Drugi dan Arsenal festa u jednoj rečenici bi se mogao opisati kao spoj nostalgije, transa i opšte ludnice koja je trajala ponovo do zore.
Francuski sastav Nouvelle Vague nije prvi put u Srbiji, a svoj nastup počeli su oko 20h na glavnoj bini. Osećaj koji preovladava dok ih slušate je kao da ste u nekoj intimnoj klupskoj atmosferi sa vrhunskim muzičarima i predivnim ženskim vokalima koji plene i pokreću na ples. S obzirom na to da postoje 20 godina i da imaju iza sebe svetske turneje, definitivno su bili bend koji ne bi trebalo propustiti.
Spisak izvođača koji se nizao nakon njih nije imao nikakvu žanrovsku poveznicu, ali je publike primetno bilo više nego prvog dana. Odmah nakon Francuza, jugonostalgičari i ljubitelji ex YU roka imali su priliku da pevaju najveće hitove Bijelog dugmeta. Bijelo dugme je sviralo u okviru svoje turneje na kojoj obeležavaju 50 godina od osnivanja benda.
Zbog gužvi koje su se stvorile na prilazu do glavne bine, dosta nas je samo slušalo, ali nije moglo i da gleda ovaj nastup. Tifin glas je bio prilično izmenjen (čitaj: neprepoznatljiv) u odnosu na stare ploče i kasete koje smo slušali dok je Alen Islamović, nakon zagrevanja tokom nekoliko pesama, zvučao kao i pre mnogo godina kada su pesme snimljene. Komentari publike koji su se mogli čuti u prolazu su da bi još jedna gitara na bini bila vrlo poželjna. Ovaj segment programa udaren je pečatom nostalgije zbog vremena u kojem smo bili u zagrljaju bratstva i jedinstva.
Za nešto mlađu populaciju zabava se nastavila uz neki potpuno drugačiji zvuk. Nastupali su Cobi i Lil Pump koje nisam ispratila jer sam se trajno preselila u Garden gde je vladala opšta ludnica.
Veče u Gardenu dostiglo je rekordnih 13 izvođača u jednom danu. Nastupali su: Oathbringer, Gajbraš T, Dante, Steffan, Njezz, Bad Daughter, Jet Vesper, Vojko V, Ritam nereda, Mortal kombat, Miki Radojević i bend, Rouzi, Mimi Mercedez.
Kao što vidite prvi deo programa bila je prilika da se čuje nešto novo, a onda su binom zavladali izvođači koji su publiku bacali u trans. Zanimljivo je da je glumac Viktor Savić debitovao na Arsenal festu pod pseudonimom Njezz. Prvi živi nastup neće mu biti i poslednji, kako nam je rekao, jer mu se dopalo kako to izgleda na bini.
Jet Vesper je australijski producent i pevač koji je u pratnji basistkinje, klavijaturistkinje i bubnjara doneo osveženje na ovu binu jer smo imali priliku da čujemo relativno novo ime na svetskoj sceni koje muzički kritičari opisuju kao putovanje kroz vreme, spajanje neba i zemlje u izmaglici. Zanimljiv zvuk i scenski nastup prijali su uprkos tome što ne znamo nijednu njegovu pesmu.
Izlaskom Vojka V na binu publika se transformisala u hordu koja je pratila u stopu svaki pokret, reč, zahtev onih koji su u tom trenutku bili na pozornici Gardena. Zaista je nastala opšta ludnica u kojoj su se mnogi borili za bolje mesto bliže ogradi ili su došli ranije i zauzeli mesto u prvim redovima, pa su bili prinuđeni da slušaju i one čije pesme ne znaju.
Vojko V se vratio u Kragujevac i još jednom izdominirao. Čak i da se desilo da je zaboravio neki tekst, publika bi to nadoknadila jer nije prestajala da peva. Hvala što ste zvali “čovika” da dođe opet, kao i Ritam nereda i Mortal kombat.
Možda se publika u bašti dobrim delom promenila kad je rep zamenio čvršći zvuk, ali taj požar koji je Vojko upalio nastavio je još jače da gori uz Bobana i ekipu, a publika je moždabila i grlatija. Gorele su i baklje, naravno. Drugačije nije moglo biti. Autoritet i popularnost Novosađana su neupitni. Svi kao jedan, publika je od početka do kraja bila peti član benda, a Dragan Alimpijević Pik se pobrinuo da se čuje kristalno jasno svaki ton koji su odsvirali.
Mogla bih uraditi copy paste teksta da prenesem kakva je atmosfera bila na Mortal Kombatu. Oni su bend koji sam otkrila pre 15 godina kada su tek počinjali i koji sam pratila tokom godina kako odrastaju i rastu. Od starta su tu postavljeni profesionalni temelji na kojima je nikla desetospratnica. Menjali su se članovi benda, ali se od početne ideje nije odstupalo. Da vam kažem iskreno blago bendovima koji imaju ovakvu publiku kakvu imaju Neredi i Kombati jer onda je sve dostižno i izvodljivo.
“Požar” se nije smirio ni nakon njih. Razbuktao se od emocija koje su doneli Miki Radojević i bend u kojem su bila i braća Lazarević koji su sa Mikicom Zdravkovićem i Mikijem bili bend Čovek bez sluha. Miki je objavio svoj solo album “Na kraju skitanja” koji je posvetio Mikici, kao i ovaj nastup. Uz suze koje su mu krenule dok je privodio istoimenu pesmu kraju, obratio se publici i nakon toga zapevao pesmu “Superheroj”. Za tih pola sata koliko su svirali i podsetili nas na još neke pesme ČBS-a, bilo je jako teško i prelepo istovremeno. Verujem da nisam bila jedina koja je plakala i ostala bez mogućnosti govora neko vreme. Nastup su završili pesmom “Ništa mi staro ne nedostaje”, simbolično i efektno. Ne mogu da ne pomenem da sam ČBS slušala prvi put davne 1996. godine u rodnom selu Ratina kod Kraljeva na festivalu u pokušaju koji je imao slogan “Šta je brže ili vrabac”. ČBS je tada imao saksofonistu i Miki još uvek nije bio u bendu, bili su u demo fazi. Taj momenat mog upoznavanja sa muzikom ovog benda ostao mi je duboko urezan u sećanju. Onog dana kada sam imala priliku da ih upoznam bila sam jako uzbuđena i presrećna, a godinama se to poznanstvo pretvorilo u čvrsto prijateljstvo i to je jedna od dragocenosti i privilegija koju sam stekla godinama skitajući od festivala do festivala, od koncerta do koncerta.
Iskreno, trebalo je preživeti kraj ove večeri u emotivnom smislu. Odlazeći sa festivala sudarala sam se sa gomilom mladih ljudi koji su pevali neke nove pesme za koje nemam interesovanje kao što ni oni nisu imali za bendove koje ja volim. Rouzi i Mimi Mercedes zatvorili su Garden drugog dana, a večeras nas očekuje institucija zvana Zdravko Čolić koji će nastupati sa simfonijskim orkestrom i još mnogo zanimljivih izvođača te očekujem da će gužve biti još veće, ali i da će Goblini spektakularno zatvoriti Main.
Ivana Jovanović
