Stigao nam je u bioskope prvi srpski 3D film, jedna od retkih filmskih bajki posle “Čudotvornog mača” koji bi trebalo podržati kao pionirski poduhvat.
“Peti leptir” je priča o trinaestogodišnjem dečaku Aleksi koji odrasta u surovom okruženju doma za nezbrinutu decu u Beogradu.
Sa grupom prijatelja biva upleten u misterioznu igru sa onostranim. Jovica Vuk (Mihajlo Janketić) i njegova nećaka imaju firmu za prodaju lekovitih napitaka kojom varaju ljude i oduzimaju im život. Njihova srca koriste da bi sebi obezbedili večni život. Taj lukavi starac koristi Aleksu jer jima posebne moći da dopre do Zlodolaca, pripadnika tajnog reda srednjovekovnih ratnika koji mogu da iscele smrtonosne rane i tako menjaju tok istorije. Tu je i Tanja Bošković u ulozi simpatične poslastičarke koja je ustvari posrnula viteškinja koja je žrtvovala večni život zbog mirnog duha i savesti.
Estetiku “Petog leptira” bismo mogli uporediti sa “Šejtanovim ratnikom” po komplikovanosti priče i temi kojom se film bavi a to je večna mladost. “Hari Poter”, iako spada u isti žanr, daleko je svedeniji u priči, bogatiji scenskim efektima i samom akcijom, dok je u ovom filmu akcenat na priči koja je vrlo konfuzna na momente, ali to ne umanjuje spektakularnost ovog filma. 3D tehnologija je na visokom nivou kao i kod savremenih holivudskih filmova. Prelepi predeli Tare su fantastično uklopljeni u priču i daju dozu mističnosti i neizvesnosti samom filmu.
Ono što je najveći problem filma je to što je naracija na nekim mestima previše knjiška tako da nema mesta za akcione scene i neočekivane efekte, kao i kraj filma koji bi trebao da bude vrhunac borbe dobra i zla urađen je krajnje mlako i ostavlja utisak da je urađen samo formalno iako je to ključ čitavog filma.
U svakom slučaju zanimljivo i do sad neviđeno ostvarenje u srpskoj kinematografiji. Montaža filma nije preterano dinamična tako da je vrlo spor na momente, ali obiluje prelepim kadrovima i izuzetno kvalitetnom fotografijom.
Mihajlo Janketić i Jelena Đukić su bili sjajni kao glavni likovi dok je uloga poslastičarke (Tanja Bošković) bila vrlo iritantna zbog čudnog akcenta. Ne znam šta je ovaj naglasak trebao da simbolizuje, ali se publika koncentrisala da razume šta je glumica htela da kaže, a nisu razumeli suštinu iako je ona govorila dobar deo otkrivanja misterije u filmu. Dečje uloge su realistične, nisu prikazane stereotipno niti patetične. Ognjen Orešković je glumac kome zaista pristaje ova uloga i na putu je da postane prava tinejdž-filmska zvezda.
Film ima mnogo nedostataka poput konfuzne montaže, predugog uvoda, ali ga zasigurno treba podržati prvo zato što je prvi srpski 3D film i žanr koji do sad nismo imali prilike da vidimo na srpskom jeziku i koji bi trebalo da postakne decu da prate savremenu književnost i film.
Film po romanu Uroša Petrovića
Reditelj: Milorad Milinković
Scenario: Milorad Milinković, Sara Radojković
Uloge: Mihailo Janketić, Marko Nikolić, Jelena Đukić, Goran Radaković,Ognjen Orešković, Petar Racić, Marija Radojković, Mihajlo Milidragović, Petar Božović
Muzika: Dušan Petrović
Razgovor sa Ognjenom Oreškovićem
Da li ti je ovo prvi film u kom si glumio?
Ognjen: Da. Glumio sam u reklamama i u skečevima, ali ovo mi je prvi put na velikom platnu.
Kakvo je to za tebe bilo iskustvo snimanje filma?
Ognjen: Pre svega neverovatno iskustvo, prvi 3D film i to što sam glumio sa legendama srpske kinematografije je ostavilo veliki utisak na mene.
Reci mi kako si izgradio taj lik Alekse?
Ognjen: Ja sam pročitao sve Uroševe knjige i bio sam zaljubljen u svog lika. Baš mi je drago što sam glumio u filmu po Uroševom romanu, on je neverovatan pisac za mlade.
Da li postoje neke sličnosti između tebe privatno i Alekse?
Ognjen: Da, on je veoma zanimljiv lik, voli avanture isto kao ja, ali je takođe povučen. On ne upada sam u nevolje samo kada neko upadne u nevolju on dođe, a inače je veoma miran i staložen, kao ja na primer.
Da li ti je bilo lakše da radiš sa decom koja su tvoje godište ili sa profesionalnim glumcima?
Ognjen: Ne mogu nikoga da izdvojim svi su bili druželjubivi i snimanje je proteklo u lepoj atmosferi.
Da li možeš da preporučiš neki dečji film?
Ognjen: Sviđa mi se “Igre gladi sjaj slobode”, to je poslednji koji sam gledao koji mi se svideo.
Razgovor sa rediteljem, Miloradom Milinkovićem
Kako ste došli na ideju da snimite prvi srpski 3D film?
Milorad: Nisam ja došao na ideju, došao je Slavko, producent “Delta video”. Oni su došli na ideju uz pomoć producenta “Alka filma”. Izabrali su roman Uroša Petrovića po kome bi se snimio taj prvi srpski 3D film, baš su pametno izabrali za taj žanr jer to jeste najpopularniji roman omladinske fantastike trenutno i mene su na kraju zvali kao reditelja. Tako da nije moja ideja, to su sve oni smislili, ja sam samo gledao da uobličim što lepše.
Kakva mislite da će biti bioskopska budućnost filma s obzirom da nisu svi bioskopi u Srbiji osposobljeni za 3D projekcije?
Milorad: To je odlično pitanje. Vratićemo se u te takozvane pokretne bioskope, taj distributer ima pet ili šest mobilnih bioskopa i mi možemo da pustimo film na bilo kom mestu koje ima salu u kojoj može da se prikaže. Eto to je budućnost, ponovo smo se vratili nate neke putujuće bioskope. Makar dok država ne uradi nešto nakon što su ih prepustili propadanju i prodali stranim kompanijama. Dokle god se država ne bavi tim, mi entuzijasti ćemo se baviti, ne damo se.
Kako komentarišete ovu okupaciju bioskopa Zvezda?
Milorad: Komentarišem da je vredna inicijativa i više simbolična nego što to realno funkcioniše. Ne može to tako da funkcioniše, to je gomila entuzijasta to rade iz svoje glave, a to ne može da potraje, na žalost, istrošiće se prosto ti mladi ljudi kad tad. Ali je dobro što je pokrenula lavinu, što su sad mediji počeli da pričaju o tome jer su svi zaboravili na bioskope. Ono što je najvažnije od svega da su nekako uspeli da pokrenu te ljude da razmišljaju o tome.
Da se vratimo na film. Radili ste film prema knjizi, da li ste se plašili da publika ne kaže “Knjiga je bolja od filma”. Šta je to iz knjige što ste vi hteli da prikažete na filmu?
Milorad: Vrlo ću vam jednostavno odgovoriti. Roman “Peti Leptir” je prilično kratak. Mi smo napravili dugometražmi igrani film, koristili smo se još nekim motivima iz Uroševih romana. Mi smo ustvari na filmu spojili priču iz nekoliko Uroševih romana ne samo iz “Petog leptira”. Film je prilično drugačiji od knjige. To ne može da se poredi. Priča ode u drugu stranu. Uroš je sarađivao na scenariju, prilično je zadovoljan filmom, nemamo taj problem kao što je bilo u skorije vreme,da se pisci odriču filmova i slično. Mi nemamo taj problem, Uroš je punim srcem radio za film, čak je najzaslužniji za one prelepe predele na Tari pošto su nam njegovi drugari to pokazivali i ne bi našli nikad neke od onih lepota sami.
Film se najavljuje kao film za decu iako se bavi ozbiljnom temom, temom večne mladosti. Da li mislite da je film više za decu ili odrasle?
Milorad: Da li znate ijednu bajku koja je samo za decu? Sve bajke su i za decu i odrasle, makar sve dobre. Kada se nešto smatra da je samo za decu to podrazumeva da su deca slabije inteligencije od odraslih. To ja ne smatram. Niko normalan ne može da smatra da je tako. Dakle ta deca su kao mali ljudi i ako je nešto dobro za decu, sigurno je dobro i za odrasle. A nije obratno, sve što je dobro za odrasle, nekad i nije dobro za decu. Samo se setite svih bajki koje su dobre za decu, dobre su i za odrasle.
Kritiku napisala i razgovor vodila: Dragica Mačkić
Fotografije preuzete sa sajta filma.
Autor naslovne fotografije: Luka Trajković
