju; poezija je eho kosmosa i među svim ljudima sveta je ista, kao pozitivna energija, samo joj svaki jezik daje svoj ukus; ukus poezije na maternjem jeziku je kao ukus majčinog mleka novorođenčetu.
Zbirku pesama “Panonska zvona” posvetili ste Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture 2021. godine. Kako iz Vaše perspektive, s obzirom da već dugo živite u inostranstvu, izgleda društvena slika Srbije? Idemo li u korak sa svetom?
Savanović: Onaj koji ne ide u korak sa svetom,svet ga vuče za sobom; na nama je da se konačno odlučimo da li ćemo sami svojom snagom i glavom preuzeti odgovornost i ići svojim nogama, znati kako i kuda koračamo, ili ćemo stvarno doveka gledati kako nam je drugi za sve kriv, ko nam i zašto podmeće nogu. Podmetanje nogu je stvarnost, ali je stvarnost da ima i onih koji su uvek spremni da prepreke sopstvenom snagom i spremnošću izbegnu ili preskoče.
A kako tumačite današnju književnu scenu?
Savanović: Kao i sve u današnjem svetu i književna scena se pokušava izgurati iz svog prirodnog toka svugde tamo gde smeta, gde joj se interesi ukrštaju sa tokovima novca, a tokovi novca nisu više tokovi već cunami – sve ruše pred sobom. Ali nijednom nevremenu nisu sva vremena. Neko negde reče:„Od nevremena se čovek može skloniti, ali od vremena ne može“. Ja sam glasom iz sebe uveren da će umetnost naći svoje sklonište u srcima onih koji za nju imaju ljubavi, a ne u bilo kakvoj književnoj sceni koja se kreira van prirodnih potreba ljudskog bića – svakog čoveka, ali i svih ljudi sveta kao jednog bića.
Šta Vas kod Novog Sada najviše impresionira?
Savanović: Novi Sad,kao i svi gradovi na Dunavu,pulsira duhom Dunava jedine velike, i najveće, reke u Evropi koja bukvalno teče sa zapada na istok. Ako samo to znamo onda nam je mnogo toga jasno – ne treba biti pesnik da bi se jasno videla simbolika ove prirodne istine.Ali opet neko reče:„Novosadski je humano“. Vrhunski pogođeno – divim se. Mislim da čovek koji je to rekao ima svoju ulicu na Štrandu, na Dunavu, u Novom Sadu – takođe vrhunski pogođeno. Neću mu reći ime, ali ako i to nekoga zanima, može prošetati do Štranda i naći ćete kako se čovek koji je to rekao zove. Siguran sam da ko god to pročita i značenje tih nekoliko reči sam sebi osvesti da će bar za pregršt radosti biti radosniji što je građanin Novog Sada.
Draško Ređep je pisao recenziju za zbirku “Panonska zvona”. Možete li nam reći nešto više o saradnji sa njim?
Savanović: Prvi put sam upoznao Draška Ređepa na „Prolećnm Brankovm danima 2016“,17 Marta / 13 časova, ciklus „Nematerijalno kulturno nasleđe Srba“ – govorio je o bećaracu u Vojvodini. Bilo je to u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu.Malo je da kažem da sam bio fasciniran za dušu mi slatkim načinom na koji je on to govorio. Možda zato što već trideset godina živim i putujem po inostranstvu intenzivnije ili ozbiljnije shvatam naše kulturno nasleđe, njegovu čovečnost i duhovnu lepotu – ali, kad sam slušao Draška o bećarcu, bio sam ponosan što sam Srbin – građanin Panonske nizije.
Posle besede o bećarcu odmah sam mu, iako njemu sasvim nepoznat, prišao da mu čestitam i saopštim kako sam doživeo njegov govor o bećarcu. Dugo smo pričali baš o bećarcu i ja sam mu ispričao doživljaj i moj prvi susret sa jednim od svatovskih bećaraca iz Srema. Slatko se smejao. Imao sam osećaj da smo se u reči našli. Mislim da se i njemu činilo da pričamo istim jezikom o jeziku kojim priča i srce i duša ljudi u Vojvodini – o bećarcu. Tom prilikom sam mu poklonio moju knjigu pesama „Ljubičasto“ i on mi je nakon nekoliko dana telefonom rakao da bi rado govorio o toj mojoj knjizi ako se za to ukaže prilika.
Na promociji moje knjige „Ljubičasto“ u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, to se i desilo. Posle smo sarađivali kad god se ukazala prilika, a za moju knjigu „Panonska zvona“ je, siguran sam, napisao i poslednju recenziju svoga života ( 8. Novembar, Mitrovdan 2018). Umro je na moju krsnu slavu, Časne Verige Apostola Petra, 29. januara 2019. Neka mu je laka zemlja, večna slava i hvala za sve što je, između ostalog, činio i za nematerijalno kulturno nasleđe Srba.
Pored Draška Ređepa, da li ste imali priliku da sarađujete i sa drugim novosadskim piscima i kritičarima i kakva su Vam iskustva?
Savanović: Od pesnika i pisaca iz Novog Sada sam sretao, i uvek rado srećem,Nenada Grujičića, Ivana Negrišoraca, Jovana Zivlaka, Selimira Radulovića, Sašu Nišavića i mnogo drugih,javnosti manje poznatih, ali meni nipošto manje dragih pesnika i iz Novog Sada i Vojvodine upopšte. Moram da spomenem i to da sam kao srednjoškolac i student imao priliku da upoznam i pričam i sa našim Miroslavom Antićem. Što se iskustva tiče, svakog dana svaki susret sa čovekom za pesnika je radost nove spoznaje i nove energije, ako se pri tom radi o pesnicima onda tu i radost peva. To je smiso poezije – plamom života ovekovečiti smisao postojanja.
Mina Erić
Foto: promo
