Verujte na reč da nas je Six Pack sinoć raspametio. Pet godina su nam „udarali čežnju” i konačno smo dočekali da ih čujemo u Novom Sadu. Iako kažu da vreme brzo leti, od njihovog poslednjeg nastupa u NS, na To be punk festivalu 2018. kao da je prošao čitav vek. Izdešavalo se mnogo toga i ništa se nije desilo, zavisi od perspektive. Ono što je definitivno ostalo nepromenjeno jeste ljubav ovdašnje publike prema ovom kultnom pank bendu.
Ceo dan sam euforično iščekivala 22.00 i odlazak u Gerilu i mogu slobodno da kažem da mi je dan počeo tek kada sam konačno čula „Olovke izlomljenog srca”. Već sa prvim taktovima ove pesme, vreme je počelo drugačije da se računa. Dva sata je proletelo dok trepneš, ali su zaista to bila dva sata čiste sreće.
Usledila je „Gde si do sad” koja i nakon 25. zna da sa svojim retoričkim pitanjima iza ćoška vrlo lako sačeka i u tridesetoj ili nekoj kasnijoj s obzirom na to gde spletom okolnosti živimo; vrlo nostalgično i kritično, ne? Niz su odlično nastavile „Vodite me” i „Viša sila”.
Nije fora da nabrajam sve pesme koje su bile, već momente koji će ostati i kada redosled na setlisti izbledi. Čar svih pesama Six Packa oduvek se krila u brutalnoj kombinaciji pank melodije i bogatstva našeg jezika. Metafore i komparacije spakovane na jedinstven i originalan način čine da ozbiljne, teške, društvene, ali i ljubavne teme postanu tako pevljive i voljene. Vrlo često umeju da pruže utehu, da se u njih ušuškaš kad je frka, ali i da te istovremeno motivišu i šibnu vetar u leđa – prokrče ti put kakav god da imaš pred sobom. Samo je važno da slušalice budu u ušima i volumen na max-u.
Jedan od tih momenata koji će posebno da se pamte bilo je i a capella pevanje publike pesme „Delfinov let”. Što bi rekli – epic!
Čuli smo i novu, društveno angažovanu pesmu „Trash”. Međutim, drago mi je što mogu da kažem da postoji mogućnost da bude demantovana. Zašto to mislim? Zato što je iza mene stajalo omanje srednjoškolsko odeljenje, ushićeno i oduševljeno što se nalazi tik pored bine i Six Pack vidi izbliza iako verovatno nisu bili ni rođeni kada su prve pesme nastajale. U trenutku tišine dok je Miki menjao gitare, jedna od devojčica je uzviknula: „Ovo je moj omiljeni bend!” Kasnije su uredno sačekali kraj svirke i ljubazno zamolili za fotke i autograme. Obišli su niz kafića sa znatekojommuzikom i došli u Gerilu. Petica iz građanskog i muzičkog zaključena je pre kraja školske godine, društvo! Bila sam vrlo ponosna što sam ih videla tu, što znaju sve pesme od početka do kraja i koliko su iskreno srećni.
Naravno, u publici su bili i oni čije je tinejdžerske dane obeležila kultna „Fabrička greška”. Vanvremenska pesma za sve koji se usude da misle izvan okvira.
Pomenula sam na početku moć i lepotu tekstova – moja lična asocijacija na to je pesma „Nekako najviše me boliš ti” šta je to ako ne romantičarski weltschmerz spakovan u rime 21. veka? Umetnost u svom najčistijem obliku i čuli smo je uživo.
A kako sviraju, ljudi moji. Nije da sam se uželela pa sam subjektivna nego zaista, zaista – precizni poput švajcarskog sata, sinhronizovani do perfekcije, milina jedna. Mislim da mi je njihov bubanj naštimao puls u ritmu Six Packa bar za narednih mesec dana.
Željni njihovog zvuka, nismo hteli jedan bis. Izdejstvovali smo dva, a u prvom bisu – najskuplja, „Druže moj”. Realno, bez nje nastup nije mogao da prođe, a najlepše nekako uvek dođe na kraju. Bili su toliko kul da su za drugi bis pustili publiku da bira pesmu, a najglasniji su bili „Crveni makovi”.
Kad se sve sabere, dva sata neverovatne energije, dva sata za pamćenje. Cenimo to svi – od ❤️.
Nadam se da do sledećeg druženja nećemo čekati pet godina.
Mina Erić
Foto: Ivana Jovanović
