Ne bi bilo u redu kada bih za sebe rekla da sam umetnik, ne prema onima koji u sred noći ustaju i pišu pesme, slikaju, pišu beleške za novi scenario nekog filma, ili razradjuju neke zanimljive teme za novu knjigu, ali ni ovaj tekst ne može se nazvati klasičnom reportažom sa koncerta pa ću ga ipak smestiti u kategoriju „Dnevnik jednog umetnika“ jer preći tako veliki put u kombiju za tako malo vremena, čista je umetnost.
Kada sam se spremala za avanturu dugačku 4.400 kilometara očekivala sam naporan put, dobar provod i sjajne svirke. Sve sam to i dobila, sem što ta kilometraža uz Neozbiljne pesimiste uopšte nije tako naporna. Istina je da smo proveli najveći deo vremena u kombiju koji nam je bio drugi dom, a hoteli i sve beneficije koje na evropskim festivalima kao učesnik dobijete, dođu kao mini godišnji odmor.
Čekala su nas tri nastupa. Jedan u Grčkoj, za koji niko nije mogao ni da pretpostavi šta nas tamo očekuje i dva u Poljskoj u kojoj su Neozbiljni pesimisti već odavno prave zvezde. Nizale su se naplatne rampe, benziske pumpe, granice ali punila se i memorija mobilnog telefona vrlo brzo raznim snimcima ispunjenim plakanjem od smeha, bukvalno. Svako ko je makar jednom putovao na neku dalju destinaciju sa muzičarima, u bilo kom svojstvu, zna kako to izgleda.
Osećala sam se kao Snežana sa sedam patuljaka (u mom slučaju bilo ih je osam) i koliko god da sam mislila da će mi biti teško izbalansirati osam različitih karaktera, ispostavilo se da je u ekipi dovoljna samo jedna žena da stvari teku kao mleko 🙂 Osam neozbiljnih pesimista maksimalno su me ispoštovali i učinili sve da ove silne kilometre malte ne i ne osetim. Hvala vam za to! Hvala kome god na spravici zvana navigacija! Na našim putešestvijima, bila nam je od velike pomoći te se za 4,400 km nismo izgubili ni jednom!
Solun, 30. – 31.08.
Ni kraćeg puta, ni više granica. A kada imaš ATA Karnet (za sve one koji ne znaju, to je dokument potreban da bi, u ovom slučaju muzičari, legalno izvezli i onda ponovo u povratku uvezli svoje instrumente), kako se približiš granici osećaš blagu nervozu jer….ako carinik krene da prevrće po gepeku, pa onda da prevrće i papire, napuštanje carinskog terminala može da potraje i do nekoliko sati. U našem slučaju, ako izuzmemo Grčku granicu gde nas je sačekao carinik koji je baš na nama učio kako se to radi, a neopisivo je podsećao na nekog lika iz crtanog filma, granice smo vrlo brzo i bez ikakvih problema prelazili. Naši domaćini u Grčkoj odlično su procenili naš umor, te smo u Solun stigli dan, tačnije noć ranije, i imali sasvim dovoljno vremena da se odmorimo i da se pesimisti u najboljem svetlu sutra prikažu pred grčkom publikom. Brzinski obilazak Soluna, kupovina obećane PAOK lopte sinu, „otpadanje“ u hotelskoj sobi, patuljcima „otpadanje“ u bazenu na vrhu hotela obeležilo je dnevni program drugog dana u Solunu.
Ako me pitate šta je najveći utisak ta dva dana u Solunu na Balkan Square Festivalu, definitivno je njihov nastup koji su Grci opisali kao energičan, plesan i veseo. Te večeri, prostor koji je neka vrsta amfiteatra za održavanje raznih kulturnih manifestacija, pretvorio se u savršen koncertni prostor u kom je većinom mlađa publika skakala i đuskala kao luda, ali ono što je specifično, bilo je mnogo onih nešto starijih koji su sedeći cupkali, tapšali pa čak i pokušavali da pevaju, ako ništa drugo, a ono makar delove pesama poput oooooo, aaaaaa, eeeeee 🙂 Patuljci su izdominirali i što bi se u žargonu reklo, razvalili svirku, ali i publiku. Pored Neozbiljnih pesimista, na festivalu je te večeri nastupao Panos Maouzourakis, poznati grčki muzičar i glumac. Ako izuzmem detalj da skoro svaka pesma ima malo kraduckanja od nekog velikog hita, moram priznati da Panos ima dobru ekipu muzičara oko sebe i da njihov nastup zvuči odlično. Ono što bih izdvojila kod njega je neverovatna harizma koju poseduje i vrlo prijatan glas koji dok izgovara one njihove „is os es us“ reči, zaista može da obori s nogu svaku ženu. Dovedite ga u Srbiju, žene će odlepiti 🙂
Druga stvar po kojoj ću pamtiti ovu posetu Solunu je susret, kooonačno susret sa nekim kog sam dugo htela da upoznam. Zove se Stelios Siomos, bivši je gitarista grčkog ultra popularnog benda Koza Mostra sa kojima sam pre nekoliko godina radila intervju, i čovek koji živi muziku. Rasplinuo se u sto projekata i sigurna sam da će se i u Srbiji čuti za njega, nadam se što pre. Slikanje, deljenje pozitivne energije sa publikom, organizatorima, ostalim učesnicima i prijateljima, pa onda opet malo slikanja i došlo je vreme da kupimo prnje i pobacamo u gepek kombija. Rekli smo doviđenja Solunu i obećali da ćemo se videti ponovo. A Poljska nas je nestrpljivo iščekivala.
Brno, 01.09.2016.
Četvrtak, 01. septembar je bio dan za putovanje. Kao cilj smo postavili česki grad Brno gde smo odlučili da ćemo prespavati i nakon toga nastaviti još oko 700 km do Bialystoka u Poljskoj. Grčku i Makedoniju smo preleteli. Doduše naš tonac, kuvar i u ovoj situaciji vozač nas je majstorski i u rekordnom roku dovezao do pred Beograd dok smo svi mi ostali sanjali razne snove, neki vrlo moguće i štrumpfove. Male plave štrumpfove… 🙂 Nakon razbuđivanja usledilo je manijakalno hvatanje za mobilne telefone i kačenje na internet, jer Bože ko zna šta smo sve propustili za tih 7-8 sati puta….noću…dok svi spavaju!?!?! Smirili smo svoje društvenomrežne zavisnosti i stigli na mađarsku granicu. Kada je ATA Karnet u pitanju, sa njima se nikad ne zna. Ispostavilo se da imati i jednog Mađara u ekipi čini da stvari teku, skoro kao mleko. Kilometraža se povećavala kroz Mađarsku, Slovačku i naš dobri dragi kombi, konačno je mogao da odahne u čarobnom i bajkovitom češkom gradu Brno. A i mi. Trebao nam je krevet više od ičega, a smeštaj koji smo par dana pre putovanja rezervisali, bio je pun pogodak. Da smo bolje tražili, ne bi našli. Kada se dobre stvari nižu, tu negativnoj energiji nema mesta. Prosto je neverovatno da smo nakon gomile kilometara u smeštaj stigli raspoloženi, ali i gladni, bez obzira što je ceo put neko nešto vadio i jeo. Tačnije, njih par, da ne imenujem sada 🙂 Gore pomenuti kuvar pokazao je svo svoje kulinarsko umeće i nahranio devet ljudi „Popovom pastom“ kako sam je nazvala, a koja je bila toliko dobra, da sam došla u iskušenje da oližem tanjir umesto da ga operem 🙂 Tako siti i zadovoljni popadali smo u krevete jer je idejni vođa sutrašnji polazak zakazao za 6 ujutru.
Bialystok, 02.09.2016.
Nakon 34,35,36,37 ili koliko god stepeni da nas je dočekalo u Solunu, u jutarnjem Brnu bilo je paaaa recimo 10,11,12! Obukla sam sve što sam imala na sebe i kroz sitnu kišicu koja je propadivala tužno gledala grad koji ostavljam iza sebe, jer nisam stigla da vidim sve što sam htela. Ali radovala sam se novom gradu. Bio je to Bialystok, grad koji se nalazi na severoistoku Poljske pri Beloruskoj granici. Dosta me podseća na Novi Sad. Ustvari, na sve me podseća više nego na Poljsku, pa čak i oni sami više liče na Ruse nego na Poljake. Veliki grad, veliki i festival. Poljaci, čuj mene Poljaci, Rusi ništa ne prepuštaju slučaju. Na sve se misli pa je tretman koji smo imali u ovom poljskom gradu, zaista ravan onom koji imaju velike svetske zvezde. Ogromna bina i ogroman plato ispred bine obećavali su veliku žurku, koju smo i dobili. Festivalski prostor je ograđen, a svuda okolo nalazili su se kafići sa bašticama na šetalištu koji su bili ispunjeni do poslednjeg mesta. Nastup Neozbiljnih pesimista bio je zakazan za 20h, počeo desetak min nakon toga, a u 5 minuta do 20h ispred bine nije bilo nikoga! Pomislila sam „pa da, novosadski sindrom, nigde nikoga. Nije tako samo u Novom Sadu“. E pa malo sutra. Kako je voditeljka zakoračila na binu i najavila velike zvezde iz Srbije, prve predstavnike Antiglobaletnopanka, kao gomila mrava, ni sama ne znam odakle ljudi su izašli i centar grada je postao odjednom pun kao šibica. Ooooo kako to priželjkujem i ovde kod nas!
Ne znam kako je to delovalo njima gore na bini, ali verujem da ih je adrenalin spucao jer sam ja, koja je samo trčkala tu okolo, slikala i pravila se važna, osetila neviđen nalet pozitivne energije. Kod Poljaka nema zagrevanja pa da prorade na poslednje tri pesme. Aaaaa ne. Od prve kreće žurka. Ne znamo pesme?! Ma koga je briga, đuskaj, skači, veseli se…! Moji patuljci su definitivno osetili sve to. Dali su svoj maksimum, pa i preko toga, ako se može. Vrhunac žurke bio je kada su pesimisti izveli Poljacima omiljenu pesmu „Polska“ grupe Kult. Mudro nema šta. Publika je popadala na nos od sreće a svoje zadovoljstvo nastupom naših Somboraca iskazivali su duuuuugim aplauzima i povicima „slakfčafnčsadj“, što sam ja shvatila kao hoćemo još. Šta drugo?! 🙂 Ali to je festival, i nema velikog probijanja termina pa me obuzelo neviđeno zadovoljstvo u momentu kada su mi organizatori prišli i rekli, ipak može još dve pesme. Toooo! Opet su razvalili! Ako uzmemo u obzir da su nakon njih nastupali Asian Dub Foundation, onda probijanje njihovog termina za još dve pesme zaista znači mnogo kod pedantnih i “ništanepropuštamoslučaju“ Poljaka. Čuj mene Poljaka. Rusa.
Kao što već rekoh, nakon Somboraca nastupali su Asian Dub Foundation koji od skoro imaju novog bubnjara. Što me mnogo raduje, jer iskoristiću ovu priliku i ma koliko to možda nije korektno reći da je prošli bio potpuno lud! Novi se zove Brian, i već neko vreme nastupa sa njima. Nakon koncerta koji je odvaljivao sve organe koliko je bio glasan (tako kažu patuljci koji su mrdnuli i malo dalje od bine za razliku od mene), prepričavali su mi kako su se super proveli na Arsenal Festu, i kako im se jako svidelo naše piće od šljive 🙂 A kakvi bi mi to Srbi bili da kod sebe nemamo makar malo domaće rakije. Obradovali smo, doduše ne šljivom nego dunjom hladne Engleze koji uopšte nisu hladni, naprotiv, vrlo su topli i prijateljski nastrojeni prema nama. I čuj mene Englezi, Pakistanci, Indijci…šta li su već. Podsetili smo se našeg druženja na Exitu pre nekoliko godina i dobili neke nove ideje o kojima ću nadam se nekom drugom prilikom više pričati. Vidno oduševljeni energijom i dobrim nastupom Neozbiljnih pesimista jedva su nas pustili da se povučemo u naše odaje, jer nas je sutra čekalo još 600 km ali u drugom pravcu i još jedan nastup. I da, to su stvarno bile odaje! Večera…tuš…krevet. To je bio redosled kojim sam zatvorila ovaj dan. Dobro da, i malo facebook-a.
Nowy Socz, 03.09.2016.
Poslednji dan i poslednji grad nakon kog nas je čekala naša Srbijica bio je Nowy Socz. To je valjda isto što i Novi Sad samo u Poljskoj. I nema građevine ni malo slične Novom Sadu. A i nalazi se u planinama. Nakon nastupa na dva velika festivala u Solunu i Bialystoku, ovaj koncert je bio nešto sasvim suprotno. Prelep klub u kom vlada domaćinska atmosfera, topao i što ga čini još lepšim gomila cveća i raznih biljaka u koje je ceo upleten. Publika je i tu baš kao i ranije bila jako raspoložena i plesali su ceo koncert, vrteli se u krug, sedali na pod i veslali kao u čamcu i šta sve im nije padalo na pamet!
Neverovatno je uživanje bilo gledati ih tako vesele i zadovoljne na metar od sebe. Imala sam osećaj kao da smo na privatnoj žurci i to najboljoj ikada! Ne moram reći da je najveće ludilo bilo na gore pomenutoj pesmi 🙂 Naš domaćin je bio kao leptir, što neko reče. Od sreće i zadovoljstva nije znao gde udara. Šetao je levo desno, skakao sa publikom, pevao sa pesimistima na mikrofon. U jednoj rečenici, te večeri, sreća je živela tu. Neozbiljni pesimisti su toliko voljeni u Poljskoj da bi mi doneli i ptičijeg mleka da sam tražila. Nisam se setila 🙂
U nedelju 04.09. krenuli smo kući. Svi smo bili po malo tužni jer u ovih pet dana, stekli smo nove prijatelje, dogovorili neke nove poslove, uživali maksimalno u svakom danu i dokazali da 9 ljudi zaista može da funkcioniše kao jedan. Ali ono što je najbitnije, ovo nije kraj, nego početak. 🙂
Fotografije Neozbiljnih pesimista pogledajte ovde.
Fotografije Panosa Mouzourakisa pogledajte ovde.
Fotografije Asian Dub Foundation pogledajte ovde.
Tekst i foto: Andrea Magazin
