Jelena Marićević je književni kritičar i asistent na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je kao lektor srpskog jezika na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Dobitnik je nagrade ,,Borivoje Marinković’’ za rad iz oblasti stare srpske književnosti. Doktorirala je na temu ,,Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića’’.
Pitali smo Jelenu da sa našim čitaocima podeli svoju priču o dolasku u Novi Sad iz rodnog Kladova, kao i priču o svom omiljenom mestu u našem gradu.
Odluku da dođem u Novi Sad donela sam 2006. godine kada sam završila gimnaziju u rodnom Kladovu. Opredelila sam se za Novi Sad, koji jeste udaljeniji od Beograda i Niša, koji su mi bili geografski bliži, zato što je Novi Sad bio u ekonomskom smislu mnogo pogodniji i prijatniji za snalaženje mladog studenta u njemu. S druge strane, sam grad je tada bio još uvek urbanistički sređen, pa samim tim i podesniji za snalaženje.
Na pitanje o omiljenom mestu, odgovorila je: Moje omiljeno mesto je Filozofski fakultet zbog toga što ima neverovatnu harizmu, iako je građevina. Milorad Pavić, koji je jedan od mojih omiljenih pisaca, bio je dekan u trenutku kada se odlučivalo da zgrada iz centra pređe u studentski kompleks. On je birao arhitektonsko rešenje za zgradu, tako da ona nalikuje na lavirint. Za neke je kao Esherove petlje, gde se čovek može izgubiti, u onom najlepšem, humanističkom smislu.
Govorila nam je o starom duhu zgrade fakulteta, koji se još uvek održao u vreme kada je ona studirala.
U vreme kada sam upisala fakultet postojalo je nešto od tog starog duha fakulteta, a to je prostor između Pravnog i Filozofskog fakulteta, koji podseća na agoru. Takođe, na mestu gde je danas studentska služba bila je knjižara i antikvarnica, kultno mesto gde su ljudi igrali šah, gde su se održavale književne večeri. Zaista je bilo više nego interesantno, kao neka vrsta alternativnog prostora za razmišljanje i inspiraciju.
Nije samo zgrada Filozofskog fakulteta tokom vremena pretrpela različite promene. Jelena nam je objasnila kako su se promene javile i kod studenata.
Osnovna razlika u vremenu kada sam ja studirala bila bi u tome što je moja generacija bila značajno zatvorenija. Danas mi se čini da među studentima književnosti postoji veća otvorenost, radoznalost duha i umrežavanje. Oni mogu da postignu više na taj način u popularizaciji književnosti, koja je na marginama interesovanja. Studenti organizuju konferencije, radionice, kreativne razgovore, blogove o književnosti čime značajno unapređuju kulturnu scenu svog grada. Novi studenti u Novom Sadu su znatno otvoreniji, zainteresovaniji za saradnju. Primetila sam kod generacije rođene 1998. godine da su mnogo različitiji u odnosu na druge studente. Oni su radoznaliji i ne libe se da postave više pitanja nego ikada pre. Ako im nešto nije jasno, oni će pitati, ako nisu zadovoljni odgovorom, oni će provocirati na nove odgovore. Oni će tražiti odgovor na pitanje zašto nam je ovo gradivo potrebno, zašto nam je narodna književnost potrebna, zašto mi danas moramo da čitamo Dositeja. Tada morate da se suočite sa time da morate prvo sebi da date odgovore na to pitanje. Za nove generacije se ništa ne podrazumeva, oni sve preispituju. Da ne bi došlo do relativizacije vrednosti, morate pronaći ubedljive i pouzdane odgovore na sva ta pitanja.
Kada je reč o anegdoti vezanoj za studiranje i fakultet, opisala nam je interesantno vreme kada je vladala urbana legenda u vezi sa ulazom na Filozofski fakultet, gde su stajale biste Miloša Crnjanskog i Isidore Sekulić.
One su bile postavljene kao u akcionim filmovima, nalik na figure koje su štitile banke ili sefove. Bila je priča da oni ispuštaju laserske zrake iz očiju i da svako ko hoće da bane nedozvoljeno na Filozofski fakultet, da ga oni laserskom energijom sprečavaju da bilo šta loše uradi. Biste su sklonjene kada je renoviran ulaz u Filozofski fakultet, koji sada izgleda bolje u sigurnosnom smislu. A sada, prema toj urbanoj legendi, laserski zraci više nisu ni potrebni.
Za kraj, Jelena je podelila sa nama šta je motiviše danas da nastavi da se bavi kulturom u svom gradu.
Motiviše me potreba za popularizacijom kulture; to što neke vrednosne istine, kojima posreduje književnost, mogu da doprinesu da se ljudi vrate klasicima i klasičnim vrednostima. Ako mi o klasičnoj literaturi nemamo šta da kažemo danas, ona više neće biti živa. Ljudi se neće okretati tim knjigama, okretaće se samo onom novom, onom što ipak još uvek nije prošlo dovoljnu vrednosnu proveru.
Razgovor vodio Petar Vučković
Naslovnu fotografiju ustupila Jelena iz privatne arhive.
Fotografije Filozofskog fakulteta preuzete su sa sajta prijemni.rs.
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
