Na nedavno održanom festivalu Poezika kao pobednik na konkursku kog je svojim glasovima izabrala publika, mini koncert održao je novosadski kantautor Nemanja Nešić zajedno sa svojim bratom Svetozarom Nešićem za klavirom. To je ujedno bio povod da se sastanemo sa njim i porazgovaramo na razne teme.
Nemanja je završio osnovnu muzičku školu “Josip Slavenski”, odsek harmonika, zatim srednju muzičku školu “Isidor Bajić” teoretski smer, i muzičku akademiju smer kompozicija a diplomirao je u klasi profesora Milana Mihajlovića iz Beograda. Za njega kažu da je redak muzičar na ovim prostorima zbog šansone koju neguje, a da li je to tako pročitajte u nastavku intervjua.
Kada je u pitanju priča o Nemanji Nešiću imali smo do sada mnogo prilika za intervju ali nam se slobodno vreme nije poklopilo. Tvoja pesma „Čudne boli“ izabrana je za najbolju na konkursu festivala Poezika od strane publike, te si zahvaljujući tome na festivalu i održao mini koncert. Ti sa gitarom, uz pratnju brata Svetozara Nešića za klavirom, i ispunjen izložbeni prostor Kulturnog centra Novi Sad. To je slika koju ćeš sigurno pamititi, ali da krenemo od početka. Znamo da je Nemanja Nešić kompozitor, ali ko je još Nemanja?
Pa dobro si rekla, to je moja osnovna vokacija. Ja jesam kompozitor po zvanju, završio sam muzičku akademiju baš za taj smer. Ali ne bavim se klasičnom muzikom više, bavio sam se kao student i nešto malo posle toga, ali se deo mog posla više ne usmerava na klasiku, iako je volim i pratim. Moja vokacija se preusmerila više prema kantautorskom izrazu, što zapravo podrazumeva kompozitora, plus autora tekstova, tačnije stihova. Ja ne pišem tekstove za pesme popularne muzike kao što to rade naši pevači sa estrade, odnosno tekstovi koji se lako pamte i imaju u sebi neku rimu koja će brzo da uđe u uši, nego pišem više nešto između poezije i teksta za pesme. Ne mogu sebe da smatram pesnikom, jer to nisam ali sam zato kantautor, zato što uvek napišem stihove koji imaju tu neku poetsku osobinu, nisu poezija u punom smislu reči. One se ne bi dobro kotirale da se samo čitaju, možda su zato dobre kad se pevaju. Moram priznati da mi je drago da se bavim muzikom koja nije klasična ali da mogu i da primenim iskustvo i znanje koje sam stekao učeći muziku dugi niz godina. To svakako može mnogo da pomogne nekome ko želi da se bavi populanom muzikom i da iskoristi sve prednosti onoga što je naučio kroz klasičnu muziku.
Jedno vreme radio si i kao profesor u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“?
Tako je. Pa može se reći u neku ruku i da sam profesor, iako trenutno ne radim taj posao, a voleo bih da ga radim. Tri godine sam radio u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“ kao profesor harmonije i kontrapunkta, a pored tog perioda, za Bajić me veže i mjuzikl „Kočoperitis izvesne dame u pubertetu“ koji smo moj brat Sveta, koji je takođe završio muzičku akademiju, i ja pre četiri godine uradili za školu. U tom momentu oni nisu imali nikoga ko bi mogao to da uradi, ili nisu imali dovoljno poverenja u nekoga da će napraviti dovoljno dobru popularnu muziku za klince pa su pozvali nas. Ja se nadam da ću još imati prilika da radim tako nešto jer mi pedagogija veoma prija i mnogo mi se više sviđa od onoga što trenutno radim za platu 🙂
Deca sa kojom si radio mjuzikl su upravo to, u pubertetu. Da li je bilo teško raditi sa njima, koliko su poslušni bili? Ima li bunta među njima?
Oni su bili prava ekipa momaka i devojaka. Taj mjuzikl je napisan upravo za tu generaciju što je dobra stvar jer te uloge nisu igrali klinci koji su mlađa generacija pa da se prave da su stariji, niti stariji koji su morali da se prave da su mlađi. Naravno, postojale su tu uloge mama, tata, baka, deka ali su to opet igrala deca u tom uzrastu što je imalo jednu posebnu dozu šarma tih njihovih godina. Dosta su oni i improvizacije uneli u tekst posle izvensog vremena, jer u početku smo se striktno držali teksta, da bi se oni vremenom potpuno opustili i kako se na kraju pokazalo, učinili pravu stvar zajedno sa svima nama. Kada znaš šta hoćeš, i kada dođeš sa određenom dozom autoriteta da radiš sa njima, onda apsolutno nemaš problema. Mi nismo imali ni jedan ozbiljniji problem, naprotiv, oni su bili vrlo zagrejani i motivisani za taj projekat i na svakoj probi davali su sve od sebe da to bude najbolje moguće. Drago mi je da smo uopšte imali priliku da radimo ovaj mjuzikl, jer kad kažeš školski mjuzikl nekome ko to nije pre čuo, taj sigurno u glavi zamišlja neku predstavicu za decu gde dođu mame i tate, a to je ustvari bio jedan vrlo ozbiljan projekat. Moram pomenuti ekipu koja je radila Kočoperitis, to su dva profesora srpskog jezika i književnosti Maja Ljubić Skenderović i Marko Suharevski, koji su izabrali tekst i Sveta i ja koji smo radili muzičke i vokalne deonice. Predstava je izvedena dvadesetak puta, više njih je bilo samo uz klavir ali bilo je i onih koje su izvedene su uz ceo bend što je bio poseban doživljaj.
Kvalitet tog mjuzikla ogleda se i u mnogobrojnim nagradama koje ste dobili? Znaš li koliko ih je?
Gde god su bili festivali takmičarskog tipa dobili smo poneku. Zapravo, dobili smo pregršt nagrada za režiju, neke glavne uloge, takođe gde se dodeljivala nagrada za muziku, mi smo je osvojili. Veliku zahvalnost dugujemo direktorki škole Radmili Rakin i zamenici direkotra Danijeli Kličković koje su napravile presedan i osmislile projekat koji u školi nije viđen do tada, a to je da se na Dan škole premijerno izvede nešto što nije klasična muzika. Sve se to odigralo u Pozorištu madih, pred 700 ljudi uz kamere Radio televizije Vojvodine i to se danas može videti na You Tube-u.
Ali to nije sve kada je tvoja saradnja sa decom u pitanju. Vlasnik si i nagrade za najbolju kompoziciju na Internacionalnom dečijem festivalu u Kikindi.
To se nekako nadovezuje na priču o mladima zato što, koliko god se ja bavim nekom drugom muzikom i iskreno volim to, rad sa klincima je poseban doživljaj. Biću neskroman i reći ću da imam taj neki dar da nađem melodičnost pesme koja je dopadljiva klincima. Sasvim slučajno sam se našao na tom festivalu jer je ćerka mojih priljatelja Jelisaveta Letić već pevala jednu moju pesmu na Svetosavskom festivalu kada je bila jako mala. Kada sam čuo za taj festival u Kikindi pomislio sam da ne bi bilo loše da odemo i oprobamo se. To je festival na kom se prvenstveno dodeljuju nagrade autorima. Dobiju i deca naravno nagrade, ali se prvenstveno nagrađuju autori. Mi nismo očekivali mnogo jer tu su se našli autori koji već imaju neki pedigre kada je u pitanju muzika za decu. Mi smo se sa tom pesmom „Maskembal“ odlično predstavili ali i pored toga momenat kada je Minja Subota pročitao nas kao dobitnike glavne nagrade zaista je bio vrlo iznenađujući. Pomislio sam da ću možda dobiti nešto, da li za tekst ili aranžman pošto sam kompletan autor pesme, ali glavnu nagradu nisam očekivao. Radio sam takođe muziku za dečiju emisiju „Fazoni i fore“ u tri navrata tako da je to takođe još jedna lepa priča vezana za moj rad sa decom, kojih će u budućnosti nadam se biti još dosta.
Ajde da se sada vratimo malo u prošlost. Ako me dobro sećanje služi ti se muzikom kao autor baviš dobrih dvadeset godina, možda i više. Da li je to sve počelo sa tvojim prvim bendom Revir?
Jeste. Počelo je ’91 godine, kada sam imao 15 godina, zvanično je počelo tada. Revir je nastao iz prijateljske priče mojih drugara i mene s kraja osnovne škole i ulaskom u srednju školu kada se bend upotpunio dolaskom Aleksandra Banjca, koji je danas vrlo poznat studijski muzičar, Dušana Milivojevića koji drži „Brvnaru“ u Petrovaradinu, odličan gitarista, oni su sa mnom završili srednju muzičku školu i moja dva drugara iz osnovne škole Branko Bošković, koji je postao sjajan perkusionista i bubnjar Peđa Kovačević, koji je danas u Americi, zatim Nebojša Jovanović, prateći vokal i Vladimir Đorđević, akustična gitara. To je ekipa koja je napravila Revir i koja je ’91 napravila prvi demo snimak. Od tada je prošlo 25 godina, i da nije bilo naših roditelja u toj priči, verovatno bismo se brzo raspali ali smo ipak u tom obliku opstali do ’98 godine.
Za to vreme izdali ste dva albuma.
Da, ali zanimljvo je da se i bend deli na dva dela. Baš kao da je neko hirurški naš rad presekao na dva dela. To su periodi ’91 do ’94 i ’95 do ’98. To je bio najgori period za život koji smo mi ispunili našim postojanjem. Ta prva faza, do ’94 je bila tinejdžerska postava. Prvi album izdat u toj fazi objavio je PGP RTS i to je bila ploča. Drago mi je da imamo iza sebe i jedan LP jer je ta ’94 bila poslednja godina kada su se izdavale ploče u PGP-u. A drugi album je „Partenon“ koji je potpuno jedna druga priča jer smo rapidno sazrevali od petneaste godine pa to tada a i ja sam se mnogo muzički promenio. Prvi album je bio u fazonu ’60 tih godina pa su nas zbog toga povezivali sa Vampirima, iako mi nikakve veze nismo imali sa njima stilski, ali pošto su oni jedini kod nas svirali rokabili koji je bio vrlo zastupljen, naravno da su Vampiri ljudima bila prva asocijacija kada nas čuju. To drugo izdanje bilo je mnogo ozbiljnije. Ozbiljnije u smislu što je muzika bila drugačija, zatim došla su dva nova člana Igor Molnar Đango na bas gitari koji je završio Jazz akademiju u Budimpešti, zatim jazz bubnjar Zoltan Cikora, ali i počeli smo da pišemo muziku na tekstove Miloša Crnjanskog. I zbog svega toga, naše pesme su dosta koketirale sa jazzom, ali i fusionom i fanky zvukom. Taj period Revira obeležile su naše klupske svirke i Novosađani nas po njima najviše i pamte. Naša generacija odlično se seća kluba Drezvej čije postojanje smo obeležili stalnim nastupima, zatim tu je bio i klub Ben Akiba čiji smo prostor delili sa Nevernim bebama. Oni su čini mi se svirali utorkom, mi četvrtkom. To je bilo vreme kada su klubovi bili uvek ispunjeni, i sada kada posmatram taj period, to je ustvari bio jedan ozbiljan staž za prolaženje dečijih boginja kada se bavite muzikom. Ceo taj period zabeležio sam u knjizi koja se zove „Revir – jedna priča“ i u kojoj sam potpuno iskreno i otvorenih karata pričao o svemu što se dešavalo i sa čim sam se ja susretao. Nisam se štedeo ni prema sebi, a ni prema ostalima, izneo sam i dobre i loše strane svakoga od nas, ali i razlog po mom mišljenju zbog kog je taj bend prestao da radi.
Sticajem raznih okolnosti upoznata sam sa tvojim radom od samog početka i upravo nakon tog završetka Revira kao jedne priče 🙂 o tvom radu nigde ništa nisam mogla da čujem, pročitam… Ali u poslednje vreme moglo bi se reći da se polako diže prašina oko tebe. Da li je za to zaslužan poslednji album Malog princa, tvog sadašnjeg benda?
Drago mi je ako to tako. Ja nikada nisam bio svestan u momentu kada nešto radim koliko to dopire do ljudi i da li je to onako kako sam hteo. Do sada to je uvek donekle stiglo i onda se zaustavilo, kao da je postojao neki zid koji nije dao dalje da se prođe. To je verovatno zbog toga što nemam menadžera, što živim neki normalan život, ne izlazim po nekim mestima gde bi trebalo da ideš i da budeš viđen. Ja sam jedan bik koji voli da je u svom prijatnom okruženju sa ljudima koji mu prijaju. Baš mi je Đango, kog sam pominjao, jednom prilikom rekao „čoveče, ja tebe nigde ne srećem, ti moraš da se krećeš, neko mora da te vidi“. Ja sam svestan te svoje mane i to je moj najveći problem. Ali možda si ti u pravu kada kažeš da je album „Ljudi kao mi“ skrenuo pažnju na nas. Možda je to zbog toga što je došlo vreme kada se i nešto samo od sebe mora dogoditi ili je to možda i zbog preorjentisanosti pesama koje su na tom albumu malo više otišle u pop-rock. Svesno sam odabrao pesme koje su malo melodičnije, samim tim i komercijalnije, ali ne mislim da sam prešao crvenu liniju svog nivoa iznad kog ne bih išao. Svemu tome donekle je kumovao i naš poznati glumac i moj drugar Žarko Stepanov s kojim je ceo album urađen kao duet. Pesma „Osmeh novog proleća“ i njen spot su imali premijeru na MTV Adria, vrteo se i na mnogim drugim medijima pa se samim tim i malo više čulo za Mali princ. Žao mi je recimo što nisam imao više prilika da nastupam u regionu. Mislim da bih tamo imao dosta uspeha, ali evo, možda se i to promeni s obzirom da se na Poezici našlo dosta novinara iz raznih krajeva regiona, što mi je drago.
Ono što moram primetiti je da kompozitori poput tebe koji neguju muziku koja je u osnovi šansona, nemaju nigde priliku da se predstave. Ovih dana kreće festivalska sezona, i svuda se vrte isti bendovi, ista vrsta muzike, eventualno donekle u prvi plan mogu da se probiju bendovi koji se bave, u poslednje vreme sve popularnijom izvornom muzikom obrađenom u modernijem aranžmanu, dok je konkretno šansona skoro pa izumrla.
Tako je. Ja negujem šansonu kroz jedan svoj pristup koji je prilagođen ovom vremenu. Ne volim da snimam pesme i da one zvuče kao da su ovo šezdesete ali volim da se oseti da je duh tog vremena prisutan u mojim pesmama. Naravno, dajem im sublimat neke muzike koju sam u međuvremenu slušao i koju volim. Moja pesme ne zvuče kao neka pesma recimo Arsena Dedića iz šezdesetih, zvuči drugačije a u osnovi je šansona. Mišljena sam da šansona mora da bude prisutna jer ona je kao klasična muzika, uvek može da se sluša. A čini mi se i da sve više ima publike koja bi došla na koncerte da sluša tu vrstu muzike, a ti si tu u pravu, ona se nedovoljno nudi. Tu se pojavljuje problem i nedovoljne upućenosti ljudi koji se bave organizacijom raznih muzičkih događaja. Velika većina njih verovatno ni ne zna da postojim ja ili ako znaju ne znaju tačno šta je to. S druge strane, šansone nema dovoljno ni u medjima pa samim tim ti ljudi koji organizuju razne manifestacije nemaju kako ni da saznaju za nas, što nas uvlači u jedan začarani krug. Ja se nadam da će se to promeniti. Novi Sad je takav grad kome prvo treba potvrda nekog drugog grada iz regiona recimo da to nešto njegovo vredi, ne bi li ga u potpunosti prihvatio. Balašević je prvo uspeo van Novog Sada pa su ga tek onda Novosađani prihvatili. Isto tako je bilo sa Banetom Krstićem kog je prvo prepoznao Zagreb i Jugoton, pa i Ekatarina velika je prvo uspela u Sloveniji pa tek onda u Beogradu. Nije to ustvari samo specifično za Novi Sad nego generalno za ove naše prostore. Pa tako možda bude i sa mnom 🙂 Nadam se da će neko poslušati preporuku koju je Zli Hadžo, popularni bloger iz Osijeka napisao povodom mog nastupa na Poezici a to je: „Dajte šansu ovom momku da pokaže koliko može“. Ja samo tražim tu šansu.
Na kojoj muzici si ti odrastao?
Na ćaletovim pločama uglavnom. To se negde i čuje u mojoj muzici očigledno 🙂 Recimo da je taj moj razvojni muzički put krenuo od ubistva Džona Lenona. Ja sam tada imao 4 godine, i Bitlsi su bili moje okruženje. Znao sam sve njihove pesme napamet. Jeste da je to bio neki tarzanski engleski, ali ja sam bio uveren da je to to. Onda je u jednom periodu veliki uticaj na mene imao film La Bamba. Ti koreni rokenrola su me vrlo privlačili, i tu muzičku epohu poznajem vrlo dobro. A onda vremenom šire ti se dijapazoni, pa je jedno vreme za mene vrlo interesantna bila muzika benda The Police, pa Sting, Simpli Red, Chris Rea, Depeche Mode, a od domaće muzike to je bila linija EKV, Haustor, Azra. Tu je naravno i klasična muzika koju sam studirao, ali i filmska muzika koja mi je vrlo zanimljiva i koju pratim.
Znači na ono čuveno pitanje koje se svima postavljalo Bitlsi ili Stonsi tvoj odgovor bi bio Bitlsi? 🙂
Bitlsi da, definitivno. Moj ćale je slušao i jedne i druge, a meni su malo više prijali Bitlsi zato što su se oni u tom kratkom periodu koliko su postojali, mnogo više muzički razvili i menjali da prosto valjda i nisu mogli trajati duže. To je bila takva skupina genijalaca koja je otvorila jedna potpuno nova vrata. Za samo osam-devet godina oni su se dosta promenili od nekog prvog perioda koji ja zovem crno-beli period, pa sve do hipi fazona u koji su ušli uticajem Indije na Harisona. To je bila vrlo različita muzika koja je jako evoluirala za tako kratak period. A Stonsi su danas već dede koje i dalje praše i sviraju, uz to i dalje zvuče fantastično, ali nekako nisu se oni muzički mnogo menjali. To je taj njihov fazon koji poštujem ali za mene, Bitlsi su ostavili mnogo veći pečat.
A kako je nastao Mali princ?
Nakon Revira izdao sam jedan kantautorski album 2004. godine koji se zvao „Samo da si tu“ a koji je morao prosto da se desi jer sam imao već dosta pesama koje sam želeo da objavim, a bend nije postojao. Snimanje tog albuma ustvari je izrodilo Mali princ. U to vreme moj mlađi brat Svetozar je već dovoljno sazreo i on je ustvari zamenio Banjca za klavirom. A već 2006. smo objavili novi album sa imenom Mali princ. Tačnije dok smo radili album nismo imali definisano ime benda. U to vreme sarađivao sam sa menadžerom Nevernih beba koji je ustvari kumovao našem imenu. Ja sam njemu izneo nekoliko predloga od kojih ni jedan nije bio dovoljno dobar i bila je varijanta da obavezno budu dve reči. Listajući neke moje stare pesme naišao sam na jednu koja se zvala “Mali princ”, a koja nikada nije objavljena, i pomislio da je to dobro ime za bend, što se njemu svidelo, proverili smo da li postoji takvo ime na estradi, nije ga bilo i od tada se moj rad „krije“ iza imena Mali princ.
Znači to ustvari nema nikakve veze sa knjigom?
U smislu da se zbog knjige tako zovemo, ne. Ali kad pogledaš ima veze utoliko što mislim da je moja muzika puna mašte, a knjiga Mali princ je jedna bajka za odrasle, a ja na neki način kroz svoju muziku i pišem neku bajku, u svakoj pesmi neko može da se pronađe. U svakom slučaju to mnogo bolje zvuči nego Plišana revolucija što je bio jedan od predloga 🙂
Na tom prvom albumu se nalazi i obrada pesme „Milena“ Arsena Dedića?
Da, to je prva i jedina obrada koju sam uradio i to smo dobili od njega dozvolu da je obradimo što mi je jako drago. Mi smo to mogli da stavimo na album i bez pitanja, potpišemo i to je to, ali ja sam jako želeo da baš on kaže, može. Tako smo preko Anđelka Maletića, novosadskog novinara koji ga je lično poznavao došli do njega i dobili povratnu informaciju da je bio veoma prijatno iznenađen što je neko naših godina zainteresovan da obradi nešto iz tog vremena i dopala mu se naša malo modernija verzija pesme. Na kraju, tu smo pesmu najviše i svirali na našim nastupima.
Koliko je uopšte Arsen uticao na tvoj rad?
Uticao je u tom nekom kantautorskom pogledu na muziku. On je koliko sam ja slušao njegovu muziku i čitajući njegove intervjue, a njega sam moram priznati dosta kasno počeo da upoznajem jer Arsena ne možeš da shvatiš do nekih određenih godina, voleo dosta francusku umetnost a i ja je jako volim. Arsen se u poeziji dosta oslanjao na Prevera, čak je i njegova „Nedaj se Ines“ po meni skroz u francuskom fazonu samo napisana našim jezikom.
A ti se oslanjaš dosta na Crnjanskog, Dučića…
Da, ja na Crnjanskog i Dučića jednim delom. Dučić mi je bio zanimljiv ali više mi je interesantan u poslednje vreme Dobriša Cesarić a on je opet sličan Arsenu, samo što nije pevao 🙂 Njegova poezija može jako dobro da se otpeva. Ali moram pomenuti jednog pesnika sa kojim dugo sarađujem, a to je Miloš Galetin. To je pesnik koji je ušao u antologiju svetske poezije i koji je mnogo uradio a malo dobio, s obzirom koliko zaslužuje. Naš zajednički rad je bio spontan i mi smo kroz njega pokušali da promovišemo njegovu poeziju i ono što ja radim kao muzičar i verujem da ćemo imati prilike da to radimo i ubuduće. Nas dvojica uskoro obeležavamo 15 godina zajedničkog rad. Jako je zanimljivo raditi muziku na nekoga ko je vaš savremenik, jer ne mogu ja sesti sa Crnjanskim u kafić i proćaskati a sa Milošem mogu i tako dublje shvatiti njegove stihove. Mi ćemo taj naš jubilej obeležiti 30. juna u Gradskoj biblioteci u Dunavskoj ulici. To će biti jedno poetsko-muzičko veče u kom ćemo promovisati sve ono što smo zajedno uradili u poslednjih 15 godina. Žao mi je što od države ne možemo dobiti neki skroman budžet da jubilej obeležimo na način kakav bi trebalo ali na žalost, u ovoj državi kada se baviš kulturom, maltene moraš da doplatiš da bi se uopšte negde pojavio i priredio neki kulturan sadržaj narodu.
U nekoliko navrata pomenuli smo tvog brata Svetozara. Kako je to raditi sa bratom koji je takođe akademski muzičar i kompozitor kao ti? Da li se češće slažete ili razilazite u mišljenima kako neka melodija treba da zvuči?
Sukoba nije bilo nikada. Bilo je situacija u kojima ja na primer predložim nešto a on iznese predlog koji je bolji ili obrnuto. Jedan drugog jako poštujemo kao individue i kao muzičare. Ako dam Sveti da uradi, ili on sam želi da napravi neku pesmu za album, da je aranžira, ja unapred nemam apsolutno ni jednu sumnju da to neće biti dobro iako znam da će to biti potpuno drugačije od onoga kako bih ja tu pesmu uradio. Ja ustvari i želim da dobijem tu različitost jer nisam autokrata u bendu, ne mora moja da bude zadnja i da se ja slepo slušam. Tako da ko se razume malo više u muziku može vrlo dobro da prepozna koje aranžmane radio Sveta a koje ja. Moram pomenuti i ostale članove Malog princa koji su podjednako važni, a to su Ištvan Čik bubnjar, Vladimir Ćuković, moj drugar više od dve decenije koji svira violinu, Lazar Novkov od skoro u bendu i svira harmoniku, Mario Tomić na bas gitari koji je ujedno i naš producent i tu smo Sveta i ja. Kao gostujući vokal na poslednjem albumu bio je Žarko Stepanov i pošto se ta saradnja pokazala kao odlična možda se u budućnosti pojavi i neki novi gost. I evo, kao ekskluzivu ovog intervjua mogu reći da ćemo 03. jula pesmu „Čudne boli“ koja je pobedila na ovogodišnjem konkursu Poezike uraditi sa bendom i to će biti novi singl Malog princa. On će se sigurno zavrteti na talasima beogradskog radija 202. radija Novi Sad kao i radija 021. To su inače jedine tri radio stanice koje često puštaju našu muziku, što me SOKOJ redovno obaveštava 🙂 Postoji u planu i jedan projekat, koji je malo u izmaglici, to je muzika na tekstove Crnjanskog, ali o tome ćemo pričati konkretno kada se još neke stvari iskristališu.
I za kraj, „reci mi šta slušaš, pa ćuti reći ko si“. Vrlo poznata tvrdnja, koja je po tebi tačna ili ne?
Pa dobrim delom je tačna, s tim da bih je ja malo proširio pa bih rekao ne samo kakvu muziku slušaš nego i u kakvom se društvu krećeš, kakvu literaturu čitaš, kakav program na televiziji gledaš. Sve to zajedno određuje danas profil neke ličnosti. Ne znači da ako neko sluša Cecu automatski je loš čovek. Mislim da je problem i u medijima što nam serviraju veći deo lošeg programa i što se ljudi ne trude sami da „kopaju“, traže, čitaju, slušaju, gledaju nego se prepuste onome što im je ponuđeno. Ljudi imaju nepreglednu bazu muzike na You Tub-u, to je baš Marčelo jednom prilikom rekao, a i sam sam upravo tako razmišljao dosta vremena unazad, i onda ljudi puste Željka Joksimovića, pored toliko muzike! Danas je zahvaljujući tehnologiji sve vrlo dostupno a oni i dalje puste ono što recimo Pink vrti svaki dan. Tako da ta tvrdnja ima istine, jer ako neko sluša narodnjake, onda se on sigurno i druži sa ljudima koji je takođe slušaju i to sve vuče jedno drugo. Tu takođe dosta uticaja ima i kućno vaspitanje, ta neka kućna etika.
Koja bi bila poruka za kraj ovog razgovora?
Recimo, budi ono što jesi ali i radi na sebi. Jer ako ti uzmeš da pročitaš neku knjigu, odeš u pozorište i odgledaš neku predstavu, poslušaš neki dobar koncert koji do tada nisi nikada, tebe će možda nešto od toga i dublje zainteresovati a samim tim i sam ćeš postati bogatiji za jedno novo iskustvo i biti bolji nego što si bio pre. Konkretno kod muzičara to bi bila, kakav život živiš takvu muziku i sviraj. Jer nisi ti džezer samo zato što kući imaš neki instrument od nekoliko hiljada evra a pri tom u glavi ti je nešto sasvim drugo, nego je džezer onaj koji je jedva skrpio neke pare pa uz popust i na deset rata uzeo instrument na kom punim srcem svira u kutku svoje sobe, recimo. U jednoj rečenici, sledite svoje emocije.
Razgovor vodila Andrea Magazin
