Mina Erić jedna je od članica redakcije Remix Press-a. U Novom Sadu živi već 7 godina, a zbog čega je zavolela naš grad i koji su bili razlozi da u njemu i ostane, podelila je sa nama u priči koja sledi.
Juna 2011. kada sam prvi put iz Pranjana (opština 032) stigla u Novi Sad, znala sam da će to biti moj grad. Oduševljenje je bilo kao kad Braca u “Kenguru” kaže: “Brate, ona sija.” Oduvek sam mislila da je Beograd obećani grad: urban, brz, spontan, tamo će skoro svi drugari upisati fakultete, tamo je Marakana, aleee. Ali ne. Kada sam tog istog juna otišla na Filološki fakultet u Beogradu kako bih se prijavila za prijemni ispit, imala sam neki negativan osećaj u želucu koji je govorio da ne mogu tu da provedem naredne 4 godine. Tata je prelomio: “Ok, imamo manje od dva sata da stignemo u Novi Sad dok se šalteri nisu zatvorili.” Kako sam videla pored Dunava zgradu od crvene cigle znala sam da tu pripadam. Bez ijednog trenutka dvoumljenja, a kamoli nervoznog predosećaja.
Prošla sam i usmeni deo prijemnog ispita na Odseku za srpsku književnost i avantura koja traje već sedam godina je mogla da počne. Koleginice i ja smo Filozof ispred Filozofskog fakulteta toliko volele da smo na jutarnje kafe išle i tokom apsolventske godine. U početku nije bilo perioda adaptacije. Jesu mi nedostajali mama, tata, sestra, bakutanerka, moji M-ovi iz Gimnazije, ali tu sam, na svom terenu, rekla bih. Čudno, nisam se nijednom izgubila u velikom gradu, sem što sam jednom sa Mirom ušla u pogrešan autobus, ali to je ok, zapričale smo se. 🙂
Ono što volim kod Novog Sada su sloboda i mogućnost izbora. Ništa me ne može smiriti kao širina bulevara. Ti bulevari imaju čudno dejstvo na mene. Prihvataju i balansiraju svim emocijama. Ništa lepše nego šetati bulevarom posle svirke u centru ili u Kineskoj četvrti i disati punim plućima. Idem često iz krajnosti u krajnost. Volim rokenrol svirke i volim knjige uz šolju domaće kafe. I sve te krajnosti, kao i ono što ide između njih, imam u ovom gradu. Ili sam bar imala. Ako hoću kvalitetne svirke samo se uputim u Fabriku ili The Quarter. Shamrock ili Gerilu. Shamrock ima posebnu draž u zimskom periodu, oko Nove godine. Toliko dragih bendova sam ovih godina čula i nisam se umorila, želim još i znam da ću u Novom Sadu imati priliku da ih čujem. Za to su naravno zaslužne i urednice mog Remix Press-a koje osluškuju želje svih nas u redakciji.
To je zapravo ono što je najvažnije-ljudi Novog Sada su posebna priča. Verovatno sam imala sreće, ali ovde viđam i upoznajem zaista posebne ljude koji malim gestovima, možda čak i nesvesno uspevaju da mi ulepšaju put do posla i nazad. Samo Zmaj Jovina ima Vukašina koji se uvek nasmeje dok po ko zna koji put objašnjava kako kul minđuše, magnetiće i bedževe pravi, Rudija koji stvara magiju od sapunice za decu svakog dana kod Čika Jove, svirače u podzemnom prolazu koji ti čak i ispune muzičku želju. Emina koji nas, dok sakuplja sekundarne sirovine pozdravlja sa:”Dobar dan, moje dame.”
Omiljene pisce sam otkrila i upoznala u Novom Sadu, na tom iskustvu ću mu zauvek biti zahvalna. Ovaj grad je grad kulture, umetnosti, lepog vaspitanja tako da sam Grbavicu proglasila svojom. Živeti u ulicama pisaca je poseban doživljaj. Sve što Novi Sad čini idealnim za mene, prostire se od Limanske pijace do Doža Đerđa. Puškinova ulica je najlepša. Čarobna. Zbog broja 40. Na tom mestu sam upoznala, kako tamošnji anti-kvar reče “rođene prijatelje”. “Slobodno čitaj, nemoj da se bojiš, među svojima si. Evo, stajaću pored tebe da ti bude lakše.” Rekao je Lemi kada sam se priključila Pokretu uličnih čitača i pronašla svoju oazu.
Pronašla sam ušuškano mesto u kom sam uvek bila dobrodošla. Svoj beg od stvarnosti. Lemijeva knjižara nije kao bilo koja druga knjižara i to ne samo u Novom Sadu nego u univerzumu. I ne preterujem! Tamo nisi mušterija, tamo si prijatelj. Uvek dobrodošao da izabereš izdanje, obično neko staro koje nijedna druga knjižara nema, kao na primer “Najlepše bajke sveta” koje ste sestra i ti dobile kao male pa sada želite takvo da poklonite sestriću. Ako padneš ispit u kišnom danu, Lemiće ti skuvati čaj i poslužiti u šolji sa sovicama kako bi te oraspoložio ili ako dođeš srećan, zavrteće te u zagrljaju kao da si lak kao perce. Ne moraš nužno da kupiš knjigu. Dođi na čašicu razgovora dok slušaš muziku koju niko drugi ne pušta. Dođi da učiš o životu od iskusnog anti-kvara i njegove Marijane. Taj osećaj pripadnosti nisam nigde doživela. Tamo nisu vladala pravila biznisa već kulture, razumevanja, umetnosti bilo koje vrste, prijateljstva. Ali, surova realnost mi je lupila šamar rekavši: “Od ljubavi se ne živi, mali zanesenjače.” I oduzela mi mojemesto mira. Ne samo moje, divni ljudi su se okupljali tu, čitav jedan univerzum. Ne mislite li da je Pokret uličnih čitača jedinstven u svetu? Gde ste još videli grupicu zaljubljenika u književnost sa avanturiatičkim duhom koji obeležavaju rođendane omiljenih pisaca čitajući njihova dela na ulicama koje nose njihova imena? To je još jedna od odlika jedinstvenosti Novog Sada. Tim ljudima, oduzeto je utvrđenje. Zidine su možda pale, ali Lemijeva knjižara nikada neće nestati. Ova kosmička stanica je samo trenutno promenila formu jer ljubav ipak održava u životu. Čvrsto verujem da će se vratiti.
Koliko god da je nekada teško snalaziti se, preživljavati kao “akademski šljaker” ( termin koji je uvelamoja koleginica sa faksa i šljakerka, Ceca, za sve nas koji sa fakultetskom diplomom radimo privremeno povremene, uglavnom fizičke poslove) u ovom gradu mi je lakše. Možda zbog bulevara, a možda i zbog onog sa kojim bulevarom šetaš. Do Telepa koji se u zvezde zbraja i nazad. Nadam se da nas Novi Sad neće izneveriti.
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
