Kal je formiran 1996. u Valjevu, ali veća vidljivost na domaćoj, a ubrzo i međunarodnoj sceni, razvija se nakon preseljenja Dragana Ristića – osnivača i „buldožera” grupe Kal – u Budimpeštu, pa u Beograd i njegove sve veće aktivnosti tokom prve decenije 21. veka.
Bend je svojevremeno lako privukao publiku, s jedne strane snažnom energijom i živahnošću, a s druge strane originalnim pristupom romskom nasleđu, koji je materijalizovan na albumima „Kal” (2006), „Radio Romanista” (2009) i „Romology” (2013).
U petak, 20. septembra, u 19.30, grupa Kal će otvoriti koncertni program 12. festivala „Todo Mundo” u Beogradu, u Jevrejskom kulturnom centru „Oneg Šabat”, što je i podstaklo ovaj prigodni razgovor sa Draganom Ristićem.
Za skoro tri decenije postojanja, tvoja i bendovska energičnost nije se potrošila, naprotiv, ona isijava na svakom koncertu. Ipak, primetna je manje frekventna autorska aktivnost, koja se svakako ne odražava na koncertnu dinamiku, jer publika zna šta na koncertu dobija od Kala i očigledno se tome uvek raduje. No, zašto je došlo do izvesnog opadanja autorske kreativnosti i da li posle zatišja možemo da očekujemo plodnu buru?
Dragan Ristić: Nikada nisam želeo konvencionalne stvari, nisam jurio popularnu muziku, već sam svakom pesmom pokušavao da uspostavim nove standarde. Tvrdim da je muzika i dalje savršeni alat u kontekstu borbe protiv „ciganizma”, pa u tom smislu moje „lektire” sežu i do onih sjajnih umetnika koji su bili društveno angažovani, poput Marlija, U2, Manua Čaoa i mnogih drugih. Ordinalnost u muzici Kal-a dolazi iz palete raznih iskustava i znanja koji su neophodni svakom umetniku kako bi stvorio jedinstvenu, u mom slučaju, muzičku estetiku. Moje namere, sumnje, dostignuća, usponi i padovi dosežu, verujem, dalje od muzičke karijere. Okrećem se, sumiram, razmišljam da li mogu više i koliko sam doprineo svojom umetnošću ovoj civililizaciji koja je u svom kulminativnom periodu. Ne vidim smisao u pisanju pesama koje služe samo zabavi. Naprotiv, insistiram na angažmanu, porukama i ako sam bar i jednog čoveka na ovoj planeti naterao da razmišlja drugačije, siguran sam da je moj zadatak obavljen. U tom smislu, apsolutni sam protivnik masovnog konzumerizma, štancovanja umetničkih proizvoda, pa i muzike, ako nemaju smisla. Da sumiram… Uskoro stiže novi album, a razlog je logičan: Imam šta da kažem!
Kako sagledavaš putanju popularnosti romske muzike i razvoja te scene u Srbiji i Evropi, ako uzmemo, na primer, kraj devedesetih kao neku polaznu tačku u vremenu, a uzimamo je zbog ključnog uticaja koji su tada izvršili Kusturičini filmovi, kako na Zapad, tako i na svest muzičara i publike u Srbiji i na Balkanu? Kako je bilo nekad, kako se sve razvijalo, a kako je sad?
Dragan Ristić: Ne mogu kao paradigmu uzeti devedesete i Kusturicu, jer putanja romske muzike počinje u Srbiji još od 1911. godine. Jedan od prvih velikih srpskih glumaca, Čiča Ilija Stanojević i jedan od prvih srpskih producenata, Svetozar Botorić, išli su gorepomenute godine kod najpoznatijeg francuskog filmskog producenta Žorža Patea da prodaju dva filma: „Žitije besmrtnog vožda Karađorđa” i „Ciganska slava Bibija”. Žorž Pate se odlučio da kupi ovaj drugi film. Verujem da je to bio presudni trenutak kada je sudbina uperila prste na Rome u Srbiji, a kasnije u Evropi i nagovestila umetničku renesansu koji je ovaj miroljubivi narod doneo u Evropu i svet. Da ne govorim o čuvenim Cicvarićima, koji su svirali među prvima na kraljevskom dvoru, i o drugim kulturološkim fenomenima. Moram da pomenem i Sofku Nikolić, pevačicu romskog porekla, koja je po mnogima bila najveća zvezda narodne muzike u prvoj polovini 20. veka. Prvi put Sofkino pevanje preneseno je radio-talasima, 11. decembra 1929. godine na Radio Beogradu iz kafane „Kragujevac”. Njeno osvajanje Beograda označilo je promenu odnosa javnosti prema kafanskom pevanju. Tu je i činjenica da je Sofka prva sa ovih prostora nastupala u Pariskoj „Olimpiji”, da su njene ploče publikovale strane izdavačke kuće, da je bila bliska prijateljica Džozefine Bejker… Popularnost romske muzike je ciklična i u 20. veku je nesumnjivo vezana za kinematografiju. Dakle, polazna tačka za mene je 1967. godina i nastanak kultnog filma Aleksandra Saše Petrovića „Skupljači perja”. Sve bogatstvo romske kulture, pogotovo muzike, prvi put je obelodanjena u tom filmu, zahvaljujući kojem je i prva „Zlatna palma” stigla u Srbiju. Kusturica i njegovi filmovi o Romima su upodobljeni šnitovi veličanstvenog rada Aleksandra Saše Petrovića. Opet zahvaljujući filmu, romska muzika krajem 80-tih godina dobija krila i ta popularnost i dalje traje, naravno ne u takvom obliku kao devedesetih. Opet, da sumiram: popularnost romske muzike u 20. veku je vezana gotovo uvek za kinematografiju, tako da romskim muzičarima, a i onim drugim koji sviraju romsku muziku ne preostaje ništa drugo nego da sačekaju sledeću filmsku senzaciju, a ja verujem da će ponovo doći sa ovih prostora.
Koliko god dugo da su Romi prisutni u Srbiji, pored ostalog i kao akteri i re-kreatori muzičkog života, koliko god „gadžo” publika bila generalno naklonjena romskom muzičkom elementu, začuđuje činjenica da je savremena romska scena u Srbiji tako tanka. Izgleda da i dan-danas Romi slabo izlaze iz okvira bleh orkestara, koji opet, dominantno funkcionišu u sferi svirke na raznim svečanostima i veseljima, a nešto manje u kontekstu koncertne i festivalske karijere.
Dragan Ristić: Da ne moram, na ovo pitanje koje sadrži u sebi i surovo istiniti odgovor, ne bih ništa dodavao. Rekao bih da su romska muzika i romski muzičari u fazi koju bih nazvao „meta-dvojnost”. Mi smo dobri za anderground scene, za mahale, geta, tuđe proslave i tu smo limitirani. Posle ovog nivoa, stvar u svoje ruke preuzimaju „beli muzičari” koji našu muziku pretvaraju u proizvod, daju joj cenu, sviraju na evropskim i svetskim festivalima i tako je već godinama. Romski muzičari kao da nemaju dovoljnu svest šta bi mogli uraditi sa svojom muzikom, a nisu ni zainteresovani. Razlozi za ovakvo stanje su mnogo dublji i zalaze u sferu „anti-ciganizma”, rasne diverzifikacije, potrebe za osnaživanjem romske manjine i naposletku obrazovanjem.
Kroz grupu je prošao nemali broj muzičara. Zvuk benda se donekle i menjao. Šta su za tebe glavni kvaliteti jednog Kal-muzičara? Kako on treba da sebe utka u Kal-zvuk? Znamo da je oduvek u nekom aktuelnom lajn-apu bilo i muzičara neromskog porekla…
Dragan Ristić: Muzika Kal-a ima jasno definisanu putanju. Mi smo umetnici romskog porekla, a ne romski umetnici, što je po meni velika razlika. Najvažnija stvar za jednog umetnika je identitet. To je ono što te čini različitim, to je uistinu ono najorginalnije što ovom svetu možeš da daš. Ja živim u 21. veku i promatram stvari oko sebe. Sem identitetske različitosti verujem da druge nemamo. U tom smislu, rekao bih da se divim novim muzičkim formama, ali tako da u njih utkam svoju muzičku različitost, a to je definitivno romska muzika. Neromski muzičari su oni koji daju različitost i to je uvek ritam sekcija. Oni su ti koji sviraju savremene muzičke forme, dok romski muzičari sviraju tradicionalnu romsku muziku. Moja uloga je da spojim ova dva sveta koja su naizgled nespojiva.
Na 12. izdanju festivala „Todo Mundo” Kal ima čast da otvori koncertni program. Hajde da zagrejemo publiku: Kakav program planirate da izvedete i kakvu atmosferu da skrojite?
Dragan Ristić: U vreme komunizma, u medijima, mislim na radio i TV, postojala je forma koja se zvala Kulturno-zabavni program… Biće novih pesama, jer spremamo novi album i biće, kao i uvek, erupcija pozitivne energije!
Autor: Marija Vitas
