Ako je Italija, sama po sebi, pojam za život, dinamiku, brbljanje, diskusiju i buran temperament, šta ćemo onda tek da kažemo za južnu Italiju? Hm. Sve to gorepomenuto, pa na kub!
Kad krene južnjačka tarantela da se vrti ukrug, u svojim brojnim verzijama, kad zveckanje daira obuhvati sve unutrašnje organe slušalaca, a ekstatični ženski glasovi pokrenu „bururet u glavi” i srcu – tada znate da ste na pragu istinske životvorne radosti i poleta. Drugim rečima – prolazite Napulj i krećete se dalje ka jugu. Trećim rečima – našli ste se na koncertu Hiram Salsano.
Takav jedan njen koncert, premijerni u Srbiji, moći će da se doživi 13. novembra, u Studentskom kulturnom centru Novi Sad (nova zgrada: Ul. Vladimira Perića Valtera 5), u okviru trećeg festivala „Pocket Globe”. Hiram Salsano (glas, luper, daire, drombulje) u duu sa Marčelom De Karolisom (Marcello De Carolis; gitara batente i luper) predstaviće njihov svež, zajednički projekat „Fronni D’alia”. Dvoje južnjaka nalaze put ka ostvarenju divnog spoja arhaičnog glasa i moderne gitarske virtuoznosti, u sinergiji sa karakteristikama zvukova, pesama i ritmova južne Italije. Grade repertoar baziran na tradicionalnim i autorskim kompozicijama, vrlo prigodno se koristeći blagodetima lupera.
Hiram je odrasla u gradu Agropoliju, okrug Salerno, u pokrajini Kampaniji, čuvenoj i po pici i po Pompeji, a čije je latinsko praime (Campania felix) obeležavalo ovaj prostor kao „srećnu, plodotvornu pokrajinu”. Hm, da, to je onaj prag radosti… Svoje ime, Hiram izgovara kao Iram, što je prirodno za italijanski jezik, a naročito u vezi sa tako „čudnim” imenom, koje u kombinaciji sa prezimenom Salsano zvuči gotovo kao umetničko ime, i to veoma upečatljivo i moćno.
„Hiram je moje pravo ime, koje svakako nije italijansko već hebrejsko”, objašnjava ova umetnica za Remix Press: „Jednostavno, moji roditelji su odlučili da svakom detetu daju ime iz različite zemlje, različitog porekla, pa je meni tako pripalo ime Hiram.”
Italijanska umetnica sa jevrejskim imenom, uprkos tome što je mlada (rođena je 1988), a zahvaljujući ljubavi prema muzici i lokalpatriotizmu, sabrala je do sada veliko iskustvo terenskog rada i komunikacije sa starijim, seoskim življem – aktivnim nosiocima tradicionalne prakse ili meštanima koji makar dobro pamte nekadašnji život na selu. Već kroz samo detinsjtvo i odrastanje u Kampaniji, imala je prilike da oseti neke tradicionalnije oblike narodnog života, uključujući i muziku i ples.
“Bilo je nekoliko takvih prilika čak i u gradu Agropoliju”, nadovezuje se Hiram: „U pokrajini u kojoj ja živim, Kampaniji, tradicionalni muzički repertoar je prilično dobro očuvan i to možda najviše zahvaljujući pojedinim ritualima, obredima koji su takođe očuvali svoju važnost u životu seoskih zajednica.”
Kada te je i kako privukla arhaična narodna pesma Kampanije? Kako si se na tom polju usavršavala i uz koga?
U taj svet sam zakoračila sa 16 godina, kada sam upoznala grupu mladih ljudi koji su svirali i pevali tradicionalnu muziku i istraživali to nasleđe koje je još uvek postojalo u praksi. Zajedno smo nastavili putem samostalnog učenja, gde smo jedni drugima pomagali da savladamo izvođačke manire i stilove koje smo mogli da čujemo u okruženju, od naših tradicionalnih umetnika. Ceo taj period sam podrobno opisala u knjizi baziranoj na terenskim istraživanjima, a koju sam nedavno (jul 2024) objavila, pod nazivom: „Chi fa ammore va camminanne”.
Kako je izgledao rad na tom projektu? Sa kim si se upoznavala, koga si snimala? Uopšteno, koje si najvažnije i najupečatljivije stvari naučila iz susreta sa ljudima iz naroda?
Izdanje „Chi fa ammore va camminanne” (Ko voli, ide napred) svedočanstvo je koje beleži susrete između pripadnika različitih generacija. Posetili smo starije ljude koji su poznavali i praktikovali tradicionalni muzički repertoar, sa ciljem da učimo od njih. Snimali smo ih, ali su nam oni pri tome prenosili i mnoga svoja životna iskustva. Istraživanje se odvijalo u Kampaniji, od planinskog venca Latari do vezuvskog kraja. Upoznavali smo čak i ličnosti koje su već bile predstavljene u slavnim publikacijama etnomuzikologa, kompozitora i pozorišnog reditelja Roberta De Simonea, iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Među tim ljudima su, na primer, Čika Tore Ružni (Zi’ Tore ‘o Brutt’) iz grada Pimontea, Čika Joca Kaluđer (Zi’ Giannino ‘o Monaco) iz Sant’Antonio Abatea i Sabatino D’Ognundo iz Some Vezuvijane. Susreti sa ovim ljudima, pored muzike, naučili su me mnogo čemu, prenevši mi i važne ljudske vrednosti.
Koje su specifičnosti tradicije Kampanije i Salerna u odnosu na ostatak južne Italije? Kako bi ukratko mogla to da objasniš nekom ko ne zna mnogo o italijanskom jugu, tu neku posebnost u pogledu ritmova, plesova, instrumenata, pesama i vokalnih stilova?
Italiju krasi kulturni biodiverzitet, pa svaki region ima svoj dijalekt i muzički repertoar, pri čemu ritam tercinato (ital: terzinato; sr: „trojka”) predstavlja osnovu narodne muzike srednje i južne Italije. Samo u jednoj pokrajini, Kampaniji, mi imamo različite ritmičke specifičnosti. Posebni tipovi „dvojke” i „trojke” koje akcentuje bubanj u karakterističnom plesno-muzičkom stilu tamurijate (tammurriata), prostire se od Kazerte, preko područja oko Vezuva, do oblasti Sarneze-Noćerino, nolanskog kraja i Amalfi obale. Zatim, postoji „trojka” u stilu tarantele (tarantella) iz oblasti Salerno, koji se može pratiti od planinskog lanca Alburni sve do granica sa pokrajinama Bazilikatom i Kalabrijom. Zatim, oblast Irpinija takođe ima u svom nasleđu posebnu vrstu irpinijske tarantele i u okviru nje opet specifičan tercinato ritam. Irpinija je, uopšte, oblast u Kampaniji koju krase tako različiti stilovi izvođenja, kako u pogledu muzike, tako i koreoloških osobina.
Studirala si i pohađala zanimljive majstorske kurseve koji se tiču euritmije. Koliko je ta disciplina prepoznata u svetu i kako ona utiče na tvoj ples i kretanje na sceni?
Ovu disciplinu, nažalost, praktikuje veoma mali broj ljudi, ali bez obzira na to, euritmija je bila veoma važna za moje razumevanje sopstvenih fizičkih, kao i unutrašnjih pokreta. Takođe, euritmija je u meni dodatno razvila svest o tradicionalnim plesovima. Obe ove veštine – euritmija i tradicionalni plesovi – u velikoj meri utiču na moj scenski nastup. Ja se trudim da ritam i melodije koje pevam osetim celim telom, da ih oživim u sebi, čak i kada sam prilično zauzeta sviranjem i samim pevanjem.
Tvoj debi album „Bucolica” (2023) pobrao je sjajne kritike. Reč je o izuzetnom izdanju koje pokazuje koliko si duboko prodrla u tradiciju, dostigavši nivo na kom tradiciju počinješ da živiš, osećaš, rekreiraš i obnavljaš. Jedan od vrhunaca na albumu je pesma „Taranta”, koju kompozitorski potpisuješ, koristeći se narodnim stihovima, a sve prati i živopisan spot. Ispričaj nam nešto o predistoriji ovog albuma? Odakle je krenula inspiracija? Kako si dolazila do tradicionalnog materijala?
Taj album je nastao na osnovu mog posmatranja sela i brda na kojima živim, gde još uvek postoje oblici seoskog života. Divlja priroda pejzaža, biljka mirta, drvo mastike, kamenje, vlati trave – svi ovi elementi su ključni za kreativni tok koji je inspirisao nastanak albuma „Bucolica”. Čitavo to okruženje mi je prethodnih godina pružilo priliku da prikupljam pesme, melodije i autohtonu muziku, sve materijale koji su deo kolektivnog znanja i iskustva starijih ljudi. Tokom već pomenutog istraživanja sa prijateljima, zamolili bismo kazivače na terenu da odsviraju neku pesmu kako bismo je snimili, a zatim bih je ja ponovo slušala ukrug i proučavala. Materijal sa albuma „Bucolica” sam snimala i uživo izvodila sa Katelom Garđulom (Catello Gargiulo), koji me je pratio na harmonici i drugim instrumentima.
U Novi Sad, pak, dolaziš sa gitaristom Marčelom De Karolisom i novim projektom „Fronni D’alia”. Na šta se tačno odnosi taj naziv?
„Fronni D’alia” je pesma na kojoj smo radili tokom jedne umetničke rezidencije i koju smo, kao i još neke pesme, i nakon rezidencije nastavili da zajedno promišljamo. To je tradicionalna pesma koja pripoveda o mladoj devojci koju roditelji prisiljavaju da se uda za muškarca koga ne voli. Međutim, mlada žena pre venčanja beži i odlazi kod voljenog momka… Odlučili samo da naziv čitavog našeg zajedničkog projekta i koncertnog programa bude upravo po ovoj pesmi, u kojoj ljubav uprkos svemu pobeđuje.
Koliko dugo već sarađuješ sa Marčelom De Karolisom? Šta je ono što ti kod njegovog pristupa muzici odgovara i na koji način se to spaja sa tvojom umetnošću? Šta sve naša publika može da očekuje od koncerta vašeg dua?
Imaćete priliku da čujete delove novog repertoara na kom radimo nas dvoje. Marčelo i ja već nekoliko godina povremeno sarađujemo. Upoznali smo se tokom pomenute umetničke rezidencije na koju smo bili pozvani kao predstavnici svojih rodnih krajeva – Kampanije i Bazilikate. Nakon toga smo razgovarali o mogućnosti zajedničkog rada sa našim glavnim instrumentima, a to su moj glas i njegova gitare batente (chitarra battente). Marčelov put je na neki način suprotan mom; on je tradicionalnu muziku otkrio tek posle akademskog klasičnog muzičkog obrazovanja, probudivši u sebi želju da istraži evoluciju te tipične italijanske gitare. Ove suprotnosti jesu naša snaga – moje istraživanje drevnog pevanja i njegov inovativni pristup gitari batente stvaraju osećaj uzbudljive veze između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Autor: Marija Vitas
