Dvanaesto izdanje Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE u Leskovcu, koji se održava od 18. do 22. septembra, otvorio je jedan od najuspešnijih mladih domaćih glumaca Miloš Biković. Ne bi bilo preterano reći da je trenutno možda i najpopularnija filmska zvezda u našoj zemlji, nakon velikih bioskopskih uspeha Južnog vetra i Balkanske međe, u kojima je igrao zapažene uloge. U prilog tome ide i nezapamćen doček koji su Bikoviću priredili uglavnom veoma mladi fanovi u Leskovačkom kulturnom centru, gde je prvog festivalskog dana bilo zakazano njegovo predstavljanje na tribinskom programu “U krupnom planu”. Euforija, vriska, glasno komešanje u krcatoj sali bioskopa, obično su situacije koje zamišljamo ili viđamo prilikom programa u kojima učestvuju velike holivudske zvezde. Kada se tako nešto dešava u Srbiji, to je svakako dobar znak i za domaću kinematografiju u celosti.
Kakvi su vaši utisci o LIFFE festivalu i kakav je, po vašem mišljenju, njegov značaj?
Rado dolazim u Leskovac zbog temperamenta i naravi ovdašnje publike. Susret glumca i publike je nešto dragoceno, što glumac inače ima priliku da oseti kada je u pitanju pozorište i živi nastup. Ali kada se radi o filmu, on može da oseti neposrednu reakciju samo na premijeri. Zato mi je drago što sam se vratio na ovakav festival, jer ovako mogu da opipam puls svoje publike. Glumac bez publike ne postoji.
Prošle godine je LIFFE otvorio film „Južni vetar“, a sada je to „Balkanska međa“.
Mene su prvo zvali da igram Rusa. Objasnio sam im da nema šanse da to radim u filmu koji se dešava u Srbiji, da je to besmisleno. Takođe su me pitali da li znam nekoga ko može da im pomogne sa snimanjem u Srbiji. To je bilo baš u vreme kada smo Miodrag Radonjić i ja osnovali našu kompaniju Archangel, pa smo predložili da mi to radimo. Onda smo počeli da utičemo na scenario, jer to što se dešavalo ovde mnogo bolje poznajemo mi nego oni, iako film nije rekonstrukcija događaja. Nama je trebalo jedinstvo radnje, nešto što je uspostavio još Aristotel kada je definisao zakone drame. To je bio taj aerodrom. Mi smo na taj način formulisali priču, i doveli smo film.
Moram da budem iskren – mnogo sam strepeo dok smo radili taj film.To je bilo prvi put da se kao produkcjiska kuća eksponiramo i u Srbiji i u Rusiji. To je bila i jako važna tema za nas, za Srbiju danas, pa sam strepeo da ne izneverimo očekivanja, ili napravimo nešto što bi moglo da uvredi sećanje na taj momenat.
Na premijeri u Moskvi bile su dirljive reakcije, publika je plakala. Kako ste to doživeli?
Doživeo sam to kao uspeh. Ljudi koji su pogledali film dali su mu veoma visoke ocene. Dobili smo mnoštvo pisama od publike iz Rusije, Kazahstana, drugih zemalja bivšeg SSSR. Film nije ušao u 5 ili 10 najgledanijih u Rusiji najpre zbog marketinške kampanje. Kada tamo kada pravite film, nezgodno je pogoditi momenat kada ćete ući u bioskop i napraviti veliku gledanost. Mala je bara, a puno krokodila.
Balkanska Međa je postigla jako veliki uspeh u Srbiji. Kako je bilo u regionu, a kakav je bio festivalski život ovog filma?
U Srbiji smo, za sada, najgledaniji u ovoj godini. U regionu nisu baš sve zemlje bile zainteresovane da pokažu ovaj film. Čak smo imali problema i sa našom teritorijom, što jeste donekle razumljivo. Što se tiče festivalskog života, imali smo nekoliko prikazivanja u Rusiji i van zemlje, gde je film pobedio i dobio nagrade.
Verujem da dobro pamtite kako je prošao Južni vetar. Nedavno ste završili i snimanje serije, a u planu je i drugi deo filma.
To će da bude nešto zaista posebno. Nastavak će biti bolji od prvog dela, na šta sam veoma ponosan. „Južni vetar“ je fenomen zato što je to žanrovski čist film, triler sa elementima akcione drame, a nije čest slučaj da takav film ima takvu gledanost u bioskopima. Zato mi je još draže. Mi smo prvi deo uradili štapom i kanapom, u vrlo teškim uslovima. U drugom delu smo uspeli da ubedimo partnere da možemo da napravimo uspeh, pa očekujem da ćemo imati i produkciono jači film, da će sve biti bolje i luđe, duhovitije i uzbudljivije.
Kad smo već na terenu domaće kinematografije, bilo bi lepo da čujemo nešto o onoj ključnoj ulozi u vašoj karijeri – Tirketa u Bjelogrlićevom filmu „Montevideo, bog te video“. Kako je došlo do te saradnje i kako se sada sećate toga?
Dragan Bjelogrlić je dugo razmišljao kome da poveri ulogu. Imao je veoma nezahvalan zadatak ne samo da debituje kao reditelj, već i da otvori prostor jednoj potpuno novoj generaciji glumaca. Da im da prostor i poverenje. Mladi glumci retko kad imaju izraziti šarm. On se zarađuje iskustvom, ulogama, odnosom prema poslu. Bjelogrlić je veoma pametno postupio – pozvao je glumce stare garde i dao im upečatljive sporedne likove, a glavne junake je poverio mladim glumcima. Iskoristio je jedan stari pozorišni trik, ali ga je primenio na film i mislim da mu se to veoma isplatilo.
Dok je birao glavne uloge, nas 15-20 mladih glumaca je svakodnevno išlo na treninge. Nadao sam se da ću dobiti ulogu Ivice beka i pojaviti se u drugom delu, ali nisam imao ambicije za glavnu. U jednom trenutku, Dragan me je pozvao i rekao „Vidi, ja hoću da ti dam Tirketa, ali mnogo si visok i pojma nemaš da igraš fudbal“. Rekao sam mu da ću se potruditi oko fudbala. Imao sam treninge kad i cela ekipa, ali i nasamo sa trenerom, i sam sa sobom, kad me niko ne vidi. To je zahtevalo mnogo rada i taj period mi je bio stresan. Onda sam shvatio da nikada neću naučiti dobro da igram fudbal, ali mogu da iskoristim nekoliko trikova koje ću da navežbam do perfekcije. A kada te trikove izvedem, sve posle toga će delovati kao da „ovaj dečko vlada fudbalom“. Tako sam i koncipirao svoj lik.
Kako se nosite s popularnošću koju ste tada stekli?
Kako kad. Uglavnom ne odbijam ljude koji žele da se fotografišemo. Ako se nalazim recimo na snimanju, pa mi neko priđe dok radim, tada ne mogu. Ali uglavnom prihvatam jer smatram da to jeste deo mog posla, taj kontakt i poštovanje između publike i glumca. Međutim, imate i publiku koja kaže „Glumac, dođi ovamo! Sedi ovde da se slikaš s nama“. Taj pristup nije baš najkulturniji, ali trudim se da i to prođe bez neprijatne situacije. Ta je blagodet meni data kao glumcu. Nemam prava da to ne poštujem. Susret između glumca i publike je jedno od velikih dostignuća civilizacije. Smatram da je ono dragoceno, pobeda nad svim što je štetno za čovečanstvo, za kulturu.
Vladimir Putin vam je uručio Medalju Puškina. Vi zaista negujete veze i dva naroda i razvijate kulturu dve nacije. To je i poteklo od filma „Montevideo, bog te video“, koji budi nacionalni ponos i podseća kakvi smo nekada ranije bili, i kakvi možemo da budemo ponovo. Šta vas motiviše da radite u tom pravcu?
Mi smo kao narod skup genijalnih pojedinaca, ali nažalost ne pomažemo jedni drugima. Ogovaramo, radujemo se kada neko nešto ne uspe, zato što nas to uznemiruje. Borba sa tim osobinama omogućava da vidimo ono lepo što naš narod ima. A to je talenat, neposrednost, emocija, čistota, kontakt, gde se ljudi druže, imaju toplinu, gostoprimstvo. To su neke dobre crte, koje su danas u svetu deficitarne. Ne možete baš tako lako da dođete u neku evropsku zemlju, i da vas stranca prime kao svog.
Mi moramo da imamo svest o sebi, ko smo i šta smo, a to ćemo znati tako što ćemo poznavati svoju istoriju. Smatram da to danas teško može da se plasira kroz knjige, pa ide kroz kinematografiju. To je neka moja želja. Da jedan deo naše istorije, onoga što mislim da vredi, prikažemo i damo mu impuls kroz kinematografiju.
Možete li da napravite paralelu po tom pitanju sa Rusijom? Često u intervjuima govorite da su oni mnogo direktniji i da mnogo slobodnije izražavaju svoje emocije.
Oni mnogo češće jedni drugima govore „Volim te“. Iako mi to možda drugačije izražavamo, oni govore mnogo direktnije. Mislim da je to jako dobro. Mi to takođe osećamo kao svoje, samo što smo, u istorijskom momentu u kom se nalazimo, to malo izgubili. Ne bi bilo loše da se malo podsetimo, jer je ohrabrivanje bližnjeg svog put ka blagostanju i napretku.
Kako je došlo do saradnje sa legendom ruske kinematografije, oskarovcem Nikitom Mihalkovim?
Zavisi kako gledate na to. Možete da kažete da je došlo slučajno, a možete i da kažete da je boije čudo. Ja više preferiram ovu drugu varijantu. Zvoni meni telefon i vidim švajcarski broj. Kaže čovek „Dobar dan, ovde Stanislav i zovem iz Praga“, na čistom srpskom jeziku. „Ja sam asistent Nikite Mihalkova i nudim vam glavnu ulogu u njegovom filmu“. Dragan Bjelogrlić je često umeo da se našali, da pozove i lažno se predstavi, pa sam i sad pomislio: „Buraz, neuverljivo…“.
E sad, vraćamo se šest meseci ranije. Snimamo Montevideo, a Nikita Mihalkov je omiljeni reditelj mom bratu. On mi u tom trenutku kaže: „Vidi, izašao je Montevideo. Takav projekat izlazi jednom u 20 godina u Srbiji. Ako hoćeš da se razvijaš, moraš da ideš dalje. Piši Mihalkovu i kaži da hoćeš da igraš u njegovom filmu“. U tom trenutku sam jedva govorio ruski. Bio sam pre toga na festivalu u Moskvi i po drugi put se upoznao sa Mihalkovim. Prvi put je bilo na Kustendorfu, ali ne verujem da se on baš mene sećao. Mihalkov je Oskarovac, dobitnik svih mogućih nagrada, Putinov savetnik za kulturu, upoznaje hiljadu ljudi dnevno.
Kada mi je zazvonio telefon i javio se Stanislav iz Praga, asistent Nikite Mihalkova, postavio sam se kao da pregovaramo oko reklame, da ne osete da su me uhvatili. Rekao sam im da pošalju scenario, pa ćemo da razgovaramo. Onda mi je stigao scenario od 118 strana na ruskom. Nije Bjela – ne bi on sedeo i kucao… Onda sam ih pozvao i otišao na taj kasting. A tamo 40 ljudi, glavna glumica u kostimu, 20-30 različitih pozicija, snimaju nas i slikaju fotografije, mere…Probali smo scene sa Mihalkovim četiri i po sata, sa tom glavnom glumicom. Bilo je kao kod doktora – rekli su da će rezultati brzo i da sačekamo. Stanislav je došao i rekao da se posvađao sa Nikitom, jer nije hteo da mi da glavnu ulogu. I onda je rekao „dobićeš drugu glavnu ulogu“. Ja bih bio srećan šta god da su mi dali! Da su mi dali da protrčim u kostimu kokoške, pristao bih. Snimanje sam dočekao tačno na moj 25. rođendan.
Kako je izgledala saradnja sa Mihalkovim? Kakav je kao reditelj, kakav odnos ima sa glumcima?
Mihalkov se bavi majeutikom. On vama porađa sposobnost. Dođe na probu i pita šta oni osećaju vaši likovi. Onda ćuti dok mi nabrajamo sve varijante, dok on očigledno zna odgovor, ali nas tera da razmišljamo. Jednom glumcu je zalepio obrve, zato što je stalno izražao emociju kroz obrve. Zalepio mu je flaster i rekao da mora drugačije da glumi. Onda je taj glumac tako išao deset dana, sa flasterom. Vrlo je lucidan i mudar, i zaista je veliko iskustvo raditi s njim.
Sarađivali ste i sa Antoniom Banderasom. Kako je to bilo?
Super! Banderas je vrlo profesionalan i korektan. Vrlo je temperamentan i džentlmentski nastrojen. Ono što se meni desi recimo u Paraćinu, da me ljudi prepoznaju, pa se skupi 10-20 ljudi i ne mogu da prođem, njemu se dešava na svakoj tački sveta. To sam prepoznao u Rimu kad smo završili snimanje i otvorili set. Kad su ljudi videli da je on tamo, počeli su da ga okružuju sa svih strana. Video sam taj izgubljeni pogled. Ne može da odbije te ljude, a ima ih sve više i više, pa počinje da ga hvata neka vrsta klaustrofobije, da se preznojava. Onda sam ga uhvatio „u kragnu“, rekao mu da ima avion i da će da zakasni, počeo da vičem na njega i ubacio ga u kola. Posle toga mi je bio zahvalan. Tada sam video da nije lako biti planetarna zvezda.
Na premijeri filma u Beogradu podršku vam je dao i Novak Đoković. Vi ste imali ideju da mu ponudite ulogu u filmu o Nikoli Tesli. Kako napreduje taj film, koji je najavljen kao rusko-srpska i holivudska koprodukcija?
Da biste ostvarili rezultate kakve Nole ostvaruje, vi morate da posedujete određene vrednosti, kao što su disciplina, džentlmenski stav, odricanje, asketizam…sve to formira šampionski mentalitet. Čovek koji se iskaže u tim vrednostima, kasnije prepoznaje trud drugih ljudi i podržava ga. Zato je i došao na premijeru i ja sam mu jako zahvalan na tome, kao i na svemu što radi za Srbiju. Ponudio sam mu da da se pojavi tom filmu kako god želi. Naravno, on ne može da igra Nikolu Teslu, zato što bi morao da se posveti samo tome. On je prvi teniser sveta, ne može samo da batali sport i da bude Nikola Tesla.
A mogao bi producent da tu ulogu sačuva za sebe?
Mogao bih, ali nisam siguran da bi to bilo dobro, ako uspem u svojoj producentskoj nameri da napravim globalni projekat, koji treba da govori o Srbiji i o srpskom naučniku kao začetniku tehnološke revolucije. Ne bih svoju glumačku ambiciju stavio ispred dobrobiti projekta. To je nacionalna tema, i ako budem imao mogućnosti dao bih ulogu nekom ko je prepoznatljiv na globalnom nivou.
Na šta ste naročito ponosni u svojoj dosadašnjoj karijeri?
Ni na šta posebno, jer smatram da ponos zbog uspeha može da postane breme. Trudim se da idem ispočetka i da zaboravljam na uspehe, jer onda idem od nule. Ako bih polazio od toga da sam nešto više, počeo bih da očekujem od drugih da to isto priznaju, znaju, poštuju. Mislim da je to siguran put ka okoštavanju talenta.
