Miloš Pušić završio je režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Bore Draškovića. Režirao je nekoliko pozorišnih predstava: „Fizičari“ – Fridrih Direnmat; „The grateful alive“ – Vesna Radovanović; „Mišolovka“ – Agata Kristi. Režirao je i kratki igrani film „Uspavanka za dečaka“ zasnovan na priči Aleksandra Tišme “Škola bezbožništva” koji je učestvovao na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima. 2008. korežirao je srednjemetražni muziči film sa Borisom Kovačem: “Before and After… Apocalypse”. Takođe potpisuje i režiju dugometražnog filma „Odumiranje“ (2013) prema scenariju Dušana Spasojevića i “Jesen u mojoj ulici” (2009).
“Jesen u mojoj ulici” je jedan od retkih filmova snimljenih u našem gradu, Novom Sadu . Kakvo je bilo tvoje odrastanje na Detelinari, kako su reagovali sugrađani na tvoj prvi film?
Miloš: Tačno je da je u Novom Sadu sve ukupno snimljeno samo par filmova. Možda je to i jedan od razloga zašto sugrađani uglavnom odlično reaguju na film. To je u ljudskoj prirodi, Svi žele da neko ispriča njihovu priču. Moje odrastanje na Detelinari je uticalno na mene na mnogo načina. Sa jedne strane bilo je slično ovome što se dešava u filmu a sa druge bilo je puno topline u blizini porodice i prijatelja. Izuzetno važan i drag period.
Prvi film snimljen je u Novom Sadu, drugi u jednom planinskom selu. Na kojoj će lokaciji biti snimljen treći film?
Miloš: Dosta zavisi od uslova. Radnja scenarija je smeštena u Novom Sadu. Nadam se da ćemo uspeti i da ga snimimo tu.
Kako vidiš taj sukob između ruralne i urbane Srbije na filmu i televiziji, da li on postoji uopšte? Koliko se razlikuju ljudi sa sela i grada?
Miloš: To nema nikakve veze sa selom ili gradom. Provincija je stanje svesti. Tražeći lokacije za “Odumiranje” po najzabitijim selima sretao sam ljude koji su zanimljiviji i inteligentniji od većine “urbanih” koji misle da su popili svu pamet čim kupe ajfon. Svako generalizovanje te vrste je površno i pogrešno.
Koliko ti je bilo teško da preneseš pozorišnu predstavu na filmsko platno? Da li je to bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?
Miloš: Predstavu “Odumiranje” nisam pogledao. Puno sam slušao o njoj i imao neku vrstu obaveze da jednako uspešno snimim film. Scenario koji je Dušan Spasojević napisao je vrlo različit od pozorišnog komada tako da nisam ni imao ideju da prenosim pozorišnu predstavu već da pravim svoj film.
Kroz prva dva filma se protezala socijalna tematika, o čemu će biti novi film? Da li vidiš neku zajedničku smernicu prema kojoj ide “novi srpski film” ?
Miloš: Zanima me svet koji nerado vidimo. Priče i likovi kojima se bavim uglavnom su na margini. Trenutno spremam dva filma. Igrani film “Heroji radničke klase” je film koji se bavi životom ilegalnih građevinskih radnika, koji žive od danas do sutra gradeći grad i svet u kome živimo. Drugi film na kome već radim je dokumentarni film o Piksiju, najvećem jugoslovenskom fudbaleru. Važno je napomenuti da ovo nije samo film o fudbalu već o tome kako se posvećenošću, radom, talentom i disciplinom može postići mnogo toga.
Koliko mladi reditelj ima slobodu u odnosu na produkciju da napravi autorski film, znamo da i u svetu ima malo autorskih reditelja?
Miloš: Imaju slobodu, ali često im nedostaje podrška i novac. Ipak, upravo taj manjak sredstava je nekada prednost. Što je veći budžet u pitanju više je zahteva producenata.
Mladi reditelji vrlo često rade sa naturščicima umesto sa profesionalnim glumcima. Kako ti biraš glumce za film?
Miloš: Nema pravila, zavisi od okolnosti: nekada pravim kasting, nekada je u pitanju intuicija, a nekada su to glumci koje već dobro znam i na koje mogu da računam. Kad god je moguće i meni prija mešavina naturščika i glumaca, to često doprinese istinitosti filma.
Šta znače za tebe nagrade koje ste dobili na međunarodnim festivalima? Da li je lakše dobiti sredstva za novi film uz nagrade ispred imena?
Miloš: Pre svega mi znači da neko ko ne deli sa nama istoriju i svakodnevicu može da razume film. To je vrlo važan trenutak kada vidite da film prevazilazi lokalno. Nagrade doživim kao stimulans da ne treba odustajati. Drage su mi, ali se trudim da ih odložim na policu i krenem dalje.
Zašto student novosadske akademije godinama nisu dobijali prilike da snimaju filmove?
Miloš: Zavisi od studenata. Neki verovatno nisu ni hteli istinski. Neki nisu imali prilike. Znam puno ljudi koji stalno imaju izgovor zašto ne snimaju. Takođe, mnogi od njih se zalete da snimaju megalomanske projekte koje je teško finansirati pa ostanu u večitom čekanju da finansiraju film.
Da li je publika ta koja zahteva određene teme ili su publici nametnute teme? Zašto je publika izgubila želju da ide u bioskope?
Miloš: Ne znam odgovor. To je zatvoren krug. Ali sve više mi se čini da publika reaguje samo na reklamu. Gledaju sve ono čime su bombardovani u medijima. Nemam utisak da su ljudi izgubili želju da idu u bioskop – sale su pune na velikim blokbasterima. Dok pišem ili snimam bavim se temama koje pre svega interesuju mene. Verujem da postoji krug ljudi koje zanimaju iste stvari.
Šta bi poručio mladim ljudima koji žele da se bave filmom u Srbiji?
Miloš: Kada ste na samom početku ključna stvar je lična inicijativa. Niko vas neće gurati da snimate. Imam jedan banalan savet: ukoliko želite nešto da kažete i da snimite film – snimite ga. Krenite od kratkometražnog filma. Nađite grupu istomišljnika, sastavite ekipu i snimajte. Tehnika je danas dostupnija nego ikada. U dobrom kratkom filmu možete da pokažete sve što znate. Nezavisno od budžeta, to je nešto što može da vam otvori mnoga vrata i pokaže vašu spretnost i talenat.
Razgovor vodila: Dragica Mačkić
Foto: Bojan Đurišić
