Poznati novosadski kantautor Nemanja Nešić, održaće 20. novembra koncert u Svilari koji je bio povod da porazgovaramo sa Nemanjom na razne teme.
Za početak, šta se dešava u Svilari 20. novembra?
Miloš Zubac i ja smo u slično vreme, za istog izdavača (Prometej), objavili izdanja, a u Kulturnoj stanici Svilara ćemo održati kantautorsko veče koje će zapravo biti koncertna promocija tih izdanja, ali i mogućnost da odsviramo još neke drage nam pesme. Miloš je nedavno objavio CD Manastiri gde se nalaze songovi primenjene muzike. Pero Zubac je autor stihova, a Miloš je to uglazbio. Primenjen je format, jer je to izdanje vezano za televizijski serijal o Manastirima u Vojvodini. Moj nastup biće najvećim delom okrenut izboru pesama iz knjige Sa druge strane oka. To je zbirka mojih pevanih stihova koja je pred leto odštampana, a ovih dana doživljava svoju promociju. Obojica smo, nedavno, na Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu izdavačke kuće Prometej, predstavili svoja nova izdanja.
Kako će biti koncipiran vaš nastup?
Nas dvojica smo prethodne zime, negde s kraja 2018. godine imali priliku da sličan koncept izvedemo u Knjižari Bulevar books. Dakle, to će biti kombinovani nastupi. Obojica ćemo biti sve vreme na sceni, slušati jedan drugog, neke pesme zajedno odsvirati i otpevati, a podrška će nam u delu programa biti, za klavirom, moj rođeni brat Svetozar Nešić. Odlučili smo se da ovoga puta pesme na stihove pesnika ne budu u prvom planu, već više kantautorski deo repertoara koji je kod obojice dosta raznovrstan. Naravno, uvek nešto prepustimo spontanosti. Volimo da se neke stvari dese same od sebe, pa se može očekivati i ponešto što nismo planirali. Moguće su i kratke priče između pesama. U zavisnosti od toga kako nas atmosfera ponese i kakva bude reakcija publike.
S obzirom na to da u tvom stvaralaštvu veliku ulogu igra i čitalačko iskustvo, da li te je neko od pesnika na čije stihove komponuješ muziku inpirisao tokom pisanja stihova koji su se našli u zbirci Sa druge strane oka?
Interesantno je da na moj način pisanja stihova nijedan od pesnika nije konkretno uticao, a opet, od svakog sam ponešto usvojio. Tu ne mislim na stil, jer su u pitanju velika pesnička imena čiji bi pokušaj imitiranja ispao smešan i neozbiljan. Miloš je pisao recenziju za moju knjigu i tamo je upravo napomenuo kako mu je posebno zanimljivo to što uz plejadu pesnika na čije stihove komponujem, ni od jednog nisam ništa nesvesno preneo na svoj stil. Pre sam stanovišta da je čitanje poezije u meni razvilo zrelost ka pisanju stihova, određenu širinu koja se čitanjem kvalitetne literature neminovno usvaja. Napomenuću da su “moji” pesnici, koje sam muzički uobličio i kreirao: Miloš Crnjanski, Dobriša Cesarić, Vladislav Petković Dis, J.J. Zmaj, Jovan Dučić, Miloš Galetin, Miloš Zubac, a od nedavno tom spisku pridodao sam Miroslava Antića, Pera Zubca i pesnikinju za decu Tatjanu Pupovac.
U predgovoru zbirke pominješ kako ti je otac pomagao oko stihova u početku pisanja. Da li si se na njegovo mišljenje oslanjao i kada si pravio izbor za zbirku?
Moj otac je neko s kim od prve napisane pesme imam konsultacije. Vremenom su njegove sugestije bile sve ređe i manje potrebne. Danas obično porazgovaramo o detaljima. Da li je u pitanju naslov, ili neka reč koja bi imala adekvatniji sinonim… Kad god uradim nove pesme, snimim ih kod kuće, narežem CD, kako bi on, natenane, u svom miru odabrao momenat kada će ih preslušati. Ništa manje u svemu tome ne učestvuje majka. Na neki drugačiji, jednako važan način. Njihovi saveti su mi, uz one najbližih prijatelja, nešto što mi mnogo znači i potrebno mi je. Ne iz nesigurnosti onim što sam napisao, već iz razloga što će nešto usvojeno od njih moguće biti i primenjeno. Volim da čujem mišljenja drugih, iako muziku prvenstveno stvaram zbog sebe i svojih potreba. To možda zvuči sebično, ali je tako. Nisam stvarao da bih se drugima dodvoravao, ali mi je do mišljenja onih koji me dobro znaju i te kako stalo, kao i do otkrivanja duša sličnih osećanja i razmišljanja mojim. Izbor pesama za knjigu sam odabrao ja, ali da nije bilo inicijative roditelja, brata koji je radio omot (autor slike omota pripada Jeleni Filipović) i Miloša Zubca, verovatno ne bi bilo ovog izdanja. Uvek imam blagi zort kada je reč o objavljivanju knjige. To sam imao i kada sam 2012. godine napisao biografsku priču o devedesetim, Revir – jedna priča, takođe za Prometej. Nisam ni pisac, niti pesnik. Međutim, moje muzičko stvaralaštvo i obrazovanje usmerilo me je ka kantautorstvu od najranijih dana. Nekada sa bendovima Revir i Mali princ, a već pet godina samostalno. Shvatio sam da ne treba da se stidim svojih stihova, i da je takva zbirka potrebna pre svega mojim najbližima, a ako uz njih pronađem još neku dušu, to je samo dobitak za mene. Zanimljivo je da se sve pesme iz knjige i pevaju, ali ih čitalac takvim uglavnom ne poznaje. On ih posmatra kao poeziju. Birao sam pesme koje u sebi imaju poetsku komponentu da bi i čitajući imale kvalitet. Opet, ako neko nekad poželi da muzički čuje bilo koju pesmu iz zbirke, rado ću je odsvirati. Upravo desetak takvih biće predstavljene u Svilari.
Takođe, u predgovoru govoriš o stvaralačkom procesu, o nastanku tekstova i muzike. Sada, kada je prošlo izvesno vreme od objavljivanja zbirke i kada se osvrneš, šta je za tebe lakše: napisati stihove pa ih zatim prilagoditi muzici ili obrnuto?
Do pre nekoliko godina skoro da mi je nezamislivo bilo da prvo napišem stihove, a potom muziku. Kao što i pomenuh, ja sam kompozitor pa samim tim, posebno ranije, uvek sam prvo imao muziku kojoj sam dodavao reči. Sad se vraćamo delom i na jedno od prethodnih pitanja. Upravo uticaj pomenutih pesnika pokrenuo je u meni momenat da se osmelim i napišem prvo stihove, a onda dodam note. To se u zbirci može primetiti. Konkretnije rime, strofe nalaze se u kasnijim pesmama. Pre, forma stihova bila je slobodnija, jer su već imali melodiju i metriku koja ih je određivala. Naravno, i danas ima slučajeva gde muzika dođe prva. To se može osetiti u čitanju. Vidna je razlika kada se uporede ta dva načina stvaranja kod mene.
Melanholične pesme preovladavaju u odnosu na angažovane. Da li je razlog tome što kao društvo konstantno falširamo?
I angažovane su melanholične. Uvek provejava seta, sivilo… Nekada manje, nekada više. Socijalno angažovane pesme imaju svoje mesto u knjizi u podnaslovu Uvelo cveće. U takvim, inspiriše me jednostavno život u Srbiji, društvene okolnosti, malo i politika, onako kako ja to vidim i osećam. Te numere su muzički jače, energičnije, i donose izvestan bunt. Mnoge napisane nakon objavljivanja zbirke su mi mahom baš takve. Primećujem šta se oko nas dešava, ne mogu to prećutati, makar ne u svojim stihovima. Upravo u pesmi Disonanca konstatujem da svi falširamo, kako si i lepo primetila. Pre svega sam autor šansona, ali to ne znači da sam šlager pevač, jer to nije niti slično. Šansona je i angažovana. Ukazuje na razne probleme, da li one socijalne, ili emotivne. Svakako lične. Autor je protagonista onoga što mu se dešava i to prenosi na svoje stvaralaštvo, a potom traži istomišljenike. U knjizi, pored prvenaca, zatim pesama koje se nalaze na izdanjima, tu su i ciklusi Spomenar, pomenuto Uvelo cveće, Slike stare, mirisne, daleke, i student i strast, a najviše prostora ima ciklus U mome svetu melanholije. Tu su pesme drugačijih emocija, ličnih, dosta su introvertne, ali mislim da i komuniciraju jer svako od nas ima slične probleme. Cilj kantautora i jeste da svojim osećanjima, koja iskreno prenese, dotakne slične sebi. Tako nastaje verna publika koja obično nije omasovljena, ali je do kraja verna. U pitanju su senzibiliteti sa kojima se poistoveti, a to se onda teško raskine.
Ciklusi u zbirci su hronološki poređani i završavaju se prošlom, 2018. godinom. Kakvi su tvoji planovi za dalje?
Nemam velikih planova. Možda sam ih imao kada sam bio mlad. Tada misliš da ćeš ostvariti velike uspehe poslom kojim se baviš. S godinama shvatiš da su želje sve skromnije, a očekivanja samim tim, takođe. Svaki sledeći nastup je mala pobeda za mene. Pripadam gradu koji je uvek imao više sluha za drugačije muzičke žanrove. Novi Sad je grad alternative, pre svega. Šansona je nepopularan žanr kod nas. Balaševića ne svrstavam u klasične šansonjere, i njegovi dometi su nerealni za bilo koga odavde. Pomirio sam se sa tim da ću teško moći da dosegnem neke ozbiljnije nivoe javne prisutnosti. Nedavno sam razmišljao kako se skoro trideset godina u ovom gradu aktivno bavim muzikom, a da je i dalje publika na koncertima ona koju pozovem da dođu. Velika je ponuda svega i svačega. Ljudi žive brzo, nemaju vremena da se upoznaju sa drugačijim od onog što nam ispuni svakodnevnicu… Mislim da su i pojedini urednici imali problem kako da me definišu, kom žanru pripadam, a istina je da ja nemam žanr. Kantautor stvara kako oseća, bez obzira na muziče pravce. Nekad sam pisao na jedan način, danas na drugi, a ne znam kako će to biti za deset-petnaest godina. Suština je da treba slušati sebe i svoju inuticiju. U godinama sam kada mi nije prioritet da se nudim (iako je to nekad neophodno da biste igde nastupili) i svakom umetniku jeste to problem. Nastupaću kada i ako se otvore neke lepe mogućnosti. Miloš i ja uvek možemo da zasviramo, to nije problem, ali je pitanje koliko često i koliko će nas to na ovakav način ispunjavati. Meni najviše u poslednje vreme prija da kod kuće stvaram, snimam… Voleo bih da u narednim godinama uradim CD Nove senke, posvećen poeziji Miloša Crnjanskog na čije stihove sam komponovao i imao priliku da kantatu jednom izvedem, uz simfonijski orkestar i bend, u Sprskom narodnom pozorištu. Do sada, na nosačima zvuka od pesnika objavljeni su CD za Croatia Records – Sve što slutnja šapne, na stihove Dobriše Cesarića, i CD Jabuke ptice tamburice, na stihove Miloša Galetina. Sa Crnjanskim bio bi to opus kojim bih, i da ništa više ne snimim, ostao zadovoljan. Pored toga, aktuelan je i projekat Pesnici s muzikom, gde smo Miloš Zubac, Milan Korać i ja, uz bend koji to sve muzički prati. Predstavili smo takav koncept na Svečanom zatvaranju 64. Sterijinog pozorja, pre toga na festivalu Poezika, i jednom u Novom Bečeju. Nadamo se da će to u budućnosti biti program koji će zainteresovati pozorišta i domove kulture. Aranžiram i snimam trenutno jedan lep, zanimljiv i neobičan muzički materijal mog prijatelja, ali to će za sada ostati tajna. Pozivam sve koji su zainteresovani, da nam se pridruže u sredu, 20.11. u Kulturnoj stanici Svilara, u 20 sati. Ulaz će biti besplatan, a mi raspoloženi da pružimo svima prijatne trenutke uz muziku koju, svako na svoj način, stvaramo i interpretiramo Miloš Zubac i ja. Dobro nam došli!
Mina Erić
