Muzički dokumentarni film „Kontakt“ autora Mihajla Obrenova, prikazan je publici u novosadskom bioskopu Arena Cineplex. Film koji je imao za cilj da opiše muzičku scenu Novog Sada od 1989. godine pa do danas, izgleda da je uspeo da uradi nešto mnogo više.
Iako to verovatno nije bila ideja autora, ovo nije muzički dokumentarac. Ovo je dokument jednog vremena kojeg više nema. Zaostavština jedne generacije koju je spajala jedna stvar – ljubav prema muzici.
Film pored razvoja muzike u Novom Sadu, prati i stanje u državi. Težak period u zemlji odrazio se (na sreću ili na žalost) na glavne aktere naše priče. Na sreću – teška vremena su uspela da ih ojačaju i formiraju kao ličnosti u teškoj borbi ka nečemu što se u svetu zove uspeh. I na žalost, nemaština je u slučaju mnogih bendova i muzičara oticala na to da odustanu od svoje ideje i naprave neki veći uspeh van Novog Sada.
Razgovarali smo sa autorom filma i nekim od sagovornika.
Za početak, čestitke i pohvale za film. Otkud ideja za ovakvim poduhvatom?
Mihajlo: Ideja je bila prisutna odavno, nekako sam spojio svoju profesiju i svoju veliku ljubav – muziku, u jednu celinu. Hteo sam da ispričam priču o kojoj se ne priča .
Odakle informacije o tim bendovima, ipak si ti bio mali kad su oni nastali i bili popularni?
Mihajlo: Ja sam počeo da izlazim 1995. godine, tako da sam svedok svih dešavanja od te godine. Bukvalno sam išao na sve koncerte i bio opijen celom scenom, bendovima, klubovima, likovima…. Za tih prvih 6 godina kad nisam bio prisutan, za film su mi pomogle starije kolege i stariji prijatelji koji su, isto kao i ja, voleli i pratili sve to samo deset godina ranije. Research je trajao dobrih godinu i po za sam film, mada on traje od momenta kada sam počeo da se interesujem za lokalnu scenu. 90% bendova sam tokom godina slušao i pratio i pre samog snimanja, a neke sam otkrio za vreme samog snimanja. Onda možete zamisliti koliki je anderground u pitanju.
Da li je bilo teško doći do samih izvođača i kakva je bila njihova reakcija kad si im rekao svoju ideju?
Mihajlo: Nije bilo teško doći do sagovornika, ali je bilo teško uskladiti tajming i vreme snimanja sa njihovim obavezama, na kraju sam ipak uspeo u tome i uradio onako kako sam zamislio. Odužilo se godinu dana više od planiranog, ali pošto nisam imao nikakav rok zacrtan, sve je ispalo ok. Naravno, 95% je pristalo odmah bez puno ubeđivanja. Jasno im je bilo koliko je ovaj projekat zanimljiv i važan za grad.
Da li su neki odbili saradnju, a ipak su spomenuti u filmu?
Mihajlo: Da. Sedam novosadskih bendova i jedan važan sagovornik su odbili saradnju. Imali su predrasude u kom smeru bi film mogao ići i nisu osetili iskrenost i ozbiljnost projekta. Mislim da im je sada nakon projekcije žao što nisu deo ovog filma, samo naravno to nikada neće priznati. Pojavljuju se u filmu u vidu par sekundi ili ih neko spominje.
Koliko je bilo teško nabaviti fotografije i snimke koji su korišćeni u filmu? I kako si se snašao što se tiče toga?
Mihajlo: Kopao sam po privatnim kolekcijama ljudi, razni prijatelji su pomogli, 70% video snimaka u filmu nakon 2002. sam ja lično snimao svojom kamerom po koncertima, ostale video snimke iz devedesetih su mi sami bendovi donosili pa sam digitalizovao sa raznih traka, raznih formata. Uglavnom, jedna duga potraga.
Reci nam nešto o samom procesu snimanja filma, gde, kad i koliko dugo je trajalo snimanje?
Mihajlo: Kao što već rekoh, koncertne snimke i mnoge spotove sam snimao tokom godina unazad, dosta koncertnih snimaka sam učestalije počeo snimati kad sam i krenuo sa prikupljanjem. Snimanje intervjua je trajalo oko 4-5 meseci. Novi Sad je recimo poznat po kratkom dahu klubova, tako da nisam imao dobre arhivske snimke samih klubova i prostora, a nisam mogao 2016. Otići na ista mesta i snimiti prostor o kom se govori. Underground klubovi u Novom Sadu traju u proseku 4-5 godina, sa izuzetkom Crne Kuće koja je istrajala 10 godina.
Novosadska publika imala je priliku da vidi film, kao i publika iz Beograda i Kikinde. Imaš li u planu još neke gradove?
Mihajlo: Da. Vršac, Zrenjanin, Subotica, Šabac, Zagreb, Rijeka, Ljubljana, Beč, Berlin, Budimpešta…
Kakve su kritike publike?
Mihajlo: Za sada veoma pozitivne i emotivne, jedina mana im je minutaža filma. Kažu da nije težak za gledanje i da brzo prođe vreme, ali da je možda trebalo odvojiti u dve celine. To je isprva i bila neka ideja, međutim početak bez kraja nekako ne ide, kao ni kraj bez početka pa sam relativno brzo napustio tu ideju a ako bih skratio film onda bih se morao ogrešiti o neke bendove i aktere i izostaviti ih, a to nikako nisam želeo.
Kakvi su planovi sa filmom? Možda neki festival, emitovanje na nekoj televiziji?
Mihajlo: Ne znam koliko je ovaj film podoban za televizijsko prikazivanje zbog svoje eksplicitnosti, kako određenih snimaka i fotografija tako i samog rečnika. Ne verujem da će neka televizija uopšte biti zainteresovana da ga pusti, mada ko zna. Kada se izvrti po kulturnim centrima i bioskopima, onda kreće njegov festivalski život 2018. godine, posle toga ću ga verovatno okačiti na YouTube ili Vimeo.
Ryder Scarr: Napokon je neko posvetio pažnju bendovima koji su zadnjih dvadeset i više godina zapostavljeni od strane medija, koji nikako da dobiju svojih pet minuta da ispričaju svoju priču. Film je uz dozu humora prikazao kako je to nekad bilo i kako nema puno razlike danas. I dalje imamo par manjih klubova u kojima može da se svira, i dalje je teško kao i nekad doći do medija, a publike na svirkama je manje nego ikad. Nama kao i drugim bendovima u filmu, ovo je super promocija i napokon možemo da dođemo do malo većeg broja ljudi, što je naravno veliki plus. Takođe ostajemo deo istorije muzičke scene Novog Sada zauvek. Saradnja sa Mihajlom je bila super, pristupio je svemu maximalno profesionalno.
Nebojša Reljin: Mihajlo je, ogromnom posvećenošću, pedantnim radom, tehničkim savršenstvom, a pre svega ljubavlju prema kulturi i umetnosti – ovim filmom napravio svojevrstan omaž novosadskom undergroundu. Svako ko je imao ikakve veze sa novosadskim muzičkim podzemljem, uživaće u gledanju. Ostali će imati priliku da se upoznaju sa izuzetno bogatom novosadskom scenom sa kraja prošlog i početka ovog milenijuma… Svaka čast.
Aleksandar Savić: Film i generalno ideja su odlični…Mihajlo je uradio vraški posao i tek će se čuti za ovaj film. Sa njim sam proveo pola sata jedne nedelje…i uz par vinjačića imao intervju za film…što se mene tiče,sve sam mu ispričao kako sam ja scenu doživeo i generalno kakva su vremena bila za bendove, tako da..sa moje strane, sve pozitivno za njegov trud.
Kao neko ko nije živeo u periodu sa kraja 80-ih, prijatno je iznenađenje spoznaja koliko je tada bilo bendova i kako su tada funkcionisali bendovi koji u svojoj promociji nisu koristili internet. Sve se radilo uz pomoć štapa i kanapa. I tu ne mislimo ništa figurativno… Setovi bubnjeva su se pravili bukvalno od štapa i kanapa, videćete i sami ako pogledate film. Nemojte da vas uplaši to što film traje tri sata, verujte nam na reč, vreme će proći brzo, smejaćete se, možda i zaplakati, ali verujemo da ćete nakon projekcije izaći iz bioskopa puni oduševljenja i sa željom da film pogledate još jednom.
Razgovor vodili: Marija Ćurčija i Miljan Stojmenović
Naslovna fotografija: plakat za film
Fotografije u tekstu: iz filma
